U Vukovoj zadužbini 6. jula je obeležena 10 godišnjica od smrti akademika, istoričara umetnosti, pripovedača, pesnika, enciklopediste Dejana Medakoivića. U Domu Vukove zadužbine, na čijem je čelu akademik Medaković bio decenijama, govorili su članovi njegove porodice, predstavnici Zadužbine, prijatelji i poštovaoci njegovog dela.

Okupljene je pozdravio Pavle Medaković, dirigent, Dejanov sin.

Evocirajući uspomene na Medakovića, akademik Nada Milošević Đorđević je istakla da je Dejan imao izuzetan smisao da o veoma učenim stvarima govori na jednostavan način, što je velika mudrost. Imao je ogromno obrazovanje, sjajnu memoriju, bio je izuzetan pisac i govornik, i posedovao veliki smisao za humor.

Prof. dr Boško Suvajdžić, pisac, predsednik UO Vukove zadužbine, naglasio je da se u Zadužbini i danas dičimo njegovim imenom i ističemo da je to institucija u kojoj je Medaković bio najduže. Trudimo se da odbranimo sve vrednosti za koje se on srčano zalagao.

Zorica Peleš je istakla da je Dejan fascinirao svojom pameću, blistavim delom, raskošnim duhom, a svih godina bio joj je veliki učitelj.

Izlaganje dr Miodraga Matickog, predsednika Skupštine Vukove zadužbine o Dejanu Medakoviću:

Podsećanje na trajne poruke akademika Dejana Medakovića

Kao što su Vukove trajne poruke i poduke vredne i danas razumnog iščitavanja, tako, kada je reč o radu kulturne ustanove kako je zamišljana Vukova zadužbina, nezaobilazne su one koje nam je ostavio akademik Dejan Medaković, dugogodišnji predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Pre svega, zalagao se da se Vukova zadužbina mora okrenuti ,,neomeđenim duhovnim vrednostima srpskog naroda”, što smo najbolje proklamovali u ediciji ,,Sinteze” u kojoj su objavljeni zbornici radova o slojevima kultura Srema, Banata i Bačke, a u pripremi su zbornici posvećeni Šumadiji i Baranji. Potom, da Vukova zadužbina može raditi i opstojati samo zahvaljujući mreži svojih ogranaka u matici, zagraničju i rasejanju, pri čemu treba izbegavati savremene političke granice. Već prilikom osnivanja Vukove zadužbine Dejan Medaković se založio za ,,čvrsto načelo” koga se i danas pridržavamo, ,,da se Vukova zadužbina neće baviti politikom i da će poštovati sva ona različita mišljenja koja služe duhovnom uzdizanju srpskog naroda, potvrđuju i unapređuju sve njegove istinske, stvaralačke vrednosti”. Bez oklevanja verujemo u taj oblik našeg oplemenjavanja, uvereni da je to zadatak od životnog značaja za današnje i buduće generacije. Najzad, ubeđeni smo da stvaranje jednog izvornog duhovnog portreta svake nacije, može jedino da služi međusobnom prepoznavanju i uspostavljanju jednog humanog, i oplemenjenog dijaloga, tako potrebnog u današnjim vremenima ljudskog otuđenja, čemerne usamljenosti i lutanja u bespuću. Prihvatajući načelo ,,malog koraka” ali bez zastajanja, Vukova zadužbina istrajno nastoji da opravda ime koje nosi.

Kada je Vukova zadužbina pozvana da se uključi u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, u tekstu priloženom za zbornik koji se štampa, priložili smo neke od poruka Dejana Medakovića koje nam je uputio pred svoju smrt u tekstu Kosovo – sudbinsko poprište srpske istorije. Izdvajam tek nekolike njegove trajne poruke. Po njemu treba isključiti sve vrste ,,golih fizičkih borbi i nasilja, jer bi se time odmah sukobili sa najgrubljim silama sveta. Zato nam preostaje neograničeno polje duhovnog borenja za Kosovo koje mora da ostane u našoj svesti kao trajna prisutnost našeg nacionalnog opstanka. Srpski narod mora domašiti upravo takav stepen duhovne svesti koja neće slabiti, već ojačavati ono naše istorijsko pamćenje koje nas je održalo u dugim vekovima posle propasti naše srednjovekovne države. Takav stepen nacionalne zrelosti, zahteva trajne napore, mukotrpno dograđivanje, bez zastanka. Za taj veliki cilj neophodan je istinski preporod cele nacije, duhovno jedinstvo koje raskida krhke veze trenutnog nasilja, lažnog pobedničkog trijumfa koji podstiče oholost i grubi prakticizam isključivo materijalne vrednosti:

,,Veliki su poslovi vezani za prepoznavanje sopstvene nacije, koja je decenijama, sistematski gubila pravo na svoj identitet. U tom veštački stvorenom haosu, iščezavala je ili bledila slika o duhovnom značaju Kosova i Metohije, a izostala su i ozbiljnija nastojanja za uključivanje Kosova i Metohije u nacionalnu svest srpskoga naroda. Svako bahato svojinsko ponašanje pokazalo se kao pogubno, jer nema tih vrednih spomenika prošlosti koji, bez napora celokupnog društva, mogu na bilo kojem nemirnom području osigurati spokojstvo i veru u neku trajnu istorijsku istinu.

Pred tim neostvarenim zadacima mora da jača vera u značaj i pravednost Kosova i Metohije, kao neotuđivih vrednosti u nezaključenom letopisu srpske duhovnosti”.

Vukova zadužbina je tokom tri decenije od svog osnivanja 1987. godine, u kontinuitetu, posvećivala punu pažnju Kosovu i Metohiji, kao sudbinskom poprištu srpske istorije. O tome govore mnoge naše aktivnosti koje smo, kao zadužbinska ustanova, vodili u proteklom periodu. Istakao bih samo neke: posebnim prilozima i raspravama Vukova Zadužbina je obeležila značajne godišnjice i teme iz istorije i kulture srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Izdvojio bih rasprave: Kosovska poetska tradicija kao pogled na svet (akademika Nade Milošević Đorđević), Dva starinačka srpska dijalekta na tlu Kosova i Metohije (akademika Pavla Ivića), Kosovo i Metohija u ogledalu ličnih i geografskih imena (profesora Svetozara Stijovića), Rudarstvo Kosova i Metohije u srednjem veku (Desanke Kovačević-Kojić), Srpsko narodno pevanje na Kosovu i u Metohiji (Zorislava M. Vasiljevića). Zatim, objavila je kritičko izdanje knjige Kosovo – srpske narodne pesme o boju na Kosovu (epski raspored) Stojana Novakovića koju sam priredio kao naučno izdanje, a jedan broj lista „Zadužbina“ u celosti je bio posvećen Kosovu i Metohiji.

U almanahu Danica Vukove zadužbine, nacionalne čitanke koja već četvrt veka nastavlja tradiciju Vukove Danice, stalno su u žiži mnogih odeljaka život i rad Srba na Kosovu i Metohiji, školovanje đaka i studenata, kao i očuvanja kulturnog i duhovnog identiteta našeg naroda koji tamo istrajava i odupire se raznim pošastima koji ne govore u prilog proklamovanim slobodama demokratske Evrope i neprilične su dvadeset i prvom veku. Zato je Danica Vukove zadužbine prihvatana od Srba na Kosovu i Metohiji kao svoje glasilo. Istakao bih i da je Danica za 2016. godinu u celosti posvećena Srpskom Jerusalimu i da smo prigodnim programima i razgovorima u Kosovskoj Mitrovici, Velikoj Hoči i Bogosloviji u Prizrenu, jasno uočili snažan zahtev ljudi da se ne smemo odricati onoga što je tako snažno i duboko ugrađeno u kolektivnu svest našeg naroda. To je potvrdila i prepuna sala na Kolarčevom univerzitetu kada smo, uz bogoslov preosvećenog Teodosija, predstavili kosovsku Danicu Beogradu. Moto tog godišta Danice bila je poruka vladike da su Srbi na Kosovu i Metohiji podizali svoje svetinje, koje su kroz vekove stradale, ali da smo ih mi stalno obnavljali i podizali, da one nisu samo građevine, već duhovni stožeri okupljanja našeg naroda oko vere u živoga Boga, mesta naše duhovne obnove, vere i nade.

Kosovo i Metohija ostaće otvorena tema Danice. Danica će biti širom otvorena za svako dijalog i pristup o ovoj velikoj i po naš narod sudbinskoj temi. U onoj koju pripremamo za 2019. godinu nastaviće se odeljak sa antologijskim pretenzijama predstavljanja kosovskih doziva i odziva pisaca kroz vekove, sa kojim smo započeli u aktuelnom godištu za 2018. godinu i koji slovi: Božu(bo)ri. Ovaj odeljak biće tematski proširen u Danici za 2019. godinu prilogom Valentine Pitulić o traganju na Kosovu i Metohiji za božurom danas.

Obeleženo 10 godina od smrti akademika Dejana Medakovića