Nagradu Vukove zadužbine u oblasti umetnosti za 2018. godinu pripala je Ogledu prof. dr Milivoja Pavlovića Neprerušena verodostojnost književne korespodencije, koji čini uvodni deo knjige Milivoja Pavlovića Pisma sa dvostrukim dnom – Prepiska između Dobrice Ćosića i Vlade Strugara i druge epistole.

ODLUKE ODBORA VUKOVE ZADUŽBINE ZA UMETNOST

Na osnovu Pravilnika o dodeljivanju nagrada Vukove zadužbine, Odbor za dodelu nagrade u oblasti umetnosti, na sednici održanoj 9. oktobra 2018. godine, u sastavu dr Draško Ređep, predsednik, i članovi: akademik Svetislav Božić, Rada Đuričin, Milan Stojkov,
Miroljub Todorović, dr Branko Zlatković, Đorđe Malavrazić, Đoko Stojičić i Saša Milenić jednoglasno je doneo O d l u k u da se nagrada Vukove zadužbine u oblasti umetnosti za 2018. godinu dodeli Ogledu prof. dr Milivoja Pavlovića Neprerušena verodostojnost književne korespodencije, koji čini uvodni deo knjige Milivoja
Pavlovića Pisma sa dvostrukim dnom – Prepiska između Dobrice Ćosića i Vlade Strugara i druge epistole.

O b r a z l o ž e nj e

Odbor za umetnost Vukove zadužbine

Draško Ređep, predsednik, Rada Đuričin, Svetislav Božić, Miroljub Todorović, Đoko Stojičić, Milan Stojkov, Saša Milenić, Branko Zlatković i Đorđe Malavrazić.

Nagrada za najbolje ostvarenje u umetnosti za 2018. godinu biće proglašena svečano na Skupštini Vukove zadužbine, u novembru 2018.

Uručenje nagrada je u Vukovoj zadužbini, početkom 2019. godine.

Imajući na umu imena laureata Nagrade za umetnost Vukove zadužbine od 1990. godine do danas, možemo bez pogovornih napomena ali i bez prigovora da utvrdimo kako je u najčešćem broju slučajeva ovo visoko priznanje, u nas svakako bez premca na ukupnost stvaralačkih poduhvata, pluralizam naših kulturnih centara i višegeneracijsko učešće na turniru, svakako doprinelo, i još uvek doprinosi, da naš izbor sve više postaje neupitan.

Nastojeći da ovim priznanjem unekoliko prepokriva sve tako raznovrsne oblasti Vukovog interesovanja, kao i žanrove kojima je posvećivao svoju kongenijalnu radoznalost, odluke našeg Odbora, kako ja odavde razaznajem, sve više, svojom hrabrošću i traganju za istinošću, uoči izvesne praznine koje su se, tu i tamo, tokom ovih decenija apsolutno samostalnog odlučivanja javljala. Naime, bez Vukovog prevoda Novog zavjeta i Riječnika ne bi postojao pouzdan kod našeg jezika. Dodeljivanjem ove nagrade prevodiocu (u pitanju je bila Biserka Rajčić) za 2016. godinu nesumnjivo je u javnosti skrenulo pažnju na našu otvorenost i iskrenu širinu istraživanja.

S tim u vezi, a posmatrajući rad Odbora kao budnu optiku vidikovca u našoj sredini, usuđujem se da skrenem pažnju na činjenicu da je trinaest obimnih tomova Vukove prepiske, utemeljilo naše komunikacije, stvarajući od epistola daleko više od sredstva obraćanja i saobraćaja, u viševekovnoj tradiciji naše kulture. Srećna je okolnost da se upravo pojavio obiman, analitičan i izuzetno inspirisan ogled Milivoja Pavlovića

N e p r e s u š n a   v e r o o s t o j n o s t
k nj i ž e v n e   k o r e s p o d e n c i j e,

objavljeno u izdanju monografije Pisma sa dvostrukim dnom, u izdanju Zavoda za udžbenike i Službenog glasnika, Beograd, 2018, i to na str. 9-72, velikog formata.

Ovaj spis, kao jedinstven stvaralački rezultat, u redu naših kultnih ogleda (Isidora Sekulić, Njegošu, knjiga duboke odanosti, Dušan Matić, Andre Breton, iskosa), sa savesnošću konkretnog čitaoca i hroničara koji, evo, već punih 85 godina razaznaje šta se zbiva na srpskoj književnoj sceni, bez ikakvih rezervi predlažem za Nagradu za umetnost Vukove zadužbine za 2018. godinu.

O b r a z l o ž e nj e

Pismo je, u srpskoj književnosti i juče i danas, signal postojanja, primišljanja, nemira. Od Stefana Lazarevića i Dositeja Obradovića, uz presudnu zastupljenost Vuka Stefanovića Karadžića, nema ni jednog znamenitog našeg autora koji upravo u toj često sažetoj, ali češće bogato razbokorenoj poruci i pouci o tome gde smo i kako smo, nisu baš epistolama poverili svoje tajne, svoj bol, svoja nemila ili srećna iskustva. Naši putopisi ne mogu drukčije nego najpre da se pronađu u pismima (Ljubomir Nenadović, Veljko Petrović, Jovan Dučić, Rastko Petrović, Milan Konjović, Mića Popović, Momo Kapor), a naše „žensko pitanje“ nije moguće situirati u vlastitu prošlost bez Anke Obrenović, Milice Stojadinović Srpkinje, Isidore Sekulić, Ljubice Cuce Sokić, Biserke Rajčić. U naslovu rane knjige Ive Andrića Eks Ponto, svakad se podrazumeva epistola, a po mnogobrojnim tumačenjima, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog isto je pismo, nesumnjivo namenjeno onima koji dolaze. Ima pisaca prvoga reda koji su čitave svoje tomove organizovali kao pisma (Dušan Matić, Mirko Demić), a signalizam Miroljuba Todorovića je itekako stvar spistočarna, zverenička, antologika uzajamnosti.

Sve ovo, ali i još mnogo šta u meandrima obaveštene, strpljive i odmerene rečenice Milivoja Pavlovića valja posmatrati kao znak oporuke, prvu i poslednju, potonju i najvažniju (nadrealisti bi kazali: najnajniju, povlasticu onih koji još mogu da se čuju, a itekako pristaju da budu saslušani.)

Nema bogomdanog trenutka za pismo koje odjednom obasjava naš vekovni polumrak. Milivoje Pavlović to tanano, dosledno i nimalo flegmatično pokazuje Pismo inače drčnog i – kako bi se reklo – uvrnuto beskompromisnog Koče Popovića, napisano posle smrti Dušana Matića, njegovog nekadašnjeg nadrealističkog saborca, to otkriva bezuslovno. Pavlovićeva promišljanja su utemeljena, nikad udvaračka, odlučno sklonjena iz zone senzancionalizma bilo koje vrste. Jednostavno, on svojim junacima pruža mogućnost tzv. odbrane, onih poslovičnih „pet minuta“ koje mare vrsni dramatičari. Iako često, prava pravcata otkrića u biografskom i stvaralačkom smislu, ova esejska razmatranja često imaju sumnju u susedstvu, verujući pre nevernicima nego poklonicima pravca, grupe, intelektualne zavere.

Sintetičan duh, koji i u takozvanim malenim stvarima i nevažnim detaljima misli na celinu problema, Pavlović je i u prepisci Dobrice Ćosića i Vlade Strugara, kojoj je posvetio veliku, akribiji najbližu pažnju, (p)osmatrao okruženje, predviđanja, iskustva geopolitička. Njegovi komentari su često pravi pravcati uzor odmerenosti i pouzdanog suđenja. Svakako, međutim, mnogoznačnost spisa koji je među mnogobrojnim naslovima ovogodišnje odabrano štivo, nikako ne umanjuje minucioznost Pavlovićeve sintakse kada analizira i istovremeno tanano osluškuje damare vremena u promišljanjima u sećanjima dvojice boraca i savremenika Ćosića i Strugara. Gledano prostranije i drugačije, taj odnos je ovde  verifikovan vibrantno i dostojanstveno kao paradigma.

Ima tvrdnji kako nema fotografije i pisma koji nisu izuzetno značajni kroz pet godina od dana nastanka. I ima, isto tako, sa nešto manjim popustom, uverenja da svaka knjiga posle pedeset godina postaje značajna. Ne samo hartija, prelon, redosled slika i sudbina, nego i kao izuzetno svedočanstvo o davnim već danima. I u tom smislu doprinos Milivoja Pavlovića je značajan što za našu ukupnu baštinu osvaja prostore, dileme i traume čitavih pokolenja, koja smo, na ovaj ili onaj način, srećno ili nesrećno, tek mogli i smeli da naslutimo.

Rebus vremena ovde ima svoje rešenje. Ili bar jedno od mogućih.
Milivoja Pavlovića Neprerušena verodostojnost književne  korespodencije van sumnje zaslužuje Nagradu za umetnost Vukove zadužbine. I taj i takav predlog činim sa uverenjem da je  neophodnost ove knjige, osobito posle izuzetnog istraživanja života i rada Danila Kiša, motivisan razlozima koliko   književnim toliko i kulturnim i istorijskim.

Draško REĐEP

Snežana Bojić pročitala je odluku Odboraza umetnost

Nagradu Vukove zadužbine za nauku za 2018. godinu pripala  je Marti Frajnd za knjigu U traganju za Lazom Kostiće, izdavač Književna opština Vršac, 2017. 

ODLUKE ODBORA VUKOVE ZADUŽBINE ZA NAUKU I UMETNOST

Odbor za nauku

Na osnovu Pravilnika o dodeljivanju nagrada Vukove zadužbine, Odbor za dodelu nagrade za nauku, u sastavu prof. dr Slobodan Grubačić, dopisni član SANU, predsednik Odbora, i članovi: akademik Dinko Davidov, akademik Nada Milošević Đorđević, prof. dr Boško Suvajdžić i dr Miloje Vasić, na sednici održanoj 1. oktobra doneo je odluku da se nagrada Vukove zadužbine za nauku za 2018. godinu dodeli Marti Frajnd za knjigu U traganju za Lazom Kostiće, izdavač Književna opština Vršac, 2017.

Obrazloženje

Knjiga Marte Frajnd U traganju za Lazom Kostićem, u izvrsnoj biblioteci „Nesanica“ Književne opštine Vršac, koju uređuje dr Draško Ređep, predstavlja nam jednog od najboljih znalaca drame i pozorišta u nas, u obradi teme kojom se Marta Frajnd bavila tokom nekoliko decenija svoje karijere.

Poput ogledala, književnoistorijska i književnokritička misao Marte Frajnd prelama se u delu Laze Kostića višestruko. Eruditni istraživač pozorišta i drame, istoričar srpske književnosti, znalac engleskog renesansnog teatra i svetske dramske scene, vrsni esejista i lucidni tumač književnih dela, šekspirolog. O kome je ovde reč: o Lazi Kostiću ili pak o Marti Frajnd? Još kada u horizont istraživanja uvrstimo Vinavera i njegovo bavljenje Šekspirom, čitajmo zanosima i prkosima Laze Kostića, te Jovana Hristića i njegovo maestralno bavljenje esejom, svetskom književnošću, dramom i pozorištem, optika se višestruko izoštrava.

„Reč ne može da zameni oblik“, kaže Hristić, „ali oblik postaje stvaran tek kada je nađena i reč.“ „Zato je jedno od verovatno najsnažnijih uzbuđenja koje nam književnost pruža svakako probijanje do verbalne eksplicitnosti, do intelektualne formulacije pomoću koje sve što joj je prethodilo dobija značenje i smisao.“

Nađena je u knjizi Marte Frajnd U traganju za Lazom Kostićem i reč. Ključna reč-odgonetka. To je pozorište. I Marta Frajnd, poput Laze Kostića, Vinavera i Jovana Hristića, svojim književnoistorijskim i književnoteorijskim radom odaje bezrezervnu odanost teatru, posvećenost koja može proisteći samo iz dubokog i odanog ličnog osećanja ljubavi i pripadnosti, koje su jednako snažne i nepatvoreno lične i nevine i danas, kao i na početku njene karijere, ispod svih umnih kritičarskih žaoka, oštrih ironijskih opservacija te pronicljivih književnoteorijskih konstrukcija.

Osvetljavajući književno delo Laze Kostića iznutra, u tekstovima koji su nastajali tokom više decenija, kao i tragičnu figuru „srpskog Šekspira“ spolja, u njenim zanosima, tragičkim bludnjama i neponovljivim pesničkim ukrštajima, Marta Frajnd ispoljava sve najbolje odlike srpskog eseja: briljantan stil i jezik, oštroumne opaske i smela kritičarska čitanja, koja se obaziru samo i isključivo na analitičku ravan književnog teksta. Njena knjiga, koja predstavlja događaj u srpskoj esejistici, ukazuje na najbolje odlike srpske esejistike od neponovljivog Laze Kostića preko razbarušenog Vinavera, te matematički preciznog Jovana Hristića, do višestrukog nam danas Doktora Draška Ređepa. U istraživanju dramskog stvaralaštva, i posebno odnosa Laza Kostić-Viljem Šekspir, Marta Frajnd posebno prati sveža i nadahnuta tumačenja Zorice Bečanović Nikolić i Zorice Nestorović, posvedočujući još jednom da je jedna od osnovnih odlika njenog, u suštini, naklonog uma i pera, nepopravljiva i beznadežna – modernost.

Knjiga Marte Frajd U traganju za Lazom Kostićem i formalno i suštinski odgovara vukovskom pravcu u meri u kojoj i Laza Kostić istrajava na vukovskom putu.

U ime Odbora za nauku Vukove zadužbine

Prof. dr Boško Suvajdžić

Nagrade će biti uručene na svečanosti u maju 2019. godine.

Nagrade Vukove zadužbine za 2018. godinu