Draško Ređep

Sa tugom se opraštamo od velikog prijatelja, zadužbinara, baroknog intelektualca, dragocenog saradnika  i uglednog autora, Draška Ređepa (5. decembar 19135 – 29. januar 2019). O Drašku Ređepu, u tekstu „Fenomen Ređep“, na predstavljanju  Antologije Ćopić, za koju je predgovor i komentare napisao  Ređep,  govorio je predsednik Skupštine Vukove zadužbine  Miodrag Maticki.

Fenomen Ređep

Antologija Ćopić. Izabrane stranice Branka Ćopića. Izbor, predgovor i komentari Draško Ređep, Prometej, Novi Sad, 2015, 451 str.

            Da zastanem pred fenomenom Draška Ređepa kao antologičara, svakako je razlog knjiga Antologija Ćopić, koju je izdao Prometej iz Novog Sada, posvećena Jeji, velikoj gospođi novosadskoj, kojoj nisam za života stigao da to kažem ni lično ni javno. Možda je razlog što se i Draško i ja približavamo godinama četvrtog doba, on 3. decembra puni osamdesetu, pa smo spremniji da popu kažemo pop, a bobu bob, da ostane da smo rekli. A možda je i razlog edicija Prometeja Antologija, u kojoj se našla i knjiga Antologija Ćopić, u kojoj se po jedna knjiga posvećuje jednom piscu, koja je jako lepo primljena, a neke od tih knjiga doživele su i sedam izdanja. Da pomenem izabrane pisce koji će sigurno sa takvom jednom knjigom, u Draškovom izboru, tumarnuti i u sledeće vekove srpske književnosti: Dušan Matić, Crnjanski, Veljko Petrović, Miroslav Antić, Isidora Sekulić, Bogdan Čiplić, Momo Kapor, Aleksandar Tišma. A možda je razlog i antologijska knjiga Ređepova Devet boja Banata o kojoj sam pisao.

Onda složim uz njegovu pomoć sled njegovog bavljenja vrednom i izuzetnom literaturom, antologijskog mu posla. I shvatim da se on tim poslom bavi šest decenija, i da to nije posao tekućeg književnog kritičara, već ruskog hrta koji vreba vrednosti koje će preteći i za naredne vekove. A započeo je svoj književni rad antologijom Ravnice (1961) u kojoj se našlo 12 pesnika Vojvodine i, što je i najvažnije, čija su dela izdržala probu vremena, kako Draško ume da kaže „Svi su ostali“. I danas u rukama čitalaca kruži antologija Zlatna greda preseca sokak Hlebarski (o Miletićevoj ulici je reč). Sa Božidarom Kovačekom, Hadrovičem, Zoltan Čukom, Stojanom Vujičićem, načinio je glasovitu antologiju Ogledalo književnosti srpskohrvatskog jezika do 1941 koja i danas predstavlja vredno ogledalo književnog stvaralaštva na tada zvanom srpskohrvatskom jeziku do Drugog svetskog rata. Da pomenem i antologiju poezije objavljenu na rumunskom u Temišvaru Srpski sever (1999), da je dobitnik nagrade za antologičarski rad „Pavle Marković Adamov“. Da godinama vodi Odbor za nagrade u oblasti umetnosti Vukove zadužbine i da svih tih godina, svakako kada je reč o književnim delima, nije omašeno, čak ni kada su u pitanju mladi pisci. Sve vreme umeo je da nasluti i pisca koji dolazi i delo koje će se razglasiti i primiti kod čitalaca. To jeste dar. Bez dara ne pomažu naučni aparati, fusnote, teorijska prepričavanja poznatog, bez ikakve svrhe i konkretnih rezultata kada je reč o objektu naučnog istraživanja. Da, smem reći: fenomen Ređep.

U tom antologičarskom poslu, glavno mu je oružje sloboda izražavanja koju dopušta esejizam. Posao antologičara olakšalo mu je opredeljenje za stil ogledanja, pune slobode pronicanja u suštinu stvaralačkog čina i efekata koje dela izazivaju kod čitalaca. Esejom (ogledom), najzad, Ređep je i započeo svoje bavljenje literaturom. Bio je to esej o Jari Ribnikar. O esejstvu Draška Ređepa pisao sam detaljnije povodom njegove knjige S obe strane reke. 67 raporta o nemiru, svemiru i Vojvodini staroj (Prometej, Novi Sad 2013, 275 str.). Za zbornike u ediciji Sinteze Vukove zadužbine, o slojevima kultura Srema, Banata i Bačke, niko ne bi mogao bolje i konciznije da preko nekoliko ključnih pisaca izrazi matična i paradigmatska zbivanja u literaturi na ovim regionalnim prostorima.

U Antologiji Ćopić reč je o antologiji pripovedača prvoga reda. U svega deset stranica predgovora Ređep je iskazao suštinu Ćopićevog pripovedanja, istakao neupitne vrednosti, čar njegova jezikotvorstva zasnovanog na matricama zavičajnog jezika, koje je još jednom slavno potvrdilo značaj pobede Vukove jezičke reforme. I, najzad, sve je to potvrdio izborom pripovedaka i delova romana koji se itekako drže kao pripovedačke celine, kao fragmenti koji zadate romane „overavaju“. Pokazao je da je Ćopić pre svega pripovedač, potekao sa vrela usmenog pripovedanja koje je zahtevalo zaokružen performans, kratak po meri pažnje usmenog izvođenja, efektan, narativno samostalan. Zato polazi od anegdote, nekog detalja, zgode i nezgode seoskog života, to mu služi kao reper pričanja.  U tom enciklopedijski sažetom uvidu u Ćopićevo prpovedanje, Ređepu pomaže esejizam, koji mu dozvoljava da slobodno  formuliše velemajstorstvo Ćopićevog pripovedanja punog smeha i podrugivanja, u isti mah i dečačke razdraganosti, „iskričave, sasvim neočekivane i prozračne  veselosti“ kao načinu suprotstavljanja svakom zlu. U Ređepovom antologijskom izboru slede vitoperne šale i dečačko podsmevanje stričevima i precima, kao i ostalim junacima koji, bili veliki ili mali, jesu odista oni koji su „iskočili iz reda, iz forme, iz uniforme, iz sivila naredbe“. Sve je to Ređep začinio pričama otrgnutim iz snova dečaka ispod Grmeča. Str. 156

A kada uzima primere priča o ratu i drugim metežima, kada je u tom svetu ispod Grmeča poremećen sistem patrijarhalne ljudskosti, Ređep mudro gradi mrežu simbolične toponomastike življenja naroda u tom i takvim krajevima: zbeg, osma ofanziva, sve vreme tragajući za pravim ljudima: „Dobro je što ima ljudi“.                   Svojim izborom pripovedne proze Branka Ćopića, Ređep je pokazao u kojoj meri je jezik njegova zavičaja, koji je dakako nadograđivao, u sprezi sa pronicanjem u mentalitet naroda njegova zavičaja, bio značajna istočnica oblikovanja kolektivnog identiteta srpskog naroda. A to nije ona dominantna, epska strana kolektivnog identiteta u kojoj dminiraju čojstvo i junaštvo. Reč je o nečem sasvim drugom, o lirskom razoružavanju epskog modela, o ljudskosti i čovečeskom prvoga reda.

Miodrag Maticki

Govor prof. dr Boška Suvajdžića, predsednika Upravnog odbora Vukove zadužbine, na Komemoraciji dr Drašku Ređepu u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 31. 01. 2019. godine.

Sve je i dalje u igri

Sve je i dalje u igri, Draško.

Život Draška Ređepa bio je esej. Napor da se saborno povežu u celinu niti srpskog jezika i pisma, da se osove u vertikalu reke, i anđeli, i ptice nebeske sa njima. Da se uposli kulturno pamćenje, taj ne­­pouzdani letopis vremena, da se poveže zavičaj sa rukopisom vode, amplitudama vetrova, posrnućima geografije.

Život Draška Ređepa kladio se na moderno u umetnosti. Uvek na moderno. Otuda snažno prononsirana vertikalna generacija, rapsodičnost, igra, eksces, vorholovski nerv.

Život Draška Ređepa je pokazatelj da se pamćenje može učiniti dostojnim izborom. I da samo hrabar izbor može biti dostojan pamćenja.

Život Draška Ređepa bio je isključivo lični čin. Toliko silovit i mahnit da nikoga nije mogao ostaviti po strani. Koga je samo ovlaš okrznuo moćnim duhovnim strujanjem ovaj dečački orijaš pod šeširom beskraja, ostao je doveka ozaren tim dodirom, i svrstao se u grupu vertikalnih, zavereničkih, nepoćudnih.

Život Draška Ređepa bio je perspektiva. Slikarska, filmska, duboko melanholična. Barokna. Tišina koja je tako glasno odzvanjala u Banatu.

Sve je i dalje u igri, Draško. Samo nema više pisama drhtavim, vibrantnim rukopisom pisanih, niti poslanica odštampanih na pisaćoj mašini.

Slao mi je Draško pisma, poslanice, kolumne. O Crnjanskom, o zavičajima, o fenomenu dvojništva. Koje danas imaju patinu književnoistorijske arheologije naše. I u kojima se moglo videti kako u tim strašnim menama prevratničkog nam 20. veka, ni Crnjanskom, ni Drašku, ni zavičajima nije bilo lako.

„Treba, ipak, paziti u kakvom ste društvu“, pisao mi je jednom prilikom kada, u svom stilu, nije poslao referat na jedan prestižan naučni skup. U ži­votu, naglašavao je Draško, čovek može birati samo tri stvari: prijatelje, neprijatelje i društvo za kafanskim stolom. Pažljivo ih je birao. I ponosio se svojim izborom.

„Vaš ogled o mojim i Vašim bojama Banata je tako nijansiran, tako slobodan, a u isti mah precizan, analitičan. Hvala: unekoliko predvidivo nepredvidljivu facu kakav je Draško Ređep stavili ste u koordinantni sistem koji je jedini moguć, premda mnogima nevidljiv. Ipak bih voleo da nisam poslednji barokni graždanin srpskog severa. Svakako ste, međutim, i tu u pravu.“

Ne znam da li je bio poslednji barokni graždanin srpskog severa. Ali znam da je za njega srpski sever bio strašno važan. Kao sintagma koja promoviše ideju o univer­zal­nom saglasju između vidljivog i nevidljivog. Između istorije i mita. Između zavičaja i duha.

Svuda je imao insajdere. Ne znam da li možda i tamo, kuda se zaputio, postoje insajderi? I mogu li ga oni izvestiti o maršruti, trasi, krajnjem odre­di­štu puta? Mestu gde ga čeka Ona, koja je i ovostranom i onostranom životu dala smisao. I zbog koje je toliko voleo, i patio.

Svaki Draškov korak bio je iskorak. Ne znam da li je Novi Sad, koji se tako uobičajeno, banalno probudio pre dva jutra, svestan toga koliko je izgubio?! Koliko je izgubila Vojvodina. Srpski sever. Srpska kultura.

Otišla je gromada. Sveznadar. Najumniji među nama. Živa enciklopedija, hodajuća istorija književnosti, spomenik likovne umetnosti i arhitekture. Ma koliko retke, postoje u literaturi te opasne, strašno opasne veličine koje se ne daju izmeriti za života, kamoli posle smrti.

Vukova zadužbina je bila Draškova kuća u Beogradu. Kuća koju je voleo i u koju je rado svraćao. Ne samo kao predsednik Odbora za dodelu nagrade Vukove zadužbine u umetnosti. Bio je vukovac prvoga reda. Posle njegovog odlaska kao da se i sama zgrada, na kojoj piše Dom Vukove zadužbine, smanjila. Povukla za neki centimetar u sebe. Zna se: dom čine ukućani i gosti. A gostima kakav je bio Draško teško da ćemo se u budućnosti moći nadati. Valjda je tako bilo i posle odlaska velikog Dejana Medakovića. Kome je Draško bio nalik po erudiciji, sveznadarstvu, neobuzdanoj lakoći asocijacija, metaforama, ironiji, cinizmu. I po jasnom nacionalnom opredeljenju, što mu nije smetalo da bude kosmopolita prvoga reda.

Sve je i dalje u igri, Draško.

Kako se samo grohotom smejao kada sam ga optužio da je iskaz Cuce Sokić: „Ni­ko, ništa, ja“, u stvari sam izmislio kako bi dao, pod pseudonimom, kvinte­se­nci­ju postojanja i života čoveka na ovome svetu. „Niko, ništa, ja.“ Kakva strašna lo­zinka. Nije mi odgovorio da li sam u pravu. Ali nisam bio. Draško nije pisao pod pseudonimom. Gospodin Draško Ređep je bio jedan, jedini i jedinstven. Zato je bio kadar uvek iznova postajati drugi.

Čovek kome smo imali čast da budemo savremenici, koji je pred nama stalno izmicao u nekoj samo njemu znanoj opsesiji trenutka, čije su odlike bile, u svakoj situaciji, izvrstan stil i izuzetan rafinman, te bli­sta­­va zapa­ža­nja i barokna poigravanja, sada fizički više nije tu, među nama. Ali je duh kojim se do poslednjeg časa odlikovao, preživeo. On će, valjda, bar malo utažiti prazninu koja će kod svih nas, koji smo imali privilegiju da budemo Draškovi prijatelji i sagovornici, bivati sve dublja. Tim je naš zadatak važniji: da izuzetno delo Draška Ređepa ostane, kao putokaz, što duže među nama. Da pamtimo njegov lucidni govor. I dečački smeh.

Dragi Draško, (za)uvek ste bili slobodni. I sada ste slobodni da ulepša­va­te nevidljivo. Sa obe strane reke. Vaš život je bio više nego čarolija običnog. Po­zdravlja Vas, Vaš, zauvek, konkretan čitalac.

P. S. Sve je i dalje u igri, Draško.

Svemu ima kraj pod kapom nebeskom. Samo je kod Vas, i kod Mike, uvek postojao samo početak. Kraja nema.

Vaš odani Boško Suvajdžić,
predsednik Upravnog odbora Vaše Vukove zadužbine

Preminuo Draško Ređep