Шта је то вуковско опредељење?

Беседа Бошка Сувајџића, председника Скупштине Вукове задужбине, на 34. Скупштини Вукове задужбине

Шта је то вуковско опредељење у Србији у 21. веку? Опредељење за род, језик и културу? За националну историју и традицију? За српски културни и духовни простор? За очување националног и културног идентитета?

Вуковско опредељење је и данас, несумњиво, „косовско опредељење“. Оп­ре­де­ље­ње трајног избора у времену. А косовско опредељење је, речима Зорана Мишића, „онај по­следњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог по­сто­јања“. То је „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут“.

Вуковско опредељење је стално пропитивање и преиспитивање властитог идентитета и разумевања савременог света на основама трајних хуманистичких порука Вуковог дела.

Вуковско опредељење је снага инспирацијског и интерпретативног замајца којим се негује и шири духовни простор знања, отклањају узроци духовне запуштености, вер­бал­ног насиља и баналности које владају у новим медијским естетизацијама и идео­ло­ги­за­ци­­јама стварности. Вуковско опредељење је херменеутички цивилизацијски одговор на ат­мосферу не­знања и необразовања у друштву. Залагање за неговање најбољих традиција ср­пске фи­лологије и научне мисли.

Од њеног првог оснивања 1937. године Вукову задужбину карактерише трајна и по­­свећена усмереност на дело Вука Караџића у европском и светском контексту од ње­го­вог доба до данас, што је резултирало низом већ традиционалних активности како матичне за­дужбине, тако и њених многобројних огранака, посвећених Вуковој присутности у кул­тури, језику и књижевности, како гласи тема трећег научног скупа Међународног славистичког центра из 1973. го­дине.

Управо су Међународни научни састанци слависта покренути у Вукове дане давне 1971. године како би сла­ви­­стичком покрету скренули пажњу на дело великог српског ре­фор­матора, сакупљача народних умотворина и књижевника, који је у епоси романтизма стао раме уз раме са одабраним филолозима, књижевницима и научни­цима Европе свога доба.

Вуковско опредељење које следи Вукова задужбина, а повремено му и утире пут, подразумева уједињено и саборно деловање важних националних и културних инсти­ту­ци­ја и установа, какве су, рецимо то и овде, Међународни славистички центар на Фило­ло­шком факултету и Вуков Сабор у Тршићу. Ево како је први председник Савета МСЦ-а, ака­демик Павле Ивић, образложио повезивање међународних састанака слависта са име­ном и делом Вука Сте­фановића Караџића, односно са његовим завичајем, и симболичким за­вичајем српског је­зи­ка и писма, Тршићем, у говору на отварању првог Научног састанка слависта у Вукове дане, 1971. године:

Сећање на Вука у његовом родном крају веома је живо. Људи су поносни на свог великана и радо долазе на саборе њему посвећене. Тако се ту скупи по неколико десетина хиљада људи за које је то прилика да чују и виде истинску уметност. Уједно ти сабори враћају наш дуг Вуку, учвршћујући још више свест у народу о томе шта је он урадио, а помало и свест о значају и смислу културе. Ми верујемо да је важно подржати у народу један племенитији однос према правој култури, издигнутој изнад често тако жалосних нивоа тзв. масовне културе, оне што се огледа у понеким илустрованим магазинима, у баналној забавној музици итд. Један од великих проблема нашег времена, а можда још више временâ која долазе, лежи у дубоком спуштању културних хоризоната које доноси јефтина, лажна „масовна култура“. Вукови сабори утолико су драгоценији што представљају једну брану против тога.

Сржна тачка постојања Вукове задужбине, од другог осни­ва­ња 1987. године до данас, трасирана је на линији односа према Вуку Караџићу и разноврсним аспектима његовог дела. Вукова задужбина припада, једнако, њеним часницима, колико и великој вуковској породици задужбинара и поштовалаца Вуковог дела свуда докле допире српски језик. Припада Вуковом Сабору и Вуковом Тршићу. Својим програмским циљевима и планираним активностима, Задужбина треба да покаже колико Вук још увек припада свима нама.

Можемо ли ми, драги пријатељи, окупљени око Вуковог имена, у нашој и његовој кући, допринети вуковском опредељењу српског друштва? Несумњиво. Свако од нас, овде, у Свечаној сали Вукове задужбине, представља малу културну мисију. Довољно је да смо ту, заједно, једни уз друге. Једни са другима. Да се, у духу вуковског опредељења, посвећујемо питањима за која има тако мало простора и времена у дневном политиком затрованом медијском простору и јавном животу нашег друштва. Питањима просвете, образовања, науке, културе. Љубави према језику и писму, што значи и према смислу нашег постојања.

Вуковско опредељење је опредељење за оне друштвено одговорне послове који су у функцији развоја културе и образовања, али и неговања српског националног и кул­тур­ног идентитета. Залагање за одговорну јавну реч, уређени друштвени живот, сло­бо­ду из­ражавања мисли и слободну размену идеја. Посебно рад на побољшању ме­диј­ске слике у којој доминира простачки и примитивни дискурс који диктирају „рија­ли­ти програми“. Уме­сто ријалитија, господо, неопходност заштите и неговања опште језичке културе и пи­сме­ности као јемца отворене будућности и просвећеног друштва. Уместо незнања и вер­бал­ног примитивизма знање и напредак.

Вуковско опредељење означава враћање поверења у значај и смисао професија ко­је су и у најтежим временима у служби грађана. Овде, пре свега, мислим на поштовања до­стојну мисију лекара и просветних радника, учитеља и наставника, која се потврдила и у овим тешким временима пандемије и незапамћених криза у целом свету.

Вуковско опредељење је систематска и систематична посвећеност младима. Оту­да је велики значај Вуковог читалишта у подстицању радозналости, маштовитости и раз­ви­јању читалачких навика код наших најмлађих ученика. Богаћење речника, развијање љу­бави према српском језику и књижевности и националној културој баштини већ више де­ценија остварују својим изванредно значајним активностима, програмима, литерарним ко­нкурсима, пројектима, читалачким акцијама и сл. наши огранци у Градишки, Чачку, Баваништу, Лозници, Нишу, на Жабљаку, Великом Поповцу, Тополи, Новом Саду и др.

Вуковско опредељење је снажна и суштинска подршка увођењу „натпредметног ста­туса“ Српском језику и књижевности као језгреном, матичном наставном предмету у про­­светном систему Републике Србије, како су то на интеркатедарским србистичким ко­нфе­ренцијама у Тршићу, у својим декларацијама (Декларација о неопходности повећања бро­ја часова наставе српског језика и књижевности у основној и средњој школи; Де­кла­ра­ција о статусу српског језика на ненаставничким катедрама и факултетима 2020; Де­кла­­рација о канону српске књижевности 2021), једногласно усвојили представици ср­би­сти­­чких катедри са свих филолошких, филозофских, учитељских и педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Друштва за ср­пски језик и књижевност Србије, Института за српски језик САНУ, Института за књи­же­вност и уметност у Београду, Завода за унапређивање образовања и васпитања у Београду и Одбора за стандардизацију српскога језика.

Вуковско опредељење је дипломатска културна мисија којом се развија и негује љу­бав према сопственом народу, језику и култури у матици и заграничју, али и поспешује по­ве­зи­ва­ње са другим језицима и културама, пре свега сродних и нама блиских народа. Органи­зо­ва­­ње три­бина на којима ће се подстицати друштвена расправа о положају и значају ср­пског је­зи­ка (матерњег језика) у образовном систему и друштву у целини, али и истаћи не­опхо­­дност снажнијих интегративних веза на свесрпском културном простору.

Вук је прогледао у Тршићу, а погледом је обухватио свет. Изабрао је да буде свој и свој­ствен језиком и родом, како би постао Европљанин духом. Морамо, драги задужби­на­ри, бити достојни свог вуковског опредељења. Морамо бити енергични и радознали, ка­кав је био наш председник, Миодраг Матицки. Каква је била, и јесте, његова „Даница“. Образовани и широки, какав је био наш велики Дејан Медаковић. Елоквентни и храбри, какав је био Драшко Ређеп. Отмени и го­спо­дстве­ни, каква је била Нада Милошевић-Ђорђевић. Ако смо достојни наших ве­ли­ких претходника, бићемо достојни и сопствених живота.