Дом Вукове задужбине у Београду (Краља Милана 2) била је кућа некадашњег трговца Димитрија Мите Голубовића, саграђена 1870/71. године. Зграда је зидана по пројекту архитекте Александра Бугарског, једног од највећих српских архитеката XIX века. Архитекта Бранко Таназевић је 1912. године изградио једно крило са унутрашњим двориштем и том приликом је урађена и фасада, која је све до данас сачувала свој изглед. Драгутин Инкиостри Медењак, сликар и редовни професор на Уметничко-занатској школи у Београду, урадио је на улазу 1906-1907. зидне слике, с орнаментима и мотивима српске народне уметности. Четири алегоријске фигуре – Вера, Уметност, Историја и Просвета – веома су пажљиво и успешно рестаурисане 1997. године.
Зграда улази у ред најстаријих и највреднијих историјских споменика Београда и после Теразијске чесме, саграђене 1860. године, најстарији је објекат на Теразијском платоу. Завод за заштиту споменика културе града Београда ову зграду прогласио је 1966. године спомеником културе.
Зграда и делатности које су се у њој одвијале, више од 100 година, уткане су у просветну и културну историју српског народа. У згради је најпре било смештено Просветно одељење, а затим Црквено, Задужбинско и Уметничко одељење. Од 1878. до 1952. године у згради је било смештено Министарство просвете и црквених дела: најпре Кнежевине и Краљевине Србије; од 1918. године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па Краљевине Југославије, а после 1944. године Министарство просвете Народне Републике Србије.
У окупираном Београду, од 1915. до 1918. година, зграда је коришћена као канцеларија Главне Интендантуре Аустро-угарске војске и у њој је била смештена и Главна поштанска управа.
После капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Министарство просвете је накратко престало са радом, али је убрзо основано Одељење за наставу на немачком језику, које је ту деловало све до ослобођења Београда, октобра 1944. године.
У новембру 1944. године основано је Повереништво за просвету НР Србије, које је почетком априла 1945. године прерасло у Министарство просвете. Оно је у згради остало све до 1952. године, када су се у њу уселиле неке савезне институције: Савезни завод за патенте; Савезни завод за продуктивност рада и Редакција листа Младост. Од 1988. године зграда је додељена Вуковој задужбини. Генерална реконструкција зграде обављена је 1997/98. године уз помоћ Владе Србије. Том приликом, веома успешно је рестаурисан плафон хола, степениште и ограда, а осветљење хола решено је савременим полијелејем.
Током 2006. године, у оквиру Пројекта Лепша Србија, обављена је ревитализација спољне фасаде Дома Вукове задужбине, коју су финансирали град Београд и Влада Грчке. Након месец дана интензивног рада, ова лепа зграда – засијала је пуним сјајем.
Вукова задужбина је, заједно са Заводом за заштиту споменика културе града Београда, објавила монографију о Дому Вукове задужбине (1996), аутора Милојка Гордића, под називом Зграда Министарства просвете.