U Domu Vukove zadužbine, 6. jula u 11 sati obeležava se 10 godina od smrti akademika Dejana Medakovića.

Deset godina bez fizičkog prisustva Dejana Medakovića (Zagreb, 7. 7. 1922 – Beograd, 1. 7. 2008) moćno su overile višestruko uticajne i sveznadarske inicijative jednog od najostvarenijih srpskih intelektualaca modernih vremena. Polihistor, kome je prevashodno bila na umu misao o ukupnosti srpskog nacionalnog bića, sa sećanjem na Milana Ćurčina koji je među prvima uočio da srpski nacion ne poznaje granice, i da su mu migracije, od vremena Stefana Lazarevića i Arsenija Čarnojevića do dana današnjeg, jedini vid postojanja, Medaković je mnogobrojnim svojim monografijama i intervencijama svake vrste, aktuelan i popularan, obeležio markantne i uvek pomalo tajanstvene tačke srpstva. Hilandar, Trst, Beč, Zagreb, Sent Andreja, Temišvar, Sremski Karlovci, Novi Sad, Beograd, nisu samo srećni zastoji u razvoju našeg bića, nego i svaka u svoje vreme – prestonice duha. Policentrizam je osnova kulturnog i socijalnog života Srba.

Jedan od lidera naše hodočasničke poezije, Medaković je bezuslovno verovao našim kamenovima, našim manastirskim zdanjima i vazduhu naših drevnih svetinja. Njegova memoarska proza ide u red najatraktivnijih štiva ne samo ličnih nego i zaumnih naših uspomena.

Kao malo koji naš reprezentativni pisac, Medaković je tradiciju i savremenost, srećno nedefinisanu, sažimao u jedinstven amalgam. Njegove besede i njegove intervencije stizale su baš do njegovog poslednjeg daha da nas opomenu, upozore, osvoje zasnovanom brigom za naciju ali i za čitav svet. Termin srpskog severa, sada prihvaćen na svim stranama, kao mimoilaženje sa svim i svakojakim granicama, on je itekako podržavao i sanjao. Srpski barok je za njega bio sve samo ne oponašanje evropskog modnog trenda. Baš je u njemu i njegovim ostvarenjima video i pokazivao osobenost, doprinos, još jedno utemeljenje evropskih vrednosti. Dunav nije za njega bio samo rajska reka, nego i moćna evropska kohezija, itekako i sa atributima naših specifičnosti.

Bio je i ostao merilo pravednosti, beskompromisni borac za istinu, za spoznaju novih istraživanja, za dijalog. Građanin sveta, svakako, ostao je zauvek zabeležen kao jedinstven putnik a njegove agende su i dan današnji obrasci nepotkupljivog suđenja, neobično organizovane erudicije.

Nikad aktuelniji nego u ovim našim prvim decenijama XXI veka, imao je smelosti da, često usamljen, a bez podozrivosti, iskosa i u totalitetu pojave, pronalazi naš smisao. Strogost ali i tolerancija su mu bile sudbinske.

dr Draško Ređep

Zoran Kolundžija, izdavač o Nagradi Dejan Medaković:

Počev od 1997. godine Prometej je objavio ili reizdao 38 knjiga Dejana Medakovića. A od 2008, uz saglasnost porodice, ustanovili smo Nagradu Dejan Medaković. Evo izvoda iz Odluke o ustanovljenju Nagrade:

U proteklim dvema decenijama postojanja, Izdavačka kuća Prometej je, među mnogobrojnim svojim edicijama i naslovima, posebnu i slobodno se može reći dugoročnu brižnost negovala upravo pred često zaboravljenom ili bar prenebregavanom našom istorijom, našom kulturnom i književnom baštinom. U svim žanrovima koje je Medaković bogato negovao (monografija, studija, ogled, memoari, proza, poezija, glosa, pamflet) upravo fenomen dugog pamćenja bio predominantan. Pomišljajući na tu sintagmu, “Prometej” je odlučio da ustanovi Nagradu “Dejan Medaković” za najbolji memoarski spis, objavljen bilo u knjizi bilo u periodici, od 1. januara do 31. decembra tekuće godine, u prostoru srpskog naroda i jezika, bilo u Republici Srbiji bilo van nje.

Nagrada je uručena prvi put za 2008. Momi Kaporu, 2009. je dobio Miodrag B. Protić, 2010. Mirko Demić, 2011. laureat je bio akademik Vasilije Đ. Krestić, 2012. Radivoj Stokanov, 2013. Aleksandar Gatalica, 2014. akademik Dinko Davidov, 2015. akdemik Nada Milošević Đorđević, 2016. akademik Ljubomir Simović i 2017. Milisav Savić.

Žiri je radio u sastavu: Radovan Popović, Jovan Ćirilov i dr Draško Ređep, a posle smrti Jovana Ćirilova, poslednje tri godine član Žirija je dr Boško Suvajdžić.

Zoran Kolundžija

Obeležavanje 10 godina od smrti akademika Dejana Medakovića