ЖУПА БЕЛИЦА

(Шумадија)

Један од предвиђених задатака у оквиру пројекта „Нематеријална култура Шумадијеˮ, који финансира Министарство културе и информисања Републике Србије, а реализује се у Вуковој задужбини, био је парцијално теренско истраживање традиционалне народне културе у Шумадији.

Ово истраживање спровели су др Љубинко Раденковић и Драгана Ђурић, сарадници Балканолошког института САНУ у Београду, од 1. до 8. децембра 2018.

Изабрана су села некадашње жупе Белице, која је на истоку окренута Поморављу, на југозападу Левчу и Темнићу, а на западу и северозападу Лепеници и Јасеници. У својој опширној антропогеографској студији о овој области, урађеној између два светска рата, Станоје Мијатовић констатује: „Народ овога краја има многе карактеристичне особине Срба Шумадинаца, али има и особина становништва Левча, Тамнаве и Ресавеˮ (С. Мијатовић Белица, Српски етнографски зборник LVI, Београд 1948, 341). Мијатовић је утврдио да  највећи део становништва ове жупе чине досељеници са Косова и Метохије, затим следи вардарско-моравска, а за њом тимочко-браничевска и црногорско-херцеговачка досељеничка струја. Силом прилика, у селима близу Јагодине и данас се досељавају Срби са Косова и Метохије.

Посебан разлог за избор жупе Белице је тај што је у неким њеним селима руководилац овог пројекта спровео краће теренско етнографско-фолклористичко истраживање током 1987. и 1989. године. Део тада записане грађе, која се односи на народна бајања, са коментарима, објављен је у руском часопису „Жива старина“ (Л. Раденкович, „Заговоры сербского Поморавья“, Живая старина, Москва, 1998, № 1, 15-16). Идеја је била да се у породицима некадашњих казивача, њихових потомака, провери колико је у памћењу остало знање предака.

Пронађени су потомци две некадашње казивачице – Радмиле Михајловић (1922-1995) у Драгоцвету и Душанке Алексић (1926-1995) у Доњем Штипљу, као и снахе Радмиле Филиповић (1910-?) у Доњем Штипљу.

Син Радмиле Михајловић – Слободан Михајловић (1943) и снаха Радмиле Филиповић – Даница Филиповић, показали су се као добри казивачи, и њихова казивања се у целини доносе у продужетку овог текста. Ближа традицији је Даница која памти и поједина бајања и предања. Син Душанке Алексић – Момчило Алексић у сећању на своју мајку саопштио је да је она рођена у селу Радошину код Деспотовца, да није била врачка која је ишла по селу и врачала, већ је само бајала код куће деци, коју су доводили родитељи. Како је рекао да му је гостинска соба хладна, разговор с њим је обављен у његовој гаражи.

У Драгоцвету разговор је вођен и са Ангелином Мицић (1931), која је испричала како је своју малу децу везивала канапом да не би правила несташлуке и да се не би повредила, док она храни стоку. Припремљене канапе је држала како у кухињи, тако и у дворишту. Ту праксу потврдио је и њен син. Из њеног оскудног казивања издвојен је фрагмент о начину припреме свадбеног дрвцета – саборњака.

У Доњем Штипљу, осим са Даницом Филиповић, разговор је вођен и са Рајком Ристић, прагматичном и рационалном казивачицом, која је категорично одбила да буде фотографисана. Највећи део њеног казивања такође је забележен и овде презентован.

У селу Мишевић било је три казивача. Са Светиславом Вучковићем, деда Тисом, разговор је вођен у подруму његове куће, поред буради с ракијом. Он је испричао да је у младости био најбољи играорац и да су све девојке хтеле да играју с њим. Одговорио је и на питање како обележава празник Божић, а сетио се и неких прича о ноћним доживљајима својих познаника. У том селу пронађене су изванредне казивачице: Душанка Матић или баба Дуле, и Милица Павловић, које су допуњавале једна другу у казивањима. Оне одлично памте приче из свог окружења, а о тајанственим догађајима из свог живота приповедају живо и уверљиво. Кроз њихова казивања провејавају схватања човека XIX века о свету који их окружује. Њиховим казивањима овде је дат и највећи простор.

Трудом сараднице на овом пројекту, Драгане Ђурић, сва казивања су дословно скинута са носача звука и дата у облику текста. Она пружају могућност да се изучавају и као пример народног говора у селима где су снимљена.

Приложене фотографије снимио је Љубинко Раденковић.

СЕЛО ДРАГОЦВЕТ, 04.12.2018.

Казивачи: Слободан Михајловић (1943)
Олга Михајловић, рођ. Марковић (1950)

О Радмили Михајловић

Рођена je у Опарићу, удала се у Беочићу у 17. години. Родила је троје деце, два сина и ћерку, али девојчица јој је умрла као мала. Године 1955. породица се доселила у Драгоцвет. Сви су се бавили плетарством (плетењем корпи и кошева од прућа). Од тог посла направили су две куће у Драгоцвету.

(Слободан Михајловић, село Драгоцвет)


Кад смо дошли, нисмо имали ни ар земље. Живели смо од корпарства и наднице. Да вам кажем, моја мајка (Радмила Михајловић), нема у коју кућу није била у надници, радеући, и то се тад није плаћало. Увече јој даду сира или оно што ће да спреми за ручак. Моја мајка много се мучила. И да вам кажем, моја мајка је, у оно време кад је било, Италија, ако се сећате, време шверца и ово-оно… Она је у Италију ишла, неписмена жена, сама. И оно што донесе – од капије до капију (нуди да прода). Опасна је била.  (С.М.)

 Мучила се. То је била живи мученик. Стварно. Никад није хтела својим унучићима да баје, јер се то не важи. Терала и мене и јетрву да научимо, а ми нисмо хтеле. (О.М.).

 Око тог бајања, ваљда, мајка бајала неком детету, а ти су били у иностранству у Аустрији. И они је заволели, мајку, и каже: „Је л̓  ̓оћете ви, бако, да идете да нам чувате децу, ми ћемо да вам платимо?ˮ И мајка отиде у Аустрију. Она нема ни дан школе. Неписмена жена. И то сама! Отац се разболи и онда она морала да се врати. (С.М.)

После, мајка се разболи, била тврдо оболела и у болницу је одведомо. И ујутру визита била и звали мене и брата да виде шта да раде са њом, она жена тражи да је оперишу – рак на желуцу, ал̓ је касно отишла. Када су је питали шта да раде (да ли да је оперишу), она говорила: „Сечите и учите се! Од мене нема ништа, а овако мож̓ да буде.ˮ И расвестила се (после операције) – сви се чудили, бре! И дошла жена кући, кô да није ни боловала… Рекли јој: „Тетка Радо, нема проблема, али мораш да водиш рачуна о начину живота.ˮ Не смеш да ово, не смеш оно… А она, ко што је дао Бог, и њена мајка (женина мајка) и она, те две, какве су, могле су цео Драгоцвет да прекопу за дан. И она отишла да копа нешпартано, узела наполицу да ради и од тог појави се на стомаку раница, и после друга и ту мајка заврши каријеру. (…) Умрла је 30. новембра 1995. године. (С.М.)

Имала је замотуљке – све замота (чешаљ, пара, нека крпа), па завеже концем, па баје. То су јој све ставили у сандук. (С.М.)

Дође неко, она му помогне. И оно што ветеринар није могао да спаси, она спашавала. Од очију – она шећером секла, кад изађе, слепу жену оспособила, девојка била. Ја кажем: „Мајко, де, бре, ће остане, ће те тужиˮ, ја јој тако кажем. – „Ништа се ти не секирај, ће видиш!ˮ И она, прогледа девојка. То кад се инфицира око и скрама се навуче на око и не види. Она ту узне иглу, плетићку, што се плете, па заврне капак, и шећером, шећером у коцке, исече ту скраму и то све, и узне млеко, махом то млеко од младе жене и у око. (С.М.)

У светак није хтела да ради, и у њиву и нигде – светак је светак, а петком није хтела да баје, а радила је остале послове.

Она је научила да баје од бабе Милунике, у Беочићу, од бабе њеног мужа.

Кад јој умрла та баба, а она каже: „Јо, кукају жене, кукају, а ја сам дошла млада (то се удала), шта ћу да радим, ја бутнем (сагнем) главу овако, па пљунем, па мажем очи да виде да сам плакала. А кад ми, каже, после умрла моја Слободанка (кћерка), да ви̓ш – саме сузе лиле.ˮ То мене причала. Е, кад те за некога не боли, не мо̓ш сузе, а кад боли – иду саме сузе. То њене речи се сећам. (О.М.).

Кад неко умре или свадбе – то је она спремала, ту је била главна. Али никад није ̓тела да закука. Само каже: „Мора да се ради, да се ради, ако се не ради, нема ништа, ако се ради, онда има!ˮ (О.М.)

Бадњи дан и Божић

На Бадњи дан уносила се слама, па се не спава на кревет, него се простре слама по поду, и узне простирке, тад се ткале, и то се простре на под и сви спавају додруго. (С.М.)

Бадњак

Деда ујтру устане, то му је био посô, пошто смо ми били планинско место, одмах смо имали ту изнад села забран. Он ујтру рано узне сикиру, вино, свећу и отидне, запали, засече и одсече тај бадњак и донесе. Свећу запали у шуму, пре сечења, засече, прелије вино. Бирао шумар, друго је цер, друго је шумар, храст. Кад донесе, испред куће стави да стоји усправно. После узне једну гранчицу од бадњака, и од дрена, и то унесе у оделење где је слама, и ујутру кад устанемо, тај бадњак служи положаонику да чара ватру, а дрен, бошкуле оне, да се попије један, каже, за здравље… Једно дрво, каже, ваља се да изгори због стоке. То што остане – слама се изнесе трећи дан, на Св. Стеван у вотњак, и стави на сваке воћке да би биле родне. (С.М.)

Колач

Један колач се меси за Божић, један за Бадње вече. Шарам – имитирам пиле или гроздић и правим два положаоника (хлебови којим се дарује положаоник на Божић) (О.М.). Од кукуруза се чесница месила – то се стави шљива, пасуљ, од прага, пара. И ко извуче пару он је газда.

На Бадње вече је било све посно – пасуљ, пита, ораси бацимо по ћошкови, каже, кад те боли грло, то чуваш, ораси четири. (О.М.)Ф

(Олга Михајловић, село Драгоцвет)

Кад је Божић, сви се окупимо код једнога и сечемо сви колач, после идемо код другога, па код трећега. (С.М.)

Плашењеˮ родног дрвета

Дрво (које није хтело да рађа плашило се на Божић) узме се секирче и тестером га засечеш све укруг, да би морало да роди, ил̓ претиш ̓ћеш га сечеш. Кажеш: „Да л̓ ћеш да родиш, ако нећеш да радиш – сечем те.ˮ (О. М.) Онда роди следеће године – уплашило се (С. М.)

Положаоник

Има то истине! Кад мушки полази, онда има више мушки прасића, а женски – онда женски. (С.М.)

Да л’ је неки ђаво или вампирˮ

Пошô и деда и баба, сад не могу ја да знам одакле су ишли за где, то нам баба причала. И, каже, идемо ми, кад је било вече, не знам колико сати, ватра, каже, около гори и играју. „Миˮ, каже, „ближе, а ватра нема, оно се угаси.ˮ Ишли од воденицу, то у Беочић било. И каже баба: „Идемо ми, волови стали, ни макну да иду, не може волови да иду. Ма, шта је то! Шта је то! Кад ми погледамо – седи нешто позади у кола. Волови само ричу. Кад то отидне, волови крећу.ˮ Или је то неки ђаво или вампир. А шта је то било, истина да л̓ није, то нам баба причала. (О.М.)

Вампир Жота

Било приче да се повампирио Жота, лупа на таван, на прозоре. Ако не ураде добро кад умрли умре, ако не обаве поступак како треба (ако пребаце кад га облаче ил̓  га не убоду иглом) онда он  ̓оће да дође да плаши што нису урадили добро. Лупа по таван, узнемирава, али те не дира ништа. Старији људи се плашили. То се не појави више кад прође 40 дана. Да се не повампири, убоду га иглом, и само кад се облачи, да се не пребаци преко њега. Ја знам, кад је мој ујак умро, ја сам однела цвеће и не мож̓ сад да се стави овако, ја сам  ̓тела сестри да дам преко, а једна жена: „Не!ˮ Реко: „Што?ˮ – „Не да дајеш ту, ће се вампири!ˮ (О.М.)

Плашење деце

Кад сам био мали, много сам био незгодан кад сам био мали – ако ниси добар (плаше те)  ће ти одсеку прст, уво ће ти одсечу – поп, па овај, па онај.

Како сам као дечак мрсио у време постаˮ

Да ти кажем, стари народ постио цео пост – од 27. новембра, одатле до Божића, нема, бале, мрс. Имали су те оџаклије и ту се сушило месо. Ја сам био мали, дете кô дете. Они наређу то горе, да се суши месо и они отидну тамо. Ја једно дрво, и узмем. Баба приметила да неко узима месо. Баба била много праведна жена. И она приметила и пита оца, она на њи̓ сумњала, није сумњала на мене: „Жика и Радивоје, ко је узимо оно месо тамо?ˮ – „Ми нисмо.ˮ – „Немо’ да лажете, месо нема, а други не може да узне изо нас двоје.ˮ Неће снаје да дира, него сина и човека. „А ти, бре?ˮ, то се сећам, „Је ниси ти?ˮ – „Хвала Богу, није ми узô Бог памет да ја тоˮ, каже деда. И ништа баба, почела то да прати. Прати баба ко ј̓ где иде, шта иде, пошто она била главни командант у кућу. И ја узô то, а баба на врата: „Ти, јебем ли ти, сунце јарко! ̓Бем ли ви, богојавци!ˮ И уби ме баба! Ја бегам у круг, бржи сам од њу, бегам, бегам, ал̓ баба одовуд–одонуд, укеба ме и изубива ме, па каже оцу. После и отац ме изубива и запало ми месо.

Слава

Слава се славила у старинској кући три, четири, пет дана. То се славило навече уочи славе, па слава, и сутрадан – патерице се то звало. Имали смо по 30, 40 гостију на славу. Навече се окупе сви. И уочи славе се секао колач и на славу – газда са свим оним гостима. На колач ставе пешкир, босиљак, узне нож, свећу упале. Кад упале, газда скине онај пешкир, да газдарици. Онда онај босиљак скине и узне тамјан и упали кадионицу и – прво упали свећу – и кади све госте три пута. Е, после газда пресече колач, један од присутни̓ гостију узне вино, преврну колач и каже: „Како се вино пресипало тако берићетна и родна година!ˮ И онда сви се ухвате за колач и окрећу и певају: „Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј нас! Величај дом и домаћински гости! За много година!ˮ Три пута сви певају. (С.М.)

Кад је мрсна слава, прво је ишло предјело – суво месо, јаја, сир, и неко ко ̓оће белолучену паприку или паприка из теглу, кисела. Жито никад код нас није било. После сарма и редом. (О.М.)

Сахрана

Мајку смо сахранили по свим обичајима хришћанства. Три особе треба да то раде – да је окупају (то је правило да се купају да се скину сви гре̓ови), и оне је обучу и вежу ју руке, и ноге доле, и тај који то веже, он кад дође поп на гробље он треба да одвеже пре него поп опева. Вежу марамом руке и ноге. Ставља се црвена трака на сандук. У сандук се ставља одело, кол̓ко може да стане, после – ја сам ставила и ћилим један, па ставимо ћебе, па чаршав, па покров одозго. Троје људи копа гроб. То је правило, ал̓ сад почело и двоје. Ал̓ нема народа ко да копа. (С.М.)

Казивач: Ангелина Мицић (1931)

Саборњак

Нађе се дрво, шљивовина, углавном шљивовина, са три или пет дрвета (гране), па се убоде у хлеба. Одоздоле проја, обавезно има проја, а после се мет̓е онај (кисели) хлеб, што се убоде дрво и то је саборњак. Дрво је окићено, а на врху јабуке. То се код момкове куће правило. По свадбу старојко поломи саборњак, па после оно што је било у хлеба, оно што је било закићено, углавном се стави на родно дрво – да буду деца.

ДОЊЕ ШТИПЉЕ, 06. 12. 2018.

(Доње Штипље, кућа с капијом)

Казивач: Рајка Ристић (1948)

Божић

На Божић се виљушкама не једе, кафа се не пије, црна кафа. Не једе се виљушкама, јер онда вране, свраке ваде кукуруз, и тад се јело само кашикама. Мајка на Бадњи дан замота те виљушке и сакрије, повише врата то склони, док не прође Божић.

Каже, ко је у црнини не ваља да меси и украшава хлеб за Божић. Исто и капију за Ђурђедан – каже, не ваља.

Погача за породиљу

Кад се дете роди, до 40 дана се не износи и његово одело да не остане увече вани. Кад се однесе детету колаче, повојница – то гризне једно дете, да л̓ мушко да л̓ женско, три пута, то се завије у салвету, стави се поред детета. Стави му се црвено конче око руку, бели лук, босиљак, паре ко да детету, и то стоји 40 дана код детета. Није битно које је – да л̓ мушко да л̓ женско – дете, из комшилука или фамилија. Оно загризе прво хлеб из куће, па од све – како кој̓ донесе. Све смо то ми чували код детета 40 дана. И то, каже, не ваља да буде пар, него непар погача да буду. Ми смо имали шест погаче, значи, требала ми је седма. И ту сам ја позвала једну комшику и замолила сам је само да ми умеси једно колаче – ништа ми више не треба, ни пиле, ни сира, ни лука, ништа, ништа, ништа – само да би ми имало дете седму погачу. И она дошла и каже – ти си ме прешла. Што сам те прешла, ја сам те само замолила једно колаче ми треба, не треба ништа више. И она умесила погачу и донела. И каже: „Да сам знала, ја би̓ и ресто.ˮ Не треба мени, жено, ништа више, мени само треба да буде непаран број! (…) Донесе се још печено пиле, погача, сира, лука, неко ̓оће торту, како коме жеља. То се донесе и то се све разломи, стави се на сто, па кол̓ко се појело – појело. То до 40 дана. Моја унука (породиља) није излазила 40 дана увече кад зађе сунце из куће. Причало се ће те стегну неке баби… оне, не знам како се то зове. (Бабице?) Да, бре! ̓Ће те стегне нешто, после не мож̓ да се опоравиш, тебе и дете.  Фото 5.

(Доње Штипље, напуштена кућа)

Вампир

Покојник се чува ноћу, ваљда да се нешто не пребаци преко њега. ̓Оће, каже, после да се вампири. Ту једна жена, као „долазио човек, лупао ми на вратаˮ (којој је муж умро). Као вид̓ла на прозор његову сенку. 

Ноћни сусрет с „вампиромˮ

Отац ми причао. Ишô с краве из Јагодине. Ту сад, на једну кривину, ту има једна воденица, каже, рекли му неки, ту излазе вампири. И сад, каже, ја терам краве, идем полако. Кад дошô до те воденице, каже, ја сад чекам шта ће да изађе, кад оно – куче и вуче ланац. Куче побеже, ја дође кући.

„Дрекавацˮ

Какви дрекавци, какви бакрачи! То човек ̓оће да и̓ зафркава, па увече он напне бео чаршав и прође кроз село. Они после – чудо! То и у Горње Штипље било раније. Ту имао један стари човек, и он то радио. Има река. И он увече кад буде неко доба, девет-десет сати, није га мрзело, напне бео чаршав и почне да се дере преко реке. Они: „Ето га дрекавац!ˮ Држ-не дај, а међутим, то човек био.

Сахрањивања некрштеног детета

Мој свекар ми причао, његова снаја овде једна жена, ту наша рођака. Њој ваљда умирала деца. И горе ми смо имали једну њиву, ту имала једна трешња, и они су ту закопавали ту децу, али мој свекар то оставио, богами, можда малтене као та соба, уопште није радио нити орао. Ту, каже, ту закопано дете, сигурно било некрштено.

Казивач: Даница Филиповић (1952)

(Даница Филиповић, Доње Штипље)

Радмила Филиповић – то је наша фамилија, али она је умрела. Ми смо једна кућа, једна фамилија. Нема, код њи̓, пропала кућа, пала, срушила се. Има унука у Ниш, син јој умро, сна живи у Јагодину. Баба Рада викала: „Ће да дође време да кажемо диж̓те се мртви да легамо ми живи!ˮ

Ноћна приказа (дрекавац)

Свекар причао мене. И свекрва. Они су имали краве. И да иду на воденицу, под Липар да сиђу у Ланиште и, каже, ми идемо и нешто стаду краве. Ми: „Ајде!ˮ Краве стану. Ми: „Ајде!“ Краве стану. И ми – терај, терај, ми отидемо до воденице, некако, каже, свану се. Кад се свануло, каже, там имало доста мливо, у ту воденицу се млело на камен, и ми треба цео дан да будемо и сутрадан да преноћимо. И он, свекар, моје свекрве казао: „Иди ти код куће код децу, а ја кад дођем.ˮ И моја свекрва каже нема га цео дан, и она отидне код њега. Он, каже, поче да виче: „Шта си дошла?ˮ „Па, дошла сам, како ћеш ти ноћас да кренеш сам.ˮ Кад, каже, отуд, исто то било. Исто, каже, ми терамо краве, краве да мрдну неће. Нешто као виче, алˮ не мож да виде ништа. (А је л’ су помињали некад дрекавца?) – Па, то је то, то је тај дрекавац, сигурно, лепо уз нас виче нешто. Ми станемо, краве стану, ми станемо, окрећемо се – нееема. Кад пођемо, нешто виче. То су ти дрекавци.

Покојник-повратник

Е, сад то ћу да вам кажем ја. Неки терет сам ја издржала. Није ме стра̓ било. Муж ми је умро. Прошли и десетак, петнес̓, и дваес̓ дана, можда и више. Ја – неки терет. Као сто кила на мени! Ја мрдам – будна сам! Ја то мрдам, и мрдам, и мрдам, и не могу да мрднем! Будна сам, верујте да сам будна. Тај терет сам исто и од свекрву доживела. Преконоћ, можда један, дванес̓, један, тако то време.

(Доње Штипље, стара кућа)

Бајање од страве

Мене дете кад се родило, оно имало много стра̓ – старија ћерка ми имала стра̓. И тетка Рада мене долазила сас брашно и – дете да седне на праг. Она узне брашно и баје нешто, баје, баје и баца оно брашно у врата. Ако се залепи на врата, ту има уроци. И она после то брашно да детету трипут да пије.

Терање градоносних облака

Она (Радмила) мене научила да бајем кад ће град да пада: „Усту, Џермен! Иди у гору, у воду,/ ̓де мајке децу не доје,/ ̓де се колачи не месе!ˮ Па удариш у земљу, узнем нож, па забадам у земљу и овако млатим с руке и окренем се према облаку, па опет тако – четири-пет пута. – Десет година у Доње Штипље град није пао! Ја кад сам кући, ја изиђем, бајем.

Рођење детета, повојница

Пелена није смела да заноћи до 40 дана. Нисам ја смела за 40 дана да идем нигде. То сам ја све у кућу морала. Сигурно то ради неке врачке.

Кад се колаче доносивало – три колачета, то се не враћа, пиле кад је мрсно, три главице црни лука, парче сира, јаја. Кад је пос̓ – риба нема, само погача, чиста на прашак, и понеки куван кромпир или рестован или пасуљ. То кад се роди дете у пос̓. Риба нема, јер – каже – неће дете после да говори, ако риба се уноси. Колаче неко мало дете три пута гризне, од свако колачета једно, и да пљуне, и то се завије у марамицу. У ту марамицу иде и бели лука, од стра̓, и стави се нож, босиљак, и то се све стави под душек.

СЕЛО МИШЕВИЋ, 7. 12. 2018.

(Село Мишевић)

Казивач: Светислав Тиса Вучковић (1934)

Бадњак

(Колико бадњака си уносио?) – Шумарово (храст) носим као бадњачица, а бадњак церов. Ондак, овако одсечемо дрво дебело, а сад танко одсечем. Раније, отидем увече, понесем рукавице, колаче, вино и одем у забран – није важно да л̓ је мој ил̓  чиј̓, ал̓ обично мој. Приђем, прекрстим се: „Бог нам помогне и нека је срећан Божић.ˮ Ставим колаче онде и само да одсечеш једну с једне стране – шумарицу, не сечеш и отуд и отуд, него б̓п-б̓п! – падне, донесемо. И унесемо у оџаклије биле, и каже: „Кол̓ко жицке, тол̓ко године…ˮ С оба тако. Заједно ги донесем и метнем у ватру, то гори мало, после се помери и после се то користи дрво, оно што остане – однесем у шљивар, окачим на шљиву да боље роди. Фото 9.

(Светислав Тиса Вучковић, село Мишевић)

Како је манастир Јошаница добио име

То је Јоша тај… погинô. Зато казô, кад га цар Лазар ранио тешко… Дошô коњима са слугама и с керови у лов овде и потегне, било пред мрак, а била једна пећина и тај Јоша сакривао се у тој пећини. И он (кнез Лазар) потегне и рани га. И види – човек, није дивљач нека. Мет̓е га у колима, каруце, шта је имао, и у Јагодину (да га вози), али јок! Он дошô до ̓де је сад Јошаница Прњавор, ту била пољана. „Скините ме овдеˮ, каже, и ту издахне. Каже: „Ту направите црквуˮ, и зато се зове Јошаница црква, манастир.

Вампир, виле, дрекавац

По Левчу су ми причали како лепо чујеш глас, нешто неприродно и точак (воденични) стане, не попушта до сванућа. Кад запеву први петлови, е тад почне да ради воденица. Кажу, вампир неки, виле. Причали да имале виле, како играло коло, видело се то. Помињали и дрекавца. Чули су наши, причали да се дере страшно. Негде у поток, и тако негде. Има он своје место.

Змија

Ја лежао, овце пасу, ја легô, а мој овчар лежи поред мене. Чујем ја нешто ми шушти. Погледам ја – шаран оволики! Ја брзо рипи, куче да га уједе, да га довати, ал̓ ђаво – уједе га! Било надуло се куче овако. Ја га избодем само сас трн у поток. И ништа му није ваљало – није липсало (куче).

Казивач: Душанка Матић − баба Дуле (1931)

(Душанка Дуле Матић, село Мишевић)

Бадње вече и Божић

Па, виш, сине, како је то било… Кад је био Божић… Ја сам прво код мојега оца била, тамо смо то радили. Ондак, седнемо увече, мо̓а мајка престави пасуљ, онај ребранац, за вечеру, завије сарму, па ондак рибе се купе, па ондак купушњак правила, све има! Дулек се обавезно испече, па, ондак, има јабука, ора̓. Ондак ни̓ имало смокве, ки сад, и ове суве шљиве. Тако било време. И шта бива! Ондак мој отац оне мале свеће затопи, то сам запантила, некако, па на дувар тури свећу. На дувар претисне свећу да гори, и ми се молимо Богу, ја и мо̓а мајка и отац. Он (отац) донесе прво бадњак – два, с̓с рукавице – с рукавице сече, с рукавице ги донесе. И кад наилази на врата, он куца там. Он уноси онај бадњак, прво један, с̓с рукавице, и виче моје мајке: „Добро вече, срећан ти Божић! Кристос се роди!ˮ Све он то набраја. Она виче: „Фала!ˮ А у сито натрошила кукуруз и пченицу и баца на њега, кад он носи бадњак, отуд иде. Он тури бадњак у ватриште, мајка заложила ватру, у оџаклију. Он тури бадњак, па се врати за други бадњак, не носи оба одједанпут. И све с̓с рукавице. Опет: „Добро вече, срећан ти Божић! Христос се роди!ˮ Мо̓а мајка одговара то све и баца оно жито на њега. И после мајка за руку: „Ајде, ћеркоˮ, мала сам била, „да вичеш пију-пију! А он ће да виче кво-кво-кво-квок!ˮ И носи бреме, силу слама, па то по цело! Земља дол̓, сине, није то ки сад – у кесиче мало турим. Ја мала, па чупам ону сламу и вичем: „Пију-пију-пију-пију!ˮ А мој отац: „Кво-кво-кво-кво-квок-квок!ˮ И ондак ону сламу све растурим по собу, па поседамо на сламу. Мо̓а мајка тури пешкир, неко чаршавче на сламу, тури све што спремила за Бадње вече. Ал̓ ово сам погрешила – да се изувамо! Сад да седнемо на ону сламу! А онда се носили свињски опанци, од свињу, од кожу – тако је било време. И сад онај опанак неће, ги јебем, пироћанки да џиднеш овако, да се изује, да лети! А ја сам то запантила. Сад ћете се смејете опет око мене. Ја како да ритнем, имала сам десетину године, једанаес̓, то је исто то време, тако било. Ја, јадна, овако да џиднем, мала, да се изујем и опанак мојега оца – ту (по челу) – веровали ил̓ не веровали. „Ништа, сине, ништа, ништаˮ, он мене. Бајо сам га викала. (…) Опанак, ако се преврне, каже, не ваља! Треба да стоји овако. А они се све испреврћали! Па, све! И то, то. (…) Мој отац се диже. Био ловац, па имао пушку. Па у један сат се диже, па пуца. (…) Оба бадњака тури да горе, поред другог, овако ги тури, тако ги он мет̓е (један поред другог), да изгоре донекле, ал̓ после ги склони да тура на шљиву трећи дан на Божић – сламу и бадњак да задене. (…) Кад осване Божић – вино и дрен. Дрен се одломи, што је кренô да пупуља, он рано крене. Ондак одломиш оно пупуљче и вино; да се прекрстиш. Тако ме учили, тако ј̓ и било. Сад нема то. (…) Мо̓а мајка све то, божићњар се тамо пече, обрће мој отац у оџаклију, обрће. Није имало ни ови радио, ни̓ имало ништа тад. И шта бива! Мо̓а мајка турила купус м̓рс̓н да се кува. Тад се клале пастрме, сине, па месо се у кућу сушило, па сланина на дувар цела се суши у кућу, поред шпорет, овако, па било, богами, свашта имало. А сад – немате шта да кољете, увек у ладњак, оно га извуче, а оно лед. И тако. После зовеш положаоника. Неће да дође, да не зовеш. Ти му најавиш пре, на Бадњи дан, кој̓ ће дете да те полази. И иде положаоник и носи пару у џеп. А они бадњаци стоје, у кућу, није ко сад оволичку гранчицу, па да ти изгори руке бадњак. (…) Он чара ватру и прича: „Бурићи пуни, кош пун, амбар пун… Кол̓ко жишке – тол̓ко прасета, тол̓ко јагњета, тол̓ко телета, тол̓ко ћурке, тол̓ко шотке, тол̓ко гуске, овце!ˮ Благосивље, као. Е, он се дигне. А кад треба да седне, тури се мало столиче и јастук, па га покријеш с̓с ћебе – да се ваћа кајмак. Кад музеш – да се ваћа кајмак. Они се не буне ништа, деца. И после, кад се дигне положаоник, сече се колач. Неки сече, неки не сече, како кој̓, шта знам. И ондак ти спремиш све. Руча положаоник – купус, печење се насече, причала сам ти. Тако било време! Ни̓ имало торте, ово ки сад, колачи. Дете (положаоник) гледа шта ће му даш сад, ки дете свако. Мој отац о̓ма – новчаник, па извуче… Сад ̓иљаду динара нису ништа, на ово време. Немаш ни пуно кесиче да купиш! Ствари за то, на пример… Он (отац) – највећу пару (узме) у оно време, а мо̓а мајка умесила овако (…) па ту бушно – као положаоник, то положаоник (колач), а мој отац: „Чекај, ваља се да се тури нека гвоздена пара у положаоник.ˮ Сад се не тура ни вуна, а ондак – тежина (конопља)! Повесмо, тежину мо̓а мајка протне у онај положаоник, у ону рупу гурне, па детету протне руку на ону тежину, као ранац, како ће ти каже̓.

На Божић се ваља, каже, да с̓ исплету само једна пекља, да исплетеш – Бог ти опрости, ако имаш неки гре̓ови, погрешио си, на неки светак си радио, и онда опереш неко марамче, ма шта, као, на Божић – први дан. Дабоме. Да опереш, исплетеш само једну пекљу ил̓ ушијеш неко дугменце, само мало. Каже, Бог опрашћа после, ако си нешто радио, дирн̓о на неки светак.

Досуђена смрт у бунару

Они некад причали, каже, кад се дете роди мало, суђенице дођу одма̓ му суде – тем детету, како ће да прође. Па, једнем, каже да неки то некако крадом чуо, кад тем детету причале суђенице кад се родило: кад се ожени, мушко валда било дете (…) „̓Ајде да умре чим се родиˮ, каже. Две биле суђенице. Каже: „Па, немô баш кад се роди. ̓Ајд̓ˮ, каже, „кад буде момак.ˮ Е, она друга рекла: „Знаш како да му судимо? ̓Ајде да му судимо кад се жени, па да рипи у бунар.ˮ Имали као бунар, тако, то сам чула од старија̓. Ондак, они, шта ће да раде – дошло време да се жени син. Отац отидне, па закове бунар. То ми причала мô мајка, сад ја то причам вама. Да л̓ јесте, да л̓ није, ја од старији̓ сам чула. Закову бунар. Oтидне младожења, кад узô младу, па легне пред бунар и умре! ̓Ел верујете то? Пред бунар легô, дол̓, на бунар, изван, и ту и умро. Значи, предсуђено како ће да прође. Оне пресудиле (…) Мајка ми мо̓а причала да су то родитељи слушали како су те суђенице – две иду – како су оне договарале се како он да умре.

Муж покојник-повратник

Једанпут сам снила само. Ту смо спавали. Сним ја, отворим лепо врата.  Он стао уз мене овако и гледа. А ја у кревет, као спавам, где смо заједно спавали. А ја погледа̓: „Па, шта, Божидаре, гледаш?ˮ Каже: „Гледам како лепо спаваш.ˮ Он мене. И како отвори лепо врата чу̓, лепо чу̓ врата – будна сам. Отворише се врата поново, па прозор има с доње стране, на летњу кујну. Он прозор, ја за њим! И изишла сам, да извинеш, у кошуљку и боса до капију! „И врати се, и врати се!ˮ И оде.

„Кучеˮ и „мачеˮ на путу

Отац ми причао, сад да ви причам, како је било, кад је он био млад. Каже: „Ја сам био по игранке. Ишô.ˮ Као, био млад. По игранке ишô, па замркô. А ондак се ложиле седељке, имале седељке. Ни̓ имало код сваку капију, сине, али на трећу, па на трећу, тако као да се скупе. Мој отац закаснио и, сад, он ишô, као дечак (…) поред ту ватру, где је била седељка. Каже, лежи кученце и маче, уз ватру ту, ̓де је ложена седељка, они се растурили, као, а он после, закаснио. „Јо, моја лепа маца и куца!ˮ Па тури једно овде (у кошуљу), а једно овде (исто тако), кад је мали. То ми он причао. Ако он мене лагао, да извинете, и ја вас! Каже, кад је то утрештило очи, ћерко! Каже, оба навише: „Кака маца, кака куца!ˮ Они – кученце и маче – рекли! Овај ниј̓ могао да и̓ извади, него овако (да их истресе из кошуље), они попадали, овај (отац) бего, па бего, па бего, па „цркоˮ бегући. Да л̓ јесте, да л̓ није – не знам.

(Чатмара у селу Мишевић)

Анђама

А причала ми једна жена стара, као ја саде, што сам у ове године. Она каже мене овако. Замркла код стоку, тад биле појате, у поље затварана стока. У оно време, нити крали кој̓ нити се запињô у поље там (…) И сад, замркла жена, па носила кудељу, прела, знаш у то време. И она прошла поток један, требала да прође, а врба имала једна, наклешена овако доле, каже – бук, вир, а врба овако, па се нагнула над онај вир. Она дотле знала кад ишла. Одатле није знала и, како, није знала где је. Кудељу ону, како за појас било, она тако стојала. Тако ми причала. Кад се свањуло, па петлови почели да певу у зору – кад петао запева, нема тад ништа, а све дотле излази нека анђама, да извинете. Кад она погледне – она над воду и на вр̓ врбу! Овога ми крста, причала ми жена, у моје године била, а жена исто свесна. „Јаоˮ, каже, „шта ћу ја о̓де?ˮ Па се скине полако од ону врбу. Кудеља стоји, вуна стоји, како оно… Па кући исприча. Исприча тај догађај. Више није замркла никад.

Привиђање

А ја сам имала десет, једанајс̓ године. И још једна одатле, из село, па смо чували стоку. Па исто затварано то у поље. И сад, она и ја ће да чувамо док сунце зађе, у први мрак, ̓ладовина, да ни пасу овце. И пођемо за кући. Па, озгор, прво, ја вичем тако озгор, ту имали неки шумари, некаки забран био поред пута. Ми смо звали „тунелˮ, ал̓ то копан пут, као обала тамо, обала ̓вамо. А ту неки шумари (шумарци). И ја и она смо ишли, ја тачно знам то! Ал̓ дуже мало тај забран поред пута. А мене отац причао: „Немо̓ се никад окрећеш у мрак! Мож̓ се сам уплашиш од сенку.ˮ Отац ме учио: „Никад у мрак не причај никим ̓добро вече̓, ништа! Ти држи ту страну и немо̓ се окрећеш ноћу, кад идеш!ˮ Ја се окренем, кад погледнем – нешто за нас трчи! Није куче нит̓ је мачка, нит̓ је, магаре, не знам шта је, ал̓ велико. Ма, трчи! А ја: „Босо, Босо!ˮ Боса се звала. „Јаоˮ, реко̓, „сунце ти божије, види нешто за нама трчи, црна! Сад ће не подави!ˮ „Ма, ћути, мори, тамо, шта ти јеˮ, каже. „Привиђаш туна, шта се обрћешˮ, почела да виче на мене. То не јурило, ми смо бегали, деца, падали, док се изишли на раваљак. И ту има две куће крајне там, најкрајне там. Ту петлови почели већ неки. Моја мајка причала кад увече певу – то „кривциˮ певу, е̓ ће се нека породити, е̓ ће неки да умре. То ми причала. Кад петлови певу кад сунце зађе.

Заветно дете. Сир из циганске торбе

Кад дете мало мајка чува, то ми мајка причала, ако то дете болесно, па га лечиш, па каже, да л̓ врачарица, да л̓ доктор, ја не знам – тај дан не сме да мрси. Ја сам имала јетрву из исто село. Она у петку није смела да пипне ништа, ни да ушије дугме, ни да мрси, у петку. Очи је болеле и то јој рекли да не сме. То се виче „заветно детеˮ – било болесно као мало и оно, кад му било то, мајка заветовала га, оно зна од чега је и оно то не сме ни да јê ни да пије, нити да ради нешто. И мајка ми рекла овако: „Ћерко, све смеш да јêш и да пијеш и од ништа ниси заветна, била си здрава од краја. А знашˮ, каже, „што све јêш?ˮ „Па, не знамˮ, реко̓. „Знаш чим те мајка заранила?ˮ Сад то да ви причам. „Из циганску џакљу украла сам сира, од Циганку.ˮ Ишле некад Цигани по селу, сине. „Па сам ти то дала да лизнеш.ˮ Дете све једе после.

Дрекавац

Е, сад, једанпут, шта ми се десило! Ту смо, можда, спавали с мужа. Још није била летња кујна на под плочу. Ту смо спавали. Ја сам изишла нешто тамо, да л̓ сам заборавила кокошке да затворим, и то сам му рекла (…) Ја сам изишла. Таман иза степенице пођем, кад је почело то нешто да кречи! А, које доба било – не знам. Не лажем ве. Да л̓ пева, да л̓ кука, да л̓ свира… Кречи! Не знам шта је! А две жене умрле за недељу дана овде у село, у то време. Тада је то, можда се неко повампирио, причао ми мој отац, шта знам! Ја кад потрчим отуд, нисам кокошке ни затворила! „Божидаре, Божидаре!ˮ „Шта јеˮ, каже, „бе?ˮ „Дрекавци!ˮ Он мене одговорио, д̓ извинеш: „Јебали те дрекавциˮ, каже, „у дупе!ˮ После чула и једна жена. Каже, то ломило и грање, и кречело, и кукало, каже, шта ти није радило! Она после то, после две-три године чула, а ја сам прво то чула, пре њу. После, каже, да су неки видели то, каже, пиле, као… ћуран, велико, каже. И с она крила бије, каже, лупа и кречи.

Баба Живана вампир

Причао ми Живорад. Они иму тамге нај на крај кућу. И иму бунар. (…) Е, сад, једна баба умрела, Живана се звала. Каже, тачно сам Живану чуо. Каже, виче. Звала се та, две куће там’ (одатле), Нола, млада жена била ондак, млада. „Еј, Нооолеее!ˮ Што се може виче! А бунар, каже, пуштено оно вретено, знаш, некад се опрћало то (…) Кад је то почео, каже, онај бунар да лупа наниже. „Ја самˮ, каже, „мислио да се обурвао, бунар. Пуштена кофа, није задржано – кркекок, кркекок! ‘Нооолеее, Нооолеее, Нооолеее’ˮ, каже, „виче Живана.ˮ – „Ма каква, реко̓, бре Живана!ˮ „Па, Дулеˮ, каже, „нисам шуњав, нисам луд! Ја самˮ, каже, „учио школу. Нисам глуп.ˮ

У разговор се укључује баба-Дулин рођак Живорад, возач у пензији

То кад умрела она баба Живана. Ја сам био, ваљда, пети-шести разред у школу. И преконоћ та баба умрела. Ми имамо бунар, био тачно поред пута. И ноћу она дође и целу ноћ пушта ону кофу доле у бунар и завата навише. То кад пусти, мислиш да се руши бунар. Ујутру кад отиднеш – нормално све. И целу ноћ, док петлови не запеву, она окреће то. И целу ноћ она виче: „Нолеее, Нолеее!ˮ Виче и окреће.

Душанка Дуле Матић, наставља

Богородица на прозору

Што Нола, кажем, те две куће биле. Тамо иду код њи̓, каже, видели се ту Богородицу, на прозор се појавила, на стакло. Иде там народ, гледа. Ајд̓ ћу идем и ја. Муж ми био жив. Како, бре, то, Боже ме прости, Богородица се појави на прозор?! Каже, ајд̓ овам̓, та Нола. А кућа… Оџаклија, па има прозор, мањи као прозор. Каже: „Глеј у ово стакло овако!ˮ Погледнем ја. Јо, Боже, то тачно сам видела. То ве не лажем. Лепо онај круг, знаш Свету Богородицу, круг на главу оно – све у бојама! Ја сам се крстила и помолила Богу: „Боже, Господе, да се прикажеш ту.ˮ То сам видела на прозор. То се после изгубило.

Скидање брадавица

Теро мој отац дрва за Јагодну. Остави кола и краве у Бунар пред кафану. Један старац, каже, седео, па гледо у ону краву. Оно, каже, само дроњци од виме, од брадавице, каже велике. „Је лиˮ, каже, „синовац, одакле идеш?ˮ – „Идемˮ, каже, „терам дрва…ˮ  – „Што напусти овако виме?ˮ – „Шта ти нисамˮ, каже, „радио и не помаже ништа.ˮ – „Ел̓ имаш оловку?ˮ Каже: „Немам.ˮ – „Ал имаш ̓артиј̓цу?ˮ – „Не̓ам ништа.ˮ Ја ћу да ти кажем – кад млад месец, кад младиња. Кажеш: „Ој Месече, млађаниче, дај ми твоје маказице да пресечем Шаркине (име краве) брадавице!ˮ Три пута да кажеш. И крава очисти све! Нема ништа!

Кутња змија

Кутњу змију има свака кућа. Има. Е сад, то је кутња (змија), смукара, оне црне, ми вичемо. Ту змију не смеш да пипнеш, ни да је убијеш. Е, то било пре, можда, седам-осам године. Подрум, отворена врата, ја да наиђем нешто у подрум, оно огрејало сунце. Шта бива. Ја да закоракнем, оно као котур. Ја кад закукам! Брже! Све претурали, каце… Нигде је нема! Нигде!

Казивач: Милица Павловић (1937)

(Милица Павловић, село Мишевић)

Кутња змија

Па, то је увек била кутња змија, то се зове домарка. Наши стари то звали. Свака кућа има чувара. И она, кад ће, далеко било, неки да се разболи ил̓ да умре, она изиђе да је видиш. Та се змија не убива. Она не уједа. Она је чувар куће. И врати се она где је. А друго је ове што иду по поље и ове црне, смукаре. И оне су отровне, али не диру оне. Оне ̓оће да долазе, траже миши (…) Она (домарка) се не да да се види, само кад неки ће да умре или да се тврдо разболи. Она је више црна, а по трбу̓ је доле жућкаста. 

Дрекавац

Мајко моја мила! Лето било, врућина. И ја на басамак сам изнела сунђер, под веранду. Врућина, да се умре. И ја сам ти, лепо, заспала ја, тврдо. Те овде, од ову шуму – дрекавац! Те поче да вречи! Поче да вречи горе. Кад је то почело да ломи, кад је то почело да крши, онде, више моје куће. Ја сам умрела. Па кад поче да пуца поред моје куће! А моји стричеви (недалеко), они су исто напоље спавали – они су једва преживели! Како се спушта од горе, онај дрекавац, нон-стоп вречи и ломи! Ал̓ није ништа изломило. Ја сам у кућу једва утекла, а после нисам смела да изиђем напоље. То је нека птица, то још није испитано, ал̓ то има нека птица много велика крила и с̓с она крила бије дрвета, лети и вречи. Ја сам једва преживела то.

Терање градоносних облака 

Кад се појаве градоносни облаци… То се некад звало, кад смо ишли у њиве, кој̓ се обеси, кој̓ се удави. То име знамо, као ми из Мишевића, одавде кој̓ се обесио, кој̓ се удавио. И кад се појави страшан облак, а ми у њиву смо, у ливаду, и кад почне град да пада – кој̓ се најзадње дете родило да прогуне (прогута) на онај град, које је „истресакˮ, они кажу, које дете је најмлађе. Оно да прогуне, одмах облак оде даље. Не бије ту њиву, где је то дете. Али вичу наше бабе. Викали у то време, Јовица, ја сам била дете, неки се обесио. Вичу обешенога. На пример, жена која се обесила или удавила, није по свог смрт отишла, њојзи суђено да се с̓с облацима бије, да не иде, до суђенога дана, докле треба да умре, него пре направи смрт. Она не иде с ове друге душе, него иде с облацима, с олују. И онда ти вичеш, на пример, Дула се обесила ил̓ се удавила, и ти сад вичеш: „Душааанка! Милицааа! Бран̓теее! Бран̓теее! Бран̓теее!ˮ Тако је некад било.

Од уједа змије

Моја мајка имала, кад краву уједе (змија) за виме или за ногу, она имала бушан камен (…) Ал̓ то се не може да нађе. Ја не знам где је то она… тај бушан камен (нашла). И сад – да протне конац кроз оно. Она сас онај камен бајала. Трипут зађе око онај ујед, сас онај камен и тај камен спусти… Тако радила моја мајка.

Ђурђевдан 

Нас купала (мајка) некад, кад смо били деца, напоље на Ђуђевдан. Угрије воду ујутру, ми се дигнемо. Ваљало овце да иду по пченице. Она старинска, некадашња пченица, класара, она до Ђуђевдан већ оволика. И мајка нас пробуди – још нисмо ни у школу, после смо ишли у школу. Одма̓ ни ту њива, одма ни ту кућа, ту сам се ја родила, на улаз у село. И она нас разбуди да идемо ми… А овце не музе до Ђуђевдан, ни случајно! А имала лонац, што музе у њега, не ки ово саде пластично. А има пару – та парица, сребрна, бушна. И ондак, црвен конац и бео упрела. Ту јој стоји окачена та пара за други Ђуђевдан. И ондак учи Ђуђевдан, она узме дулечно семе (семе бундеве) и пепô, трипут зађе, ја морам да идем с њом да носим онај пепô и семе дулечно. То и овде кад сам дошла радила Петрија. И ту пару моја мајка веже, још за мрак, за Ђуђевдан и помузе овце, а нас прате да пасемо овце у пченицу да једу док ̓оће и она нама узвари млеко и спреми ручак рано, и ми затворимо овце, и кад дођемо кући, мене био стра̓, ал̓ мора да јој донесемо тазу воду, док се још не сване, од чесму ову, што је доле. Она богомољка била, веровала у Бога. И то не мож̓ да браниш никоме шта ће кој̓ да верује. Тако било време. (…) И донесемо ми воду, и она из оно тестијче, и нама свема трима – мора прво да мрднемо мараму – да ни сипе воду ту (низ врат). Мене стра̓ од ону ладну воду. Мора да ни сипе воду за врат да иму овце цело лето млеко. (…) Она помузе овцу, узвари ни тад, на Ђуђевдан, прво, млеко ујутру да ни надроби – не може да пијемо оно – надроби ни, умеси леба врућ и то млеко да нама да јêмо. Она увек на Ђуђевдан волела јагње да кољемо. Тако раније било – за Ђуђевдан – јагње, за Васкрс, ко има, прасе закоље.

Петак као заветни дан

Жене, које су биле главобољне, оне петком нису смеле ̓леба ни да месе ни да једу тај хлеб, петком. Оне саме решиле, како се то каже, заветовале. Заветовале и не смеду, као опет ће их заболи глава, ако једу од то… И тај дан су постиле, сваку петку обавезно.

Света Петка

Имам једну тетку, што мојега свекра братимила. Она има саде година и по до стоју (сто). Она је одатле из село, и она се уда доле у Бунаре (село). Чим се удала, родила два детета. Била као курјак жена. Ево и данас, свесна, разговара и здрава је. (…) Синчић јој један десет месеци имао и она, као курјак, радила за паре, овамо-онамо, и одједанпут јој се одсечу ноге од колена наниже. Да л̓ је негде нешто нагазила, не зна ни она. Она у једно сопче спавала сас дете и мужа, а свекрва и свекар у друго сопче. И она, како је пала на ногама, више није могла – ич! (…) И то стојало тако – десет-петнес дана, не диже се. И, каже, кад је било око пола ноћа – лупа неки на врата, лупа, лупа, ја не смем се појавим! Ћутим, каже, ки миш у трице, шта ће биде, нека биде. Тек се отворише, каже, одједанпут врата и жена – све у црно, од вр̓ до дна! Отвори врата! „Што тиˮ, каже, „жено, лежиш?ˮ  – „Не могуˮ, каже, „на ноге.ˮ Ја, каже, ја сам свесна. „Од кад ти не можеш на ноге?ˮ Питује та жена, што се појавила, у то црно. И де си ишла, де си прошла – она причала. „Знаш штаˮ, каже, „ако ти мене послушаш, можда нађеш лек. Ако ме не послушаш, ти ћеш тако довека да будеш.ˮ  – „Па, ̓оћуˮ, каже. – „Слушај, сутра да идеш код оца и код мајку, и да питаш – таки човек на вр̓ село му је кућа – да ти питу отац и мајка ̓оће он да прими да га ти братимиш! Ако ̓оће да прими, ти да идеш да га братимиш. Одма̓ ће се дигнеш. Ако он неће да прими, теже ће се дигнеш.ˮ Затвори врата, каже, и оде. (…) Сигурно је Света Петка била. Друго не. Од вр̓ до дна – црно све, каже. Нити видим лице нити видим све, само видим да је црно.

Бајање од стра̓

То деца, ако кука много дете, кад се роди. У пола ноћ, у дванајс сати. Ови тигањи, што се некад готвило са дршке, они тигањи, да нађеш, има и онај кукач. А ти мајка си, не ваља да немаш ове дрвене кутлаче, што се готви с њима. То туриш за појас (варјачу). Дете да звучеш, да бине све голо. Да није баш на земљу, па туриш чергу. То сад ники неће ни да поверује нити ће да ради. Сад има лекари, па лече, ал̓ жене морале нешто да раде – то било пре сто године, нема лекар, нема ништа. И мајка мора се свуче, да извинеш, гола, од мајке рођене, и да зађе. Девет пута да зађе око то дете и да чука (говорећи): „Излази страва (како ти се дете зове), иде справа да те вади. Излази страва, бежи страва, иде справа, бежи страва, мајкина справа.ˮ Или: „Излази Иванкина (име детета) страва, истерује те мајкина справа.ˮ И тако чукаш, чукаш, чукаш… Девет пута чукнеш. И дете обучеш. Изнесеш там, она кутлача да ноћи напоље и онај тигањ. То се радило уочи торник и петку. У ти данови, не ради се сваки дан.

Лоши дани

Прокопов дан и Вртолома – то ниси смео да идеш у њиву, ни случајно! Кад су отишли они (Душанка и њен муж) у Међуреч – врнули ги Међуречани! „Шта сте дошлиˮ, каже, „данас да копате да ни облак однесе њиву?ˮ Ти два светка – ни у њиву ни у башту, ништа! Као, тад жена може да отидне само да сади ротке, ел на тај дан се ротке саде, на Вртолому. Ал̓ то само да посади ротке. Нема заливање, нема копање.

Кад дете плаче

Баје се: „Стоји урок више пута/ урочица испод пута./ Рипи урок на урочицу./ Уватише се, отераше/ уроци из моје дете (име детета)/ у планину де куче не лаје,/ низ воду нек отиде, / у густу шуму,/ бистру воду,/ мутну воду…ˮ

Врачарице

Има врачарице, које ће да наврачују, па ти узму млеко – све крв, као било. Па, то баба Миленија у Бунар (село) све она то (скидала). А ту баба једна била, каже, она то знала да врача, покупи млеко, из село, све од те стоке, па немају, у̓чи неки светак, у̓чи Ђуђевдан. Па иду код ту бабу Миленију у Бунаре доле – она угаси, спреми зелену каленицу (земљана чинија) и сипа воду. Она то проврача. После у зоб, ту воду (сипају) или три или пет или седам. Не ваља да буде на чивови (парни).

Од црн приш̓

То је некад смрт био небески! Моје сестре изиђу пликови доле по табане, далеко било, по више чуљеви. Пликови изиђу, модри овако, још угашњи. И не мож̓ она да иде. Шта ће да ради, како ће да ради мајка сас њо! (…) (Дошла жена код њих и погледала) „Уууˮ, каже, „сине, ово је тај црни приш̓! Да узнеш од дулеци (бундеве) оне дршке, па онда да узнеш да ги испечеш да изгоре, само мало да остане, да може да се туца, жар да буде. Па да извадиш, па да се олади. Па, ондак тај да стуцаш, стуцаш, стуцаш, па у зејтин, да пропржиш у зејтин то. Па, кад се олади, ти узми, па јој увежи то с мараму.ˮ И они попуцали.

Плашење деце

Плашили не са Диду (човек из села), деловао је онако страшно, деда. И од њега се плашила деца преко село. Како Диду чују да иде – свако дете у ћош у кућу, шансе нема да изиђе на пут ил̓ авлију! Он прође, а мајка (деци шапатом): „Ево гаˮ, каже, „Дида иде.ˮ Јо, мајко! Ми смо се посакривали у ћош, под шпорет, нигде једно дете! Не смемо да изиђемо. А мајка на врата: „Мирнаˮ, каже, „моја деца!ˮ А он (викне): „Де су деца?ˮ Цело село, није смео ники да зуцне. Кажу – иде Дида.

Змијски цар

(Миличина свекрва је била у болници и причала тамо женама како њена снаја убија змије)

Нека баба из ћошак: „Је ли, Дуно, а та твоја снâ, је л̓ има децу?ˮ  – „Имамˮ, каже, „две унуке ки виле.ˮ  – „Д̓ идеш кући, тејзи снаји да мало прочачкаш мозак. Ако потреви дете њиног цара да убије, ће да остане без дете. ̓Оће да јој узну дете. Ја тебе кажем да оне иму њиног цара, што ги чува. И ако цар види да она убила њојзино дете, одмаˮ ће јој узне дете.ˮ

Млад месец

Кад видим млад месец ја вичем: „Ти млад ја здрава! Кол̓ко у тебе дана, тол̓ко у мене пара!ˮ

Анђама

Ја и ово да ви кажем. Кад сам ја некад се удала, па нису имали сатови, и сад, спремила ми свекрва, истина то било, кокошке да продам и јаја. И сад, нема сат, ки ово, и та баба Петрија чукну врата, није имало, можда, ни једанајс сата. „Ајде, дижи сеˮ, каже, „зора ће!ˮ А за Јагодну пешке се ишло. А ту ̓де ова Винорачка река, е ту је излазила нека сила. А ја не смем да идем преко њиве, поред ту воду. Нигде жива душа нема! Нема још ни пола ноћа. Ја све колским путем. Кад је било спрама ту воду, па мало вишће, кад су излетеле две шарене мачке! Али, мајка ми је рекла: „Кад идеш, дете, негде ноћу, или кицељу или мараму или блузу обрни наопоко. Не може те ника анђама нађе. Ники ти може шта.ˮ А ово, изиђу две мачке шарене – а пред ногу а за ногом, а пред ноге, а за ноге! Ја немам где, морам да идем путем. ̓Де ћу! Кад сам ишла до моста, ви сте прошли Винорачки мост, дотле су ишле сас моном! Те две мачке шарене. И кад ја сам прешла мост, кад сам се ја обрнула – нигде једна нема! То ја смем да се закунем и да тврдим, значи да код ту воду постојала нека сила. Нешто се претворило у мачке.

Виле

А исто и кад сам била дете, кад смо чували стоку у Изворак. (…) Овде, кад ћете да уђете у село, па има отуда један поток, иде право наниже. Е ту, па још доле ниско, има један старац, што боравио у то колибче. Стока му ту боравила, донесу му леба и он ту боравио. И ништа. Ми код њега седимо, печемо компири, жене вадиле по баште и седимо код деда Вићу тога. И деда Вића жури да нареди овце, да затвори: „̓Ајде, деца, ̓ајде бегајте ви узбрдо!ˮ Да идемо, па да дођемо кући. – „Што да идемо?ˮ – „Јаˮ, каже, „пошто сунце зађе, први мрак, ја не излазим више.ˮ – „А што, деда, ти не излазиш?ˮ – „Ви не знате, децо, у пола ноћ кад биде – то свирачи низ тај поток навише-наниже свииира!ˮ, каже. „Свирачи свиру – свирке, песме, то не можете ви да смислитеˮ, каже. „Кад запеву петлови, куче залаје – нигдеˮ, каже, „ништа нема.ˮ (…) Виле, каже, ту иду. Свирке отоздоле, од њине оне њиве, од воденицу, низ поток – ту, каже, песме и свирке по цео божи ноћ!

̓Де виле воде коло

Мајка ни то рекла: „̓Де видите у ливаду забран, ̓де рудина, ̓де је тапкан круг, ту, уопште каже, може да ви се одузме рука ил нога, ту не прилазите.ˮ Сад, да л̓ је то изумирало… Ал̓ мора да је нешто постојавало, неке силе постојавале. (…)

Дете које има страву, па катран да носи, да се сашије, па да носи тај катран. Тај катран треба да се нађе, па да се однесе у шуму, ̓де виле воде коло. Па, тај катран у то коло да ноћи, у то коло ̓де оне играју. Ако би се ти десио ту – одузеле би ти моћ и снагу, све!

Душанка Матић:  Нема травка где оне игру, ту трава нема, само гола земља, округло, где виле игру. Ту нема травка – ич! Ел изгорела.

(Жрвањ, Завичајни музеј у Јагодини)