Књига о Косову проф. др Бошка Сувајџића истиче се по својој структури и поетичкој концепцији од врсница које су посвећене косовској епици, косовској легенди и различитим аспектима историјске, друштвено-политичке и митске вертикале која прати и усмерава наше читалачко искуство. Књига о Косову представља интегралан и интегративан приступ теми. Од базичне научне студије о генези косовске легенде, преко жанровских и поетичких промишљања односа између историје, легенде и мита у обликовању косовске епике, монографија проф. др Бошка Сувајџића прати различите аспекте развијања легенде о Косовском боју на ширем, културолошком плану, до заслепљених идеолошких тумачења синтагме „косовски мит“ у 20. и 21. веку.
Од историјских (хришћанских, турских, албанских) извора, преко средњовековних култних списа о Светом кнезу и Косовском боју, до усмене епске традиције која представља „нашу класику, једину и праву“, монографија проф. др Бошка Сувајџића прати генезу косовске епске легенде. У средишту пажње је тумачење косовске епике које обухвата, у дијахронијском пресеку, четири бугарштице, рукописне песмарице и поезију осведочених антологијских вредности Вукове збирке.
Оптика којом Сувајџић сагледава историјске процесе и развој легенде захтева широк интердисциплинарни приступ. Са компаративног становишта тако ће нам бити предочен развој косовске легенде у јужнословенском контексту.
Однос индивидуалног и колективног начела у склопу тумачења феномена ауторства у усменој и писаној књижевности, у делима која тематизују косовску легенду, посебно је осветљен у поглављу „Од Вишњића до Његоша“.
У поглављу Косово у драми драмско виђење традицијских извора о Милошу Обилићу, боју на Косову и Лазаревој жртви посебно се сагледава у историјским драмама које у 19. веку пишу Сима Милутиновић Сарајлија, Трагедија Обилић (1827), Јован Стерија Поповић, Милош Обилић или бој на Косову (1828), Матија Бан, Цар Лазар (1858), Јован Суботић, Милош Обилић (1865) и др. Традиција писања историјских драма о Косов- ском боју, настављена и у 20. веку, посебно је тематизована у драмама Миладина Шевар- лића и Љубомира Симовића, о чему ће у поглављу такође бити речи.
О Косовском боју лирске записе оставили су највећи песници српског језика, Стерија, Његош, Јакшић, Змај, Лаза Костић, Дучић, Ракић, Црњански, Бранко Миљковић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Бранко В. Радичевић и др. У Сувајџићевој књизи означене су тежишне тачке модернистичког искуства српске поезије о Косовском боју, од Милана Ракића, Милутина Бојића, преко Васка Попе и Бранка Миљковића, Скендера Куленовића, Љубомира Симовића, Милосава Тешића, Матије Бећковића и Рајка Петрова Нога.
Песничким прилогом „Из свет(л)ости појање“ аутор даје одговор на питање због чега је Књига о Косову једна суштински лична књига саткана од најфиније пређе духа у времену.
Тако, од књижевноисторијске студије, компаративног огледа, поетичког проми- шљања односа усмене и писане књижевности, драматуршке анализе историјске драме, преко разиграних есеја о модернистичком искуству савремене поезије, до сопственог лирског певања о Косову, Сувајџић показује обухватну ширину интересовања и дубину захвата. Отуда ово није још једна књига о Косову, већ је, по свему наведеном, јединствена књига о Косову.
У Београду, 21. 02. 2021.
Проф. др Снежана Самарџија