Dobri pastiru i vođo,
Savo, oče naš,
nemoj pustiti da na nas
navale vuci,
što stada ne štede.

Teodosije Hilandarac,
Kanon zajednički Simeonu i Savi, Srbljak I, XIII vek.

U Žitiju Svetog Save
oglašene naše glave.

U zlaćanog našeg sveca,
carska lavra, carska deca.

Pirg – kelija postignuća:
Sveti Sava – srpska kuća.

U Žitiju Save Svetog
svetogorski drema metoh.

Pojem ptica omađijan
slatkoglasni Domentijan.

Pristanište svim onima
koji brode valovima.

Ljudska je il’ božja ruka
što prekrsti psa u vuka?

Da l’ su kandže ili prsti
čim se srpski narod krsti?

Bogovidac, grozd sazreli,
psaltir-štapom more deli.

Izgubljenom svetlost nađe
da u sebi svet pronađe.

Sin, naučen Svetim Duhom,
Glas koji se ne ču sluhom.

Verom krepi sve što sumnja
od Ribnice do Zahumlja.

Studenica i Veluća:
Sveti Sava – srpska kuća.

Od odbeglog mladog princa
do monaha-crnorisca.

Hranitelj i sila krsna,
što treperi kao trska.

Sin ocima duhovnima,
on u ocu pozna sina.

(A onoga koji ima
na plućima krst enzima

molim ti se, daj mu leka,
očisti ga poput levka,

kao što si, ispod skita,
podigao Neofita.)

Sveti Savo, što nas rodi,
među nama da l’ još hodiš?

U duhovnom prvorodstvu
da l’ smo s tobom još u srodstvu?

U Žitiju Svetog Save
oročene naše jave.

Put, izveden iz bespuća:
Sveti Sava – srpska kuća.

Boško Suvajdžić

Pročitano na Svetosavskoj akademiji Udruženja književnika Srbije 24. 01. 2020.

U Žitiju Svetog Save