У Вуковој задужбини 6. јула је обележена 10 годишњица од смрти академика, историчара уметности, приповедача, песника, енциклопедисте Дејана Медакоивића. У Дому Вукове задужбине, на чијем је челу академик Медаковић био деценијама, говорили су чланови његове породице, представници Задужбине, пријатељи и поштоваоци његовог дела.

Окупљене је поздравио Павле Медаковић, диригент, Дејанов син.

Евоцирајући успомене на Медаковића, академик Нада Милошевић Ђорђевић је истакла да је Дејан имао изузетан смисао да о веома ученим стварима говори на једноставан начин, што је велика мудрост. Имао је огромно образовање, сјајну меморију, био је изузетан писац и говорник, и поседовао велики смисао за хумор.

Проф. др Бошко Сувајџић, писац, председник УО Вукове задужбине, нагласио је да се у Задужбини и данас дичимо његовим именом и истичемо да је то институција у којој је Медаковић био најдуже. Трудимо се да одбранимо све вредности за које се он срчано залагао.

Зорица Пелеш је истакла да је Дејан фасцинирао својом памећу, блиставим делом, раскошним духом, а свих година био јој је велики учитељ.

Излагање др Миодрага Матицког, председника Скупштине Вукове задужбине о Дејану Медаковићу:

Подсећање на трајне поруке академика Дејана Медаковића

Као што су Вукове трајне поруке и подуке вредне и данас разумног ишчитавања, тако, када је реч о раду културне установе како је замишљана Вукова задужбина, незаобилазне су оне које нам је оставио академик Дејан Медаковић, дугогодишњи председник Скупштине Вукове задужбине. Пре свега, залагао се да се Вукова задужбина мора окренути ,,неомеђеним духовним вредностима српског народа”, што смо најбоље прокламовали у едицији ,,Синтезе” у којој су објављени зборници радова о слојевима култура Срема, Баната и Бачке, а у припреми су зборници посвећени Шумадији и Барањи. Потом, да Вукова задужбина може радити и опстојати само захваљујући мрежи својих огранака у матици, заграничју и расејању, при чему треба избегавати савремене политичке границе. Већ приликом оснивања Вукове задужбине Дејан Медаковић се заложио за ,,чврсто начело” кога се и данас придржавамо, ,,да се Вукова задужбина неће бавити политиком и да ће поштовати сва она различита мишљења која служе духовном уздизању српског народа, потврђују и унапређују све његове истинске, стваралачке вредности”. Без оклевања верујемо у тај облик нашег оплемењавања, уверени да је то задатак од животног значаја за данашње и будуће генерације. Најзад, убеђени смо да стварање једног изворног духовног портрета сваке нације, може једино да служи међусобном препознавању и успостављању једног хуманог, и оплемењеног дијалога, тако потребног у данашњим временима људског отуђења, чемерне усамљености и лутања у беспућу. Прихватајући начело ,,малог корака” али без застајања, Вукова задужбина истрајно настоји да оправда име које носи.

Када је Вукова задужбина позвана да се укључи у унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, у тексту приложеном за зборник који се штампа, приложили смо неке од порука Дејана Медаковића које нам је упутио пред своју смрт у тексту Косово – судбинско поприште српске историје. Издвајам тек неколике његове трајне поруке. По њему треба искључити све врсте ,,голих физичких борби и насиља, јер би се тиме одмах сукобили са најгрубљим силама света. Зато нам преостаје неограничено поље духовног борења за Косово које мора да остане у нашој свести као трајна присутност нашег националног опстанка. Српски народ мора домашити управо такав степен духовне свести која неће слабити, већ ојачавати оно наше историјско памћење које нас је одржало у дугим вековима после пропасти наше средњовековне државе. Такав степен националне зрелости, захтева трајне напоре, мукотрпно дограђивање, без застанка. За тај велики циљ неопходан је истински препород целе нације, духовно јединство које раскида крхке везе тренутног насиља, лажног победничког тријумфа који подстиче охолост и груби практицизам искључиво материјалне вредности:

,,Велики су послови везани за препознавање сопствене нације, која је деценијама, систематски губила право на свој идентитет. У том вештачки створеном хаосу, ишчезавала је или бледила слика о духовном значају Косова и Метохије, а изостала су и озбиљнија настојања за укључивање Косова и Метохије у националну свест српскога народа. Свако бахато својинско понашање показало се као погубно, јер нема тих вредних споменика прошлости који, без напора целокупног друштва, могу на било којем немирном подручју осигурати спокојство и веру у неку трајну историјску истину.

Пред тим неоствареним задацима мора да јача вера у значај и праведност Косова и Метохије, као неотуђивих вредности у незакљученом летопису српске духовности”.

Вукова задужбина је током три деценије од свог оснивања 1987. године, у континуитету, посвећивала пуну пажњу Косову и Метохији, као судбинском попришту српске историје. О томе говоре многе наше активности које смо, као задужбинска установа, водили у протеклом периоду. Истакао бих само неке: посебним прилозима и расправама Вукова Задужбина је обележила значајне годишњице и теме из историје и културе српског народа на Косову и Метохији. Издвојио бих расправе: Косовска поетска традиција као поглед на свет (академика Наде Милошевић Ђорђевић), Два стариначка српска дијалекта на тлу Косова и Метохије (академика Павла Ивића), Косово и Метохија у огледалу личних и географских имена (професора Светозара Стијовића), Рударство Косова и Метохије у средњем веку (Десанке Ковачевић-Којић), Српско народно певање на Косову и у Метохији (Зорислава М. Васиљевића). Затим, објавила је критичко издање књиге Косово – српске народне песме о боју на Косову (епски распоред) Стојана Новаковића коју сам приредио као научно издање, а један број листа „Задужбина“ у целости је био посвећен Косову и Метохији.

У алманаху Даница Вукове задужбине, националне читанке која већ четврт века наставља традицију Вукове Данице, стално су у жижи многих одељака живот и рад Срба на Косову и Метохији, школовање ђака и студената, као и очувања културног и духовног идентитета нашег народа који тамо истрајава и одупире се разним пошастима који не говоре у прилог прокламованим слободама демократске Европе и неприличне су двадесет и првом веку. Зато је Даница Вукове задужбине прихватана од Срба на Косову и Метохији као своје гласило. Истакао бих и да је Даница за 2016. годину у целости посвећена Српском Јерусалиму и да смо пригодним програмима и разговорима у Косовској Митровици, Великој Хочи и Богословији у Призрену, јасно уочили снажан захтев људи да се не смемо одрицати онога што је тако снажно и дубоко уграђено у колективну свест нашег народа. То је потврдила и препуна сала на Коларчевом универзитету када смо, уз богослов преосвећеног Теодосија, представили косовску Даницу Београду. Мото тог годишта Данице била је порука владике да су Срби на Косову и Метохији подизали своје светиње, које су кроз векове страдале, али да смо их ми стално обнављали и подизали, да оне нису само грађевине, већ духовни стожери окупљања нашег народа око вере у живога Бога, места наше духовне обнове, вере и наде.

Косово и Метохија остаће отворена тема Данице. Даница ће бити широм отворена за свако дијалог и приступ о овој великој и по наш народ судбинској теми. У оној коју припремамо за 2019. годину наставиће се одељак са антологијским претензијама представљања косовских дозива и одзива писаца кроз векове, са којим смо започели у актуелном годишту за 2018. годину и који слови: Божу(бо)ри. Овај одељак биће тематски проширен у Даници за 2019. годину прилогом Валентине Питулић о трагању на Косову и Метохији за божуром данас.

Обележено 10 година од смрти академика Дејана Медаковића