Jedan od predviđenih zadataka u okviru projekta „Nematerijalna kultura Šumadijeˮ, koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, a realizuje se u Vukovoj zadužbini, bio je parcijalno terensko istraživanje tradicionalne narodne kulture u Šumadiji.

Ovo istraživanje sproveli su dr Ljubinko Radenković i Dragana Đurić, saradnici Balkanološkog instituta SANU u Beogradu, od 1. do 8. decembra 2018.

Izabrana su sela nekadašnje župe Belice, koja je na istoku okrenuta Pomoravlju, na jugozapadu Levču i Temniću, a na zapadu i severozapadu Lepenici i Jasenici. U svojoj opširnoj antropogeografskoj studiji o ovoj oblasti, urađenoj između dva svetska rata, Stanoje Mijatović konstatuje: „Narod ovoga kraja ima mnoge karakteristične osobine Srba Šumadinaca, ali ima i osobina stanovništva Levča, Tamnave i Resaveˮ (S. Mijatović Belica, Srpski etnografski zbornik LVI, Beograd 1948, 341). Mijatović je utvrdio da  najveći deo stanovništva ove župe čine doseljenici sa Kosova i Metohije, zatim sledi vardarsko-moravska, a za njom timočko-braničevska i crnogorsko-hercegovačka doseljenička struja. Silom prilika, u selima blizu Jagodine i danas se doseljavaju Srbi sa Kosova i Metohije.

Poseban razlog za izbor župe Belice je taj što je u nekim njenim selima rukovodilac ovog projekta sproveo kraće terensko etnografsko-folklorističko istraživanje tokom 1987. i 1989. godine. Deo tada zapisane građe, koja se odnosi na narodna bajanja, sa komentarima, objavljen je u ruskom časopisu „Živa starina“ (L. Radenkovič, „Zagovorы serbskogo Pomoravья“, Živaя starina, Moskva, 1998, № 1, 15-16). Ideja je bila da se u porodicima nekadašnjih kazivača, njihovih potomaka, proveri koliko je u pamćenju ostalo znanje predaka.

Pronađeni su potomci dve nekadašnje kazivačice – Radmile Mihajlović (1922-1995) u Dragocvetu i Dušanke Aleksić (1926-1995) u Donjem Štiplju, kao i snahe Radmile Filipović (1910-?) u Donjem Štiplju.

Sin Radmile Mihajlović – Slobodan Mihajlović (1943) i snaha Radmile Filipović – Danica Filipović, pokazali su se kao dobri kazivači, i njihova kazivanja se u celini donose u produžetku ovog teksta. Bliža tradiciji je Danica koja pamti i pojedina bajanja i predanja. Sin Dušanke Aleksić – Momčilo Aleksić u sećanju na svoju majku saopštio je da je ona rođena u selu Radošinu kod Despotovca, da nije bila vračka koja je išla po selu i vračala, već je samo bajala kod kuće deci, koju su dovodili roditelji. Kako je rekao da mu je gostinska soba hladna, razgovor s njim je obavljen u njegovoj garaži.

U Dragocvetu razgovor je vođen i sa Angelinom Micić (1931), koja je ispričala kako je svoju malu decu vezivala kanapom da ne bi pravila nestašluke i da se ne bi povredila, dok ona hrani stoku. Pripremljene kanape je držala kako u kuhinji, tako i u dvorištu. Tu praksu potvrdio je i njen sin. Iz njenog oskudnog kazivanja izdvojen je fragment o načinu pripreme svadbenog drvceta – sabornjaka.

U Donjem Štiplju, osim sa Danicom Filipović, razgovor je vođen i sa Rajkom Ristić, pragmatičnom i racionalnom kazivačicom, koja je kategorično odbila da bude fotografisana. Najveći deo njenog kazivanja takođe je zabeležen i ovde prezentovan.

U selu Mišević bilo je tri kazivača. Sa Svetislavom Vučkovićem, deda Tisom, razgovor je vođen u podrumu njegove kuće, pored buradi s rakijom. On je ispričao da je u mladosti bio najbolji igraorac i da su sve devojke htele da igraju s njim. Odgovorio je i na pitanje kako obeležava praznik Božić, a setio se i nekih priča o noćnim doživljajima svojih poznanika. U tom selu pronađene su izvanredne kazivačice: Dušanka Matić ili baba Dule, i Milica Pavlović, koje su dopunjavale jedna drugu u kazivanjima. One odlično pamte priče iz svog okruženja, a o tajanstvenim događajima iz svog života pripovedaju živo i uverljivo. Kroz njihova kazivanja provejavaju shvatanja čoveka XIX veka o svetu koji ih okružuje. Njihovim kazivanjima ovde je dat i najveći prostor.

Trudom saradnice na ovom projektu, Dragane Đurić, sva kazivanja su doslovno skinuta sa nosača zvuka i data u obliku teksta. Ona pružaju mogućnost da se izučavaju i kao primer narodnog govora u selima gde su snimljena.

Nastavite čitanje ovde.

NEMATERIJALNA KULTURA ŠUMADIJE