Поводом 80-годишњице од оснивања и 30 – годишњице од поновног успостављања Вукове задужбине у Српској академији наука, 9. новембра одржана је Свечана академија. Том приликом Свети архијерејски синод Српске православне цркве доделио је Вуковој задужбини у Београду високо одликовање Српске православне  цркве Орден Светог деспота Стефана Лазаревића. Орден је на Свечаној академији  председнику Скупштине Вукове задужбине др Миодрагу Матицком и председнику Управног одбора Вукове задужбине проф. др Бошку Сувајџићу доделио његова светост патријарх српски Иринеј.

 

Свечана Беседа  председника Скупштине Вукове задужбине др Миодрага Матицког на Свечаној академији

Тридесет година Вукове задужбине

Вукова задужбина је у својим програмима током протекле три деценије прихватала Вука и његово дело као културолошки стожер, а његове трајне поруке као ваљани путоказ. Тако се размишљало и када је основано Друштво ,,Вукова задужбина” 1938. чији је председник био академик Александар Белић, претеча садашње Вукове задужбине основане 1987,  у години обележавања Два века Вука, пре равно тридесет година.

Као што су Вукове трајне поруке и подуке вредне и данас разумног ишчитавања, тако, када је реч о раду културне установе како је замишљана Вукова задужбина, незаобилазне су оне које нам је оставио академик Дејан Медаковић, дугогодишњи председник Скупштине Вукове задужбине, обраћајући се задужбинарима приликом обележавања двадесетогодишњице њене. Пре свега, залагао се да се Вукова задужбина мора окренути ,,неомеђеним духовним вредностима српског народа”, да она може радити и опстојати само захваљујући мрежи својих огранака у матици, заграничју и расејању, при чему треба избегавати савремене политичке границе. Већ приликом оснивања Вукове задужбине заложио се за ,,чврсто начело” кога се и данас придржавамо, ,,да се Вукова задужбина неће бавити политиком и да ће поштовати сва она различита мишљења која служе духовном уздизању српског народа, потврђују и унапређују све његове истинске, стваралачке вредности”: ,,Ми без оклевања верујемо у тај облик нашег оплемењавања, уверени да је то задатак од животног значаја за данашње и будуће генерације. Најзад, убеђени смо да стварање једног изворног духовног портрета сваке нације, може једино да служи међусобном препознавању и успостављању једног хуманог, и оплемењеног дијалога, тако потребног у данашњим временима људског отуђења, чемерне усамљености и лутања. Прихватајући начело `малог корака` али без застајања, Вукова задужбина истрајно жели да оправда име које носи”. (26. август 2007)

Академик Дејан Медаковић, добар познавалац културне прошлости нашег народа, културног простора његовог кроз векове,  расутог и раздробљеног међ` многим царствима, можда је једини који је српску културу сагледавао према њеним средиштима, како су се рађала, исијавала и гасила се током векова, по кружници заграничја сваки час уздрманог сеобама и егзодусима, по концентричним, све ширим круговима расејања – читавог века борио се за идеју палимсестног развоја културе нашег народа, дубоко уверен да на највреднијим делима традиције, на живој баштини, настају нова дела, нове вредности којима богатимо сложен и бескрајно шаролик и раскошан мозаик европске и светске баштине и традиције, да само тако има смисла и оправдања укључивати се у породицу европских народа, да смо Европи и свету само тако и такви потребни.

То нам је помогло да јасније артикулишемо основе Вуковог дела, прозремо суштину Вукове ,,револуције” која је као и свака револуција имала и негативних последица. Српска револуција 1804–1815. је у први план на историјску позорницу после више векова извела српски народ. Зато је Вук бележио оно што је тај народ певао и приповедао, описивао његов живот и обичаје, допринео да се преведу Нови и Стари завет на народни језик, покренуо и издавао бечки забавник Даницу, парекселанс књигу за народ, залагао се за афирмацију народног језика, да је зато начинио једноставно писмо примерено духу народа и времену које је са обновом српске државе наступило, да је зато победа Вукове реформе била неминовна.

Предлог за обележавање 80-годишњице Вукове задужбине, посебно 30-годишњице њеног рада од када је основана садашња Вукова задужбине 1987. године, као заједнички пројекат Министарства културе и информисања и Вукове задужбине, подразумева оживљавање Вуковог европског круга. Низ посета културним и издавачким центрима у којима је Вук живео, деловао и имао највише значајних људи који су подржавали његову језичку и правописну реформу, обухвата представљање одјека Вукове језичке реформе у тим срединама у контексту савремених приступа Вуку и његовом делу, као и рада Вукове задужбине (филм, изложба књига).

Обележавање годишњице започели смо са представљањем рада Вукове задужбине на овогодишњем Вуковим сабороу и у Иригу, у најстаријој српској читаоници, а наставили са Призреном и Великом Хочом. Уследили су: Загреб и Ријека, Бања Лука, где је на Вуков рођендан, 6. новембра, откривен споменик Вуку Караџићу у кампусу Универзитетског кампуса, пред Филолошким факултетом, ево нас данас у Свечаној сали САНУ, која је један од утемељивача Вукове задужбине, а наставиће се у Бечу, Будиму, Темишвару 21. новембра, на дан када се званично у Румунији обележава празник српског језика и писма, Трсту и Љубљани где је у центру главног града, поред српске  саборне цркве, прошле године откривен Вуков споменик. Упоредо дружићемо се са задужбинарима у средиштима у којима постоје огранци Вукове задужбине, најзад, како то и доликује, обележавање тридесетогодишњице Вукове задужбине заокружићемо тамо где то и доликује, у Матици српској.

Вуков европски круг не чине само Срби. У њему се огледа и Вуково зрење прегаоца на пољу српске културе и борбе за обнову српске државе, али и брзина којом је, и поред владајуће славенофилске идеје да се Срби могу потврдити као историјски народ на мапи Европе само као велика породица словенских народа, схватио да једино јачањем сопственог идентитета, уз помоћ и подршку братских словенских народа, могу заузети место које им припада. Полазећи од искуства великих народа када је реч о прикупљању народних песама, од немачке и руске велике песмарице, он наслов своје прве славеносербске песмарице из 1814. већ у другом проширеном издању 1815. преиначује у народну српску. Тако ће се борити и при избору имена Српског рјечника, добро мотрећи како други словенски народни именују своје словаре, свестан да су компаративни речници блиских словенских народа рудокоп искуства и знања, жила куцавица постојања и опстојања појединих народа. Тако ће се у Вуковом европском кругу, у самом центру, наћи бечки цензор словенских књига Јернеј Копитар. Боравио је Вук и у Прагу више пута, последњи пут као учесник Словенског конгреса 1848. године. Важна су била његова познанства и међусобно праћење рада са чешким славистима: Добровским, Челаковским, Шафариком и др. Тако је бивало и са младим Русом Срезњевским који је, после пријатељевања са Вуком и подршке коју му је овај давао да опише живот и обичаје Срба на Балкану, веома млад отворио Славистичку катедру у Москви.  Веома млад Вук је, уз Копитареву подршку и сугестије, обавио значајно ходочашће по Русији, посебно у Петрограду, о чему сведоче многа писма, где је налазио старе и ретке књиге, склапао пријатељства, са Аделунгом на пример, који га је увео у Библијско друштво и захваљујући којем је схватио значај превођења Старог и Новог завета како би се и Срби учланили у Библијско друштво и отворили прво поглавље за улазак у Европу. О ширини Вуковог европског круга најбоље говоре књиге које је издала Вукова задужбина на немачком, руском, енглеском и француском језику, у којима се нашла антологијски пробрана усмена Вукова књижевна баштина, оно што јесте непатворена класична српска књижевност, уз прилоге наших и страних слависта о Вуку и његовом делу.

Вук је своје мисије био свестан доста рано. Као аманет он у писму  поручује Димитрију Фрушићу 1826. године (Преписка, књ. I, 663):

,,Свакоме слободно можете казати (и ласно доказати) да сам ја народу српскоме оно учинио што сви остали списатељи заједно нијесу: ја сам народ српски с ученом Европом познао”.

Вукова задужбина ће вечерас представити свој рад у јубиларној тридесетој години свог постојања, уз поруку да и она, здружена са Србима у свету, идући Вуковим европским кругом, настоји да укључи Србе око заједничког циља, не би ли се сабрали и разабрали у овим временима, пре свега око питања српског језика данас и сутра, око онога шта нам ваља у култури, заједнички чинити убудуће. Дакако свесни смо пре свега да се политичке границе када је реч о култури и језику једног народа морају превазићи, јер држава језика нема граница. То ће бити основа нашег и унутрашњег и спољашњег дијалога међу собом и са другима.

Настојаћемо да својим деловањем одговаоримо на прави начин на питање које се односи на преплитање писане и усмене писмености. То ће нам помоћи да отклонимо лажне дилеме да ли је понародњавање на плану језика дејствовало ретардирајуће по српску културу и књижевност, или је донело нову снагу изражајности. Време је већ да се отклоне подвајања олако обележена искључивом синтагмом ,,за и против Вука”.

Повод измирења, данас, може бити појава Вуковог Буквара пре равно 190 година. Баш у њему Вук оставља спомен о томе шта је за њега значила писменост, шта писмо, зашто су слова за њега била знак највеће људске генијалности. У ,,Предговору” Буквара он вели: ,,Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом… Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи к Богу по могућству своме”.

То пише човек који је док то пише имао добар увид у векове српске писмености која је у Срба негована уз цркву и манастире, на дворовима. Управо ти први векови српске писмености изродили су жанр летописа и родослова, остављања спомена о историји српског народа онако како је та историја и настајала, око имена владара, краљева и царева, око властеоских породица. Отуда и часно име Летописа Матице српске који од 1825. излази до данас. Добро је Вук познавао и традицију рукописних књига, преписивачких школа, ресавске и других. Знао је Вук и шта су у веку просвећености чинили Захарија Орфелин и Доситеј да би писмо и летоописаније историје свог народа приближили и ширим круговима, језику којим је народ говорио. У тој демократизацији културе и језика кроз Европу се низ Дунав ширило европејство преко књига, по дворским и манастирским библиотекама, али и  личним библиотекама које су велики просветитељи пртили са собом као бесцен-благо током својих путешествија на којима су упознавали европску културу. То је ера појаве магазина, првих књижевних периодика, у којима је било од свега за свакога понешто, како и наслов то казује, ера у којој Орфелинов Славено-сербски магазин из 1768. године заузима почасно место првог српског књижевног периодика. Из тога се породио и Вуков бечки забавник Даница који је стизао  ,,од Кавказа до Калифорније”.

Кружним путем слова, као путем свиле, смењивали су се центри српске књиге, од Венеције, преко Беча, Будима, Новог Сада до Београда, да би се потом тај пут распрснуо и прекрио низ културних српских средишта. У тај шар писмености долази Вук са својом азбуком, са народним језиком којем помаже да се нађе у самим основама српског књижевног језика. На том језику се бележе народне песме, приповетке, саставља речник тог језика, не словар. Тим језиком се исписује новија историја српског народа. Без увијања, без улепшавања, већ онако како би један другоме у народу приповедали. Српски народ је изишао на европску сцену, народна револуција за зазлику од многих које су у Европи биле у крви угушене, била је успешна када је реч о обнови српске државе. Ту повратка није могло бити. А главни аргумент Вуков био је онај који никада није изрекао директно, већ онако лукаво, приповедачки успут. У Вуковим усменим и када се читају народним песмама, анегдотама о историјским личностима и догађајима сагледаним очима народа, крила се суштина српске историје не само новога времена. Народ је усменом традицијом памтио историју на свој начин, памтио је оно што је било вредно памћења, што је одражавало одистинске односе српског народа са силама које су њим господариле и са суседима, који је добро познавао своју ,,ћуд наопаку”.

Вук на велика врата у првој половини 19. века уводи у српску књижевност другу линију српске писмености – усмену.  Његове антологијске књиге народних песама, приповедака, пословица, захваљујући књигама шире се свукуд где живи српски народ, преносе Србима свима и свуда и постају опште усмено благо српског народа.

Ето, зато: За Вука! и За Вука!

 

Свечана Беседа  председника Управног  одбора Вукове задужбине  проф. др Бошка Сувајџића

Вукова задужбина данас и сутра

Ваша светости, Ваше преосвештенство, поштовани председниче Српске академије наука и уметности, уважени министре културе у Влади Републике Србије, заступници министра просвете, поштовани академици, ваше екселенције, професори Универзитета у Београду, уважени представници Културно-просветне заједнице Србије, представници огранака Вукове задужбине и задужбинари, поштоваоци Вука Караџића и његовог дела.

Тридесет година је довољно времена да се подвуче црта и да се сведу рачуни. Потреба за оснивањем Вукове задужбине огледа се већ у самој чињеници да је она оснивана два пута у размаку од 50 година.  Први пут Вукова задужбина основана је 1938. године, поводом обележавања 150. годишњице рођења Вука Стефановића Караџића. Други пут Вукова Задужбина оснива се 1987. године, поводом обележавања 200. годишњице рођења Вука Караџића. Оснивачка скупштина одржана је 6. новембра 1987. године на Коларчевом народном универзитету. У њеном раду учествовало је више од 500 оснивача и суоснивача, повереника, задужбинара, представника многих удружења, установа и гостију Задужбине.

Шта је Вукова задужбина данас? Она је наша кућа. Дом српског језика и писма. Ту, где је Свети Сава једном унео светло, да се нарамци сунчевих зрака дену у навиљак светла.

Шта је Вукова задужбина данас? Као што је Дом Вукове задужбине кућа у којој станује наша фондација, тако је и Вукова задужбина дом у коме станује Вуково дело. Дом у који су уграђене трајне вредности тога дела.

Шта је Вукова задужбина данас? Вукова задужбина су, пре свега, њени задужбинари. Њени огранци, у земљи и заграничју. Рад њена два одбора, за науку и уметност, и награде којима се од 1990. године високо вреднују остварења и достигнућа у научним областима којима се бавио Вук Караџић, као и у уметничком стваралаштву и српској култури уопште.

На чему почива Вукова задужбина данас? Вукова задужбина почива на идејама које баштинимо од Вука и часних вуковаца.

Идеја задужбинарства. И данас је највећа задужбина, као и у прошлости, бити частан човек. Учинити добро дело. „Гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести“. И оставити нешто на ползу роду своме.

Идеја да се никада и ни по коју цену не даје „ум под аренду“, нити „умље за безумље“. Ум, то је мера којом Вук вага људске вредности и човекова постигнућа. И, ако човек мора да, „по слабости људској“, прави компромисе у многим егзисте­нци­јал­ним стварима, око суштинских питања идентитета, језика, књижевности и кул­ту­ре нема погодбе.

Идеја да ће само старањем о језику језик постати кадар да се стара о нама. „Језик иде куд хоће, али слуша шта ће му књижевност пришапнути. Без Дантеа не би било уједначеног италијанског језика“, вели Умберто Еко. Шта би, заиста, било са српским језиком без Вука?

Старање о српском језику и ћирилици чини основу Програма и Статута Вукове задужбине. Овај темељни задатак Задужбина остварује преко својих огранака, Трибине Вукове задужбине, Вуковог читалишта, сарадњом са школама, библиотекама и културним центрима, написима у Даници, Даници за младе, листу Задужбина и у својим другим издањима.

Задужбина се посебно протеклих деценија ангажовала на популарисању ћирилице код ученика основних и средњих школа: кроз такмичења која организују огранци Вукове задужбине: Дани ћирилице (Баваниште), Вуково звоно (Лозница); традиционални литерарни и ликовни конкурси које објављују огранци (Ниш, Чачак), Петровдански пјеснички вијенац (Фондација Жабљак, Шавник, Плужине), Ћирилица – огледало српске душе, песничка манифестација (Велики  Поповац), Републичка такмичења из српског језика и књижевности Друштва за српски језик и књижевност Србије и др.

Идеја борбе. У Вуковим познатим речима да ће „тумарнути кроз трње макар на ону страну сав подеран и крвав изашао“, Иво Андрић у својој приступној академској беседи „О Вуку као писцу“ 1946. године налази потврду мисли да су се у Вуку обрели „човек од акције и човек од мисли, рушилац и градитељ“. Бити за Вука данас значи говорити не само о политичкој и духовној клими Ву­­кова времена, већ проговорити и о сваком оном вре­ме­ну у ко­ме је дат образац критичког мишљења појединца као пример интеле­ктуал­не вр­ли­не и грађанске храбрости.

Идеја заједништва. У овој идеји је квасац културне политике Вукове задужбине. Обједињавање рада задужбинара, добротвора и великих добротвора на остваривању програмских циљева Задужбине, као и програмска сарадња са другим сродним културним институцијама, као што су: Центар за културу „Вук Караџић“ из Лознице; Културно-просветна заједница Београда и Србије; САНУ, Матица српска; Међународни славистички центар; Друштво за српски језик и књижевност Србије, Филолошки факултет Универзитета у Београду; Удружење фолклориста Србије и др.

Идеја знања. Издавањем 13. књиге Преписке (1863–1864) и другог тома 3. књиге О језику и књижевности, после 50 година, заокружен је рад на Сабраним делима Вука Караџића, најзначајнијем архивском извору за проучавање српске књи­же­вности и културе XIX века.

Едиција Синтезе доноси капитална дела о слојевима култура појединих заокружених територијално-културолошких целина. Рад на овом пројекту започет је књигом Старо српско рударство (2002), а настављен зборницима Срем кроз векове (2007); Банат кроз векове (2010) и Бачка кроз векове (2014).

Вукова задужбина, заједно са Заводом за уџбенике и Матицом српском, покренула је још током 90-тих година прошлог века едицију Студије о Србима, у оквиру које је објављено преко 20 књига најугледнијих светских слависта које су посвећене српском језику, књижевности, нашој култури и историји, од Герхарда Геземана, Алојза Шмауса, Асмуса Серензена, Максимилијана Брауна до последње књиге: Студије о Србима: јапански слависти о српским темама.

Овом приликом посебно бих истакао фототипско издање Ковчежића за исто­рију, језик и обичаје Срба сва три закона Вука Стефановића Караџића, са изврсним поговором академика Наде Милошевић-Ђорђевић (2014), у коме је први пут од 1849. године интегрално објављен чувени Вуков чланак „Срби сви и свуда“, којим се декларативно обзнањује Вукова брига за све Србе ма где они обитавали.

Уз помоћ Министарства за културу и информисање, Вукова задужбина објавила је три књиге са избором текстова из дела Вука Караџића и рецепције тог дела под заједничким насловом Српска усмена народна баштина, на немачком, руском и енглеском језику, а за штампу је припремљена и четврта књига на француском језику. Књиге су настале из потребе да се на модеран и популаран начин, утемељен на научним принципима, приближи Вуково дело и вуковска епоха савременој читалачкој публици у Европи и свету.

Међу најновијим публикацијама Вукове задужбине налази се и књига Вук Караџић, Српске народне приповијетке (2017), интегрално издање.

Вукова задужбина је по угледу на Вукову бечку Даницу покренула 1994. године српски народни илустровани календар „Даницу“ – савремену националну читанку, књигу која ће, под уредништвом Миодрага Матицког, постати крвоток којим се обдржава било Вукове задужбине, календар који стиже до Канаде и Аме­ри­ке, који одлази у Призрен и у Градишку, у Загреб и на Жабљак, у Бања Луку и у Љу­бља­ну. Са својих 25 годишта, Даница је постала прави источник светлости Вукове задужбине који зрачи како задужбинарима у матици, тако и у заграничју и у расејању.

Даница је временом проширена додатком Даница за младе, који од 2010. године излази и као посебно издање, присутно у библиотекама свих основних и средњих школа у Србији.

Ту је и лист Задужбина, преко 100 бројева, који прати најважнија збивања у култури, науци, просвети, уметности, народној књижевности, историји и бележи све значајне догађаје из живота народа и народног стваралаштва.

Идеја модерности. Све наше, свакако ускогруде и провинцијалне расправе За и против Вука данас усмерене су углавном за и против нас. Ако је сам Вук за жи­во­та, како наводи Меша Селимовић, „реформисао своју реформу“, шта ми то данас чинимо? С једне стране канонизујемо Вука, а са друге учитавамо у његово дело садржаје и значења која у њима никада нити су била, нити су могла бити?!

Вуковом делу се много тога може, с правом или не, приговорити, али је једна ствар у њему неоспорна. То је модерност. Вук је био ослобођен провинцијског угла гледања и осе­ћања живота. Био је изразито модеран стваралац, визионар, човек који је ишао испред свог времена. Вука не можемо затворити у границе и оквире епохе романтизма, нити у било какве друге епохе, прописе, каноне. Не да се. И неће се дати. Стога, немојмо у Вуково дело данас пројектовати савремене идеолошке садр­жа­је. Вук не би разумео нити подржао идеју о некаквој првој, другој или трећој Ср­бији, као што не би разумео ни то што се српски језик данас – а Вук је здушно прихватио Гримову ро­ма­нтичарску теорију по којој народе не деле реке и брда него језици – раслојава, уситњава и фрагментаризује до апсурда.

Идеја будућности. Вук је увек радио за будућност. За будуће нараштаје. У основи Вуковог дела је прогресивна, „демократска мисао о језику, књижевности и култури“. Залагати се за вуковске вредности данас значи залагати се за „битије сербско и име“, али и за европску идеју прожимања и оплемењивања културних садржаја међу сродним јужнословенским и европским народима.

Задужбина су људи. У рад Вукове задужбине уткана су велика и значајна имена српске културе. Од Александра Белића, преко Милана Ђоковића, Павла Ивића, Дејана Медаковића, Голуба Добрашиновића, Слободана Ж. Марковића, Наде Милошевић-Ђорђевић, Видојка Јовића, Динка Давидова, Слободана Грубачића, Драшка Ређепа,  и др.

То је, укратко, о Вуковој задужбини данас. Шта нас очекује сутра? Не­су­мњи­во, све заједно, много посла. Рад на капиталном зборнику Шумадија кроз векове. Сло­јеви  култура Шумадије; израда Именског и Предметног регистра за 13 књига Пре­писке Вука Стеф. Караџића; наставак рада на дигитализацији Сабраних дела Ву­ка Караџића; трибине и округли столови Вукове задужбине; монографије и збор­ници; оживљавање рада постојећих и оснивање нових огранака у Србији и још много тога другог.

Не заборавимо: Вуков европски круг је у нама. А наш европски круг је одавно започет у Тршићу. Даље се одвијао преко Призрена, Велике Хоче, Дечана, Бања Луке, Загреба, Ријеке, Трста, Темишвара, Будима, Чачка, Сомбора, Беча, Новог Сада. Све до овог тренутка. И до нас самих.

Свечана академија Вукове задужбине поводом осамдесет година од оснивања и тридесет година од поновног успостављања Вукове задужбине