ŽUPA BELICA

(Šumadija)

Jedan od predviđenih zadataka u okviru projekta „Nematerijalna kultura Šumadijeˮ, koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, a realizuje se u Vukovoj zadužbini, bio je parcijalno terensko istraživanje tradicionalne narodne kulture u Šumadiji.

Ovo istraživanje sproveli su dr Ljubinko Radenković i Dragana Đurić, saradnici Balkanološkog instituta SANU u Beogradu, od 1. do 8. decembra 2018.

Izabrana su sela nekadašnje župe Belice, koja je na istoku okrenuta Pomoravlju, na jugozapadu Levču i Temniću, a na zapadu i severozapadu Lepenici i Jasenici. U svojoj opširnoj antropogeografskoj studiji o ovoj oblasti, urađenoj između dva svetska rata, Stanoje Mijatović konstatuje: „Narod ovoga kraja ima mnoge karakteristične osobine Srba Šumadinaca, ali ima i osobina stanovništva Levča, Tamnave i Resaveˮ (S. Mijatović Belica, Srpski etnografski zbornik LVI, Beograd 1948, 341). Mijatović je utvrdio da  najveći deo stanovništva ove župe čine doseljenici sa Kosova i Metohije, zatim sledi vardarsko-moravska, a za njom timočko-braničevska i crnogorsko-hercegovačka doseljenička struja. Silom prilika, u selima blizu Jagodine i danas se doseljavaju Srbi sa Kosova i Metohije.

Poseban razlog za izbor župe Belice je taj što je u nekim njenim selima rukovodilac ovog projekta sproveo kraće terensko etnografsko-folklorističko istraživanje tokom 1987. i 1989. godine. Deo tada zapisane građe, koja se odnosi na narodna bajanja, sa komentarima, objavljen je u ruskom časopisu „Živa starina“ (L. Radenkovič, „Zagovorы serbskogo Pomoravья“, Živaя starina, Moskva, 1998, № 1, 15-16). Ideja je bila da se u porodicima nekadašnjih kazivača, njihovih potomaka, proveri koliko je u pamćenju ostalo znanje predaka.

Pronađeni su potomci dve nekadašnje kazivačice – Radmile Mihajlović (1922-1995) u Dragocvetu i Dušanke Aleksić (1926-1995) u Donjem Štiplju, kao i snahe Radmile Filipović (1910-?) u Donjem Štiplju.

Sin Radmile Mihajlović – Slobodan Mihajlović (1943) i snaha Radmile Filipović – Danica Filipović, pokazali su se kao dobri kazivači, i njihova kazivanja se u celini donose u produžetku ovog teksta. Bliža tradiciji je Danica koja pamti i pojedina bajanja i predanja. Sin Dušanke Aleksić – Momčilo Aleksić u sećanju na svoju majku saopštio je da je ona rođena u selu Radošinu kod Despotovca, da nije bila vračka koja je išla po selu i vračala, već je samo bajala kod kuće deci, koju su dovodili roditelji. Kako je rekao da mu je gostinska soba hladna, razgovor s njim je obavljen u njegovoj garaži.

U Dragocvetu razgovor je vođen i sa Angelinom Micić (1931), koja je ispričala kako je svoju malu decu vezivala kanapom da ne bi pravila nestašluke i da se ne bi povredila, dok ona hrani stoku. Pripremljene kanape je držala kako u kuhinji, tako i u dvorištu. Tu praksu potvrdio je i njen sin. Iz njenog oskudnog kazivanja izdvojen je fragment o načinu pripreme svadbenog drvceta – sabornjaka.

U Donjem Štiplju, osim sa Danicom Filipović, razgovor je vođen i sa Rajkom Ristić, pragmatičnom i racionalnom kazivačicom, koja je kategorično odbila da bude fotografisana. Najveći deo njenog kazivanja takođe je zabeležen i ovde prezentovan.

U selu Mišević bilo je tri kazivača. Sa Svetislavom Vučkovićem, deda Tisom, razgovor je vođen u podrumu njegove kuće, pored buradi s rakijom. On je ispričao da je u mladosti bio najbolji igraorac i da su sve devojke htele da igraju s njim. Odgovorio je i na pitanje kako obeležava praznik Božić, a setio se i nekih priča o noćnim doživljajima svojih poznanika. U tom selu pronađene su izvanredne kazivačice: Dušanka Matić ili baba Dule, i Milica Pavlović, koje su dopunjavale jedna drugu u kazivanjima. One odlično pamte priče iz svog okruženja, a o tajanstvenim događajima iz svog života pripovedaju živo i uverljivo. Kroz njihova kazivanja provejavaju shvatanja čoveka XIX veka o svetu koji ih okružuje. Njihovim kazivanjima ovde je dat i najveći prostor.

Trudom saradnice na ovom projektu, Dragane Đurić, sva kazivanja su doslovno skinuta sa nosača zvuka i data u obliku teksta. Ona pružaju mogućnost da se izučavaju i kao primer narodnog govora u selima gde su snimljena.

Priložene fotografije snimio je Ljubinko Radenković.

SELO DRAGOCVET, 04.12.2018.

Kazivači: Slobodan Mihajlović (1943)
Olga Mihajlović, rođ. Marković (1950)

O Radmili Mihajlović

Rođena je u Opariću, udala se u Beočiću u 17. godini. Rodila je troje dece, dva sina i ćerku, ali devojčica joj je umrla kao mala. Godine 1955. porodica se doselila u Dragocvet. Svi su se bavili pletarstvom (pletenjem korpi i koševa od pruća). Od tog posla napravili su dve kuće u Dragocvetu.

(Slobodan Mihajlović, selo Dragocvet)


Kad smo došli, nismo imali ni ar zemlje. Živeli smo od korparstva i nadnice. Da vam kažem, moja majka (Radmila Mihajlović), nema u koju kuću nije bila u nadnici, radeući, i to se tad nije plaćalo. Uveče joj dadu sira ili ono što će da spremi za ručak. Moja majka mnogo se mučila. I da vam kažem, moja majka je, u ono vreme kad je bilo, Italija, ako se sećate, vreme šverca i ovo-ono… Ona je u Italiju išla, nepismena žena, sama. I ono što donese – od kapije do kapiju (nudi da proda). Opasna je bila.  (S.M.)

 Mučila se. To je bila živi mučenik. Stvarno. Nikad nije htela svojim unučićima da baje, jer se to ne važi. Terala i mene i jetrvu da naučimo, a mi nismo htele. (O.M.).

 Oko tog bajanja, valjda, majka bajala nekom detetu, a ti su bili u inostranstvu u Austriji. I oni je zavoleli, majku, i kaže: „Je l̓  ̓oćete vi, bako, da idete da nam čuvate decu, mi ćemo da vam platimo?ˮ I majka otide u Austriju. Ona nema ni dan škole. Nepismena žena. I to sama! Otac se razboli i onda ona morala da se vrati. (S.M.)

Posle, majka se razboli, bila tvrdo obolela i u bolnicu je odvedomo. I ujutru vizita bila i zvali mene i brata da vide šta da rade sa njom, ona žena traži da je operišu – rak na želucu, al̓ je kasno otišla. Kada su je pitali šta da rade (da li da je operišu), ona govorila: „Sečite i učite se! Od mene nema ništa, a ovako mož̓ da bude.ˮ I rasvestila se (posle operacije) – svi se čudili, bre! I došla žena kući, kô da nije ni bolovala… Rekli joj: „Tetka Rado, nema problema, ali moraš da vodiš računa o načinu života.ˮ Ne smeš da ovo, ne smeš ono… A ona, ko što je dao Bog, i njena majka (ženina majka) i ona, te dve, kakve su, mogle su ceo Dragocvet da prekopu za dan. I ona otišla da kopa nešpartano, uzela napolicu da radi i od tog pojavi se na stomaku ranica, i posle druga i tu majka završi karijeru. (…) Umrla je 30. novembra 1995. godine. (S.M.)

Imala je zamotuljke – sve zamota (češalj, para, neka krpa), pa zaveže koncem, pa baje. To su joj sve stavili u sanduk. (S.M.)

Dođe neko, ona mu pomogne. I ono što veterinar nije mogao da spasi, ona spašavala. Od očiju – ona šećerom sekla, kad izađe, slepu ženu osposobila, devojka bila. Ja kažem: „Majko, de, bre, će ostane, će te tužiˮ, ja joj tako kažem. – „Ništa se ti ne sekiraj, će vidiš!ˮ I ona, progleda devojka. To kad se inficira oko i skrama se navuče na oko i ne vidi. Ona tu uzne iglu, pletićku, što se plete, pa zavrne kapak, i šećerom, šećerom u kocke, iseče tu skramu i to sve, i uzne mleko, mahom to mleko od mlade žene i u oko. (S.M.)

U svetak nije htela da radi, i u njivu i nigde – svetak je svetak, a petkom nije htela da baje, a radila je ostale poslove.

Ona je naučila da baje od babe Milunike, u Beočiću, od babe njenog muža.

Kad joj umrla ta baba, a ona kaže: „Jo, kukaju žene, kukaju, a ja sam došla mlada (to se udala), šta ću da radim, ja butnem (sagnem) glavu ovako, pa pljunem, pa mažem oči da vide da sam plakala. A kad mi, kaže, posle umrla moja Slobodanka (kćerka), da vi̓š – same suze lile.ˮ To mene pričala. E, kad te za nekoga ne boli, ne mo̓š suze, a kad boli – idu same suze. To njene reči se sećam. (O.M.).

Kad neko umre ili svadbe – to je ona spremala, tu je bila glavna. Ali nikad nije ̓tela da zakuka. Samo kaže: „Mora da se radi, da se radi, ako se ne radi, nema ništa, ako se radi, onda ima!ˮ (O.M.)

Badnji dan i Božić

Na Badnji dan unosila se slama, pa se ne spava na krevet, nego se prostre slama po podu, i uzne prostirke, tad se tkale, i to se prostre na pod i svi spavaju dodrugo. (S.M.)

Badnjak

Deda ujtru ustane, to mu je bio posô, pošto smo mi bili planinsko mesto, odmah smo imali tu iznad sela zabran. On ujtru rano uzne sikiru, vino, sveću i otidne, zapali, zaseče i odseče taj badnjak i donese. Sveću zapali u šumu, pre sečenja, zaseče, prelije vino. Birao šumar, drugo je cer, drugo je šumar, hrast. Kad donese, ispred kuće stavi da stoji uspravno. Posle uzne jednu grančicu od badnjaka, i od drena, i to unese u odelenje gde je slama, i ujutru kad ustanemo, taj badnjak služi položaoniku da čara vatru, a dren, boškule one, da se popije jedan, kaže, za zdravlje… Jedno drvo, kaže, valja se da izgori zbog stoke. To što ostane – slama se iznese treći dan, na Sv. Stevan u votnjak, i stavi na svake voćke da bi bile rodne. (S.M.)

Kolač

Jedan kolač se mesi za Božić, jedan za Badnje veče. Šaram – imitiram pile ili grozdić i pravim dva položaonika (hlebovi kojim se daruje položaonik na Božić) (O.M.). Od kukuruza se česnica mesila – to se stavi šljiva, pasulj, od praga, para. I ko izvuče paru on je gazda.

Na Badnje veče je bilo sve posno – pasulj, pita, orasi bacimo po ćoškovi, kaže, kad te boli grlo, to čuvaš, orasi četiri. (O.M.)F

(Olga Mihajlović, selo Dragocvet)

Kad je Božić, svi se okupimo kod jednoga i sečemo svi kolač, posle idemo kod drugoga, pa kod trećega. (S.M.)

Plašenjeˮ rodnog drveta

Drvo (koje nije htelo da rađa plašilo se na Božić) uzme se sekirče i testerom ga zasečeš sve ukrug, da bi moralo da rodi, il̓ pretiš ̓ćeš ga sečeš. Kažeš: „Da l̓ ćeš da rodiš, ako nećeš da radiš – sečem te.ˮ (O. M.) Onda rodi sledeće godine – uplašilo se (S. M.)

Položaonik

Ima to istine! Kad muški polazi, onda ima više muški prasića, a ženski – onda ženski. (S.M.)

Da l’ je neki đavo ili vampirˮ

Pošô i deda i baba, sad ne mogu ja da znam odakle su išli za gde, to nam baba pričala. I, kaže, idemo mi, kad je bilo veče, ne znam koliko sati, vatra, kaže, okolo gori i igraju. „Miˮ, kaže, „bliže, a vatra nema, ono se ugasi.ˮ Išli od vodenicu, to u Beočić bilo. I kaže baba: „Idemo mi, volovi stali, ni maknu da idu, ne može volovi da idu. Ma, šta je to! Šta je to! Kad mi pogledamo – sedi nešto pozadi u kola. Volovi samo riču. Kad to otidne, volovi kreću.ˮ Ili je to neki đavo ili vampir. A šta je to bilo, istina da l̓ nije, to nam baba pričala. (O.M.)

Vampir Žota

Bilo priče da se povampirio Žota, lupa na tavan, na prozore. Ako ne urade dobro kad umrli umre, ako ne obave postupak kako treba (ako prebace kad ga oblače il̓  ga ne ubodu iglom) onda on  ̓oće da dođe da plaši što nisu uradili dobro. Lupa po tavan, uznemirava, ali te ne dira ništa. Stariji ljudi se plašili. To se ne pojavi više kad prođe 40 dana. Da se ne povampiri, ubodu ga iglom, i samo kad se oblači, da se ne prebaci preko njega. Ja znam, kad je moj ujak umro, ja sam odnela cveće i ne mož̓ sad da se stavi ovako, ja sam  ̓tela sestri da dam preko, a jedna žena: „Ne!ˮ Reko: „Što?ˮ – „Ne da daješ tu, će se vampiri!ˮ (O.M.)

Plašenje dece

Kad sam bio mali, mnogo sam bio nezgodan kad sam bio mali – ako nisi dobar (plaše te)  će ti odseku prst, uvo će ti odseču – pop, pa ovaj, pa onaj.

Kako sam kao dečak mrsio u vreme postaˮ

Da ti kažem, stari narod postio ceo post – od 27. novembra, odatle do Božića, nema, bale, mrs. Imali su te odžaklije i tu se sušilo meso. Ja sam bio mali, dete kô dete. Oni naređu to gore, da se suši meso i oni otidnu tamo. Ja jedno drvo, i uzmem. Baba primetila da neko uzima meso. Baba bila mnogo pravedna žena. I ona primetila i pita oca, ona na nji̓ sumnjala, nije sumnjala na mene: „Žika i Radivoje, ko je uzimo ono meso tamo?ˮ – „Mi nismo.ˮ – „Nemo’ da lažete, meso nema, a drugi ne može da uzne izo nas dvoje.ˮ Neće snaje da dira, nego sina i čoveka. „A ti, bre?ˮ, to se sećam, „Je nisi ti?ˮ – „Hvala Bogu, nije mi uzô Bog pamet da ja toˮ, kaže deda. I ništa baba, počela to da prati. Prati baba ko j̓ gde ide, šta ide, pošto ona bila glavni komandant u kuću. I ja uzô to, a baba na vrata: „Ti, jebem li ti, sunce jarko! ̓Bem li vi, bogojavci!ˮ I ubi me baba! Ja begam u krug, brži sam od nju, begam, begam, al̓ baba odovud–odonud, ukeba me i izubiva me, pa kaže ocu. Posle i otac me izubiva i zapalo mi meso.

Slava

Slava se slavila u starinskoj kući tri, četiri, pet dana. To se slavilo naveče uoči slave, pa slava, i sutradan – paterice se to zvalo. Imali smo po 30, 40 gostiju na slavu. Naveče se okupe svi. I uoči slave se sekao kolač i na slavu – gazda sa svim onim gostima. Na kolač stave peškir, bosiljak, uzne nož, sveću upale. Kad upale, gazda skine onaj peškir, da gazdarici. Onda onaj bosiljak skine i uzne tamjan i upali kadionicu i – prvo upali sveću – i kadi sve goste tri puta. E, posle gazda preseče kolač, jedan od prisutni̓ gostiju uzne vino, prevrnu kolač i kaže: „Kako se vino presipalo tako berićetna i rodna godina!ˮ I onda svi se uhvate za kolač i okreću i pevaju: „Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas! Veličaj dom i domaćinski gosti! Za mnogo godina!ˮ Tri puta svi pevaju. (S.M.)

Kad je mrsna slava, prvo je išlo predjelo – suvo meso, jaja, sir, i neko ko ̓oće belolučenu papriku ili paprika iz teglu, kisela. Žito nikad kod nas nije bilo. Posle sarma i redom. (O.M.)

Sahrana

Majku smo sahranili po svim običajima hrišćanstva. Tri osobe treba da to rade – da je okupaju (to je pravilo da se kupaju da se skinu svi gre̓ovi), i one je obuču i vežu ju ruke, i noge dole, i taj koji to veže, on kad dođe pop na groblje on treba da odveže pre nego pop opeva. Vežu maramom ruke i noge. Stavlja se crvena traka na sanduk. U sanduk se stavlja odelo, kol̓ko može da stane, posle – ja sam stavila i ćilim jedan, pa stavimo ćebe, pa čaršav, pa pokrov odozgo. Troje ljudi kopa grob. To je pravilo, al̓ sad počelo i dvoje. Al̓ nema naroda ko da kopa. (S.M.)

Kazivač: Angelina Micić (1931)

Sabornjak

Nađe se drvo, šljivovina, uglavnom šljivovina, sa tri ili pet drveta (grane), pa se ubode u hleba. Odozdole proja, obavezno ima proja, a posle se met̓e onaj (kiseli) hleb, što se ubode drvo i to je sabornjak. Drvo je okićeno, a na vrhu jabuke. To se kod momkove kuće pravilo. Po svadbu starojko polomi sabornjak, pa posle ono što je bilo u hleba, ono što je bilo zakićeno, uglavnom se stavi na rodno drvo – da budu deca.

DONJE ŠTIPLJE, 06. 12. 2018.

(Donje Štiplje, kuća s kapijom)

Kazivač: Rajka Ristić (1948)

Božić

Na Božić se viljuškama ne jede, kafa se ne pije, crna kafa. Ne jede se viljuškama, jer onda vrane, svrake vade kukuruz, i tad se jelo samo kašikama. Majka na Badnji dan zamota te viljuške i sakrije, poviše vrata to skloni, dok ne prođe Božić.

Kaže, ko je u crnini ne valja da mesi i ukrašava hleb za Božić. Isto i kapiju za Đurđedan – kaže, ne valja.

Pogača za porodilju

Kad se dete rodi, do 40 dana se ne iznosi i njegovo odelo da ne ostane uveče vani. Kad se odnese detetu kolače, povojnica – to grizne jedno dete, da l̓ muško da l̓ žensko, tri puta, to se zavije u salvetu, stavi se pored deteta. Stavi mu se crveno konče oko ruku, beli luk, bosiljak, pare ko da detetu, i to stoji 40 dana kod deteta. Nije bitno koje je – da l̓ muško da l̓ žensko – dete, iz komšiluka ili familija. Ono zagrize prvo hleb iz kuće, pa od sve – kako koj̓ donese. Sve smo to mi čuvali kod deteta 40 dana. I to, kaže, ne valja da bude par, nego nepar pogača da budu. Mi smo imali šest pogače, znači, trebala mi je sedma. I tu sam ja pozvala jednu komšiku i zamolila sam je samo da mi umesi jedno kolače – ništa mi više ne treba, ni pile, ni sira, ni luka, ništa, ništa, ništa – samo da bi mi imalo dete sedmu pogaču. I ona došla i kaže – ti si me prešla. Što sam te prešla, ja sam te samo zamolila jedno kolače mi treba, ne treba ništa više. I ona umesila pogaču i donela. I kaže: „Da sam znala, ja bi̓ i resto.ˮ Ne treba meni, ženo, ništa više, meni samo treba da bude neparan broj! (…) Donese se još pečeno pile, pogača, sira, luka, neko ̓oće tortu, kako kome želja. To se donese i to se sve razlomi, stavi se na sto, pa kol̓ko se pojelo – pojelo. To do 40 dana. Moja unuka (porodilja) nije izlazila 40 dana uveče kad zađe sunce iz kuće. Pričalo se će te stegnu neke babi… one, ne znam kako se to zove. (Babice?) Da, bre! ̓Će te stegne nešto, posle ne mož̓ da se oporaviš, tebe i dete.  Foto 5.

(Donje Štiplje, napuštena kuća)

Vampir

Pokojnik se čuva noću, valjda da se nešto ne prebaci preko njega. ̓Oće, kaže, posle da se vampiri. Tu jedna žena, kao „dolazio čovek, lupao mi na vrataˮ (kojoj je muž umro). Kao vid̓la na prozor njegovu senku. 

Noćni susret s „vampiromˮ

Otac mi pričao. Išô s krave iz Jagodine. Tu sad, na jednu krivinu, tu ima jedna vodenica, kaže, rekli mu neki, tu izlaze vampiri. I sad, kaže, ja teram krave, idem polako. Kad došô do te vodenice, kaže, ja sad čekam šta će da izađe, kad ono – kuče i vuče lanac. Kuče pobeže, ja dođe kući.

„Drekavacˮ

Kakvi drekavci, kakvi bakrači! To čovek ̓oće da i̓ zafrkava, pa uveče on napne beo čaršav i prođe kroz selo. Oni posle – čudo! To i u Gornje Štiplje bilo ranije. Tu imao jedan stari čovek, i on to radio. Ima reka. I on uveče kad bude neko doba, devet-deset sati, nije ga mrzelo, napne beo čaršav i počne da se dere preko reke. Oni: „Eto ga drekavac!ˮ Drž-ne daj, a međutim, to čovek bio.

Sahranjivanja nekrštenog deteta

Moj svekar mi pričao, njegova snaja ovde jedna žena, tu naša rođaka. Njoj valjda umirala deca. I gore mi smo imali jednu njivu, tu imala jedna trešnja, i oni su tu zakopavali tu decu, ali moj svekar to ostavio, bogami, možda maltene kao ta soba, uopšte nije radio niti orao. Tu, kaže, tu zakopano dete, sigurno bilo nekršteno.

Kazivač: Danica Filipović (1952)

(Danica Filipović, Donje Štiplje)

Radmila Filipović – to je naša familija, ali ona je umrela. Mi smo jedna kuća, jedna familija. Nema, kod nji̓, propala kuća, pala, srušila se. Ima unuka u Niš, sin joj umro, sna živi u Jagodinu. Baba Rada vikala: „Će da dođe vreme da kažemo diž̓te se mrtvi da legamo mi živi!ˮ

Noćna prikaza (drekavac)

Svekar pričao mene. I svekrva. Oni su imali krave. I da idu na vodenicu, pod Lipar da siđu u Lanište i, kaže, mi idemo i nešto stadu krave. Mi: „Ajde!ˮ Krave stanu. Mi: „Ajde!“ Krave stanu. I mi – teraj, teraj, mi otidemo do vodenice, nekako, kaže, svanu se. Kad se svanulo, kaže, tam imalo dosta mlivo, u tu vodenicu se mlelo na kamen, i mi treba ceo dan da budemo i sutradan da prenoćimo. I on, svekar, moje svekrve kazao: „Idi ti kod kuće kod decu, a ja kad dođem.ˮ I moja svekrva kaže nema ga ceo dan, i ona otidne kod njega. On, kaže, poče da viče: „Šta si došla?ˮ „Pa, došla sam, kako ćeš ti noćas da kreneš sam.ˮ Kad, kaže, otud, isto to bilo. Isto, kaže, mi teramo krave, krave da mrdnu neće. Nešto kao viče, alˮ ne mož da vide ništa. (A je l’ su pominjali nekad drekavca?) – Pa, to je to, to je taj drekavac, sigurno, lepo uz nas viče nešto. Mi stanemo, krave stanu, mi stanemo, okrećemo se – neeema. Kad pođemo, nešto viče. To su ti drekavci.

Pokojnik-povratnik

E, sad to ću da vam kažem ja. Neki teret sam ja izdržala. Nije me stra̓ bilo. Muž mi je umro. Prošli i desetak, petnes̓, i dvaes̓ dana, možda i više. Ja – neki teret. Kao sto kila na meni! Ja mrdam – budna sam! Ja to mrdam, i mrdam, i mrdam, i ne mogu da mrdnem! Budna sam, verujte da sam budna. Taj teret sam isto i od svekrvu doživela. Prekonoć, možda jedan, dvanes̓, jedan, tako to vreme.

(Donje Štiplje, stara kuća)

Bajanje od strave

Mene dete kad se rodilo, ono imalo mnogo stra̓ – starija ćerka mi imala stra̓. I tetka Rada mene dolazila sas brašno i – dete da sedne na prag. Ona uzne brašno i baje nešto, baje, baje i baca ono brašno u vrata. Ako se zalepi na vrata, tu ima uroci. I ona posle to brašno da detetu triput da pije.

Teranje gradonosnih oblaka

Ona (Radmila) mene naučila da bajem kad će grad da pada: „Ustu, Džermen! Idi u goru, u vodu,/ ̓de majke decu ne doje,/ ̓de se kolači ne mese!ˮ Pa udariš u zemlju, uznem nož, pa zabadam u zemlju i ovako mlatim s ruke i okrenem se prema oblaku, pa opet tako – četiri-pet puta. – Deset godina u Donje Štiplje grad nije pao! Ja kad sam kući, ja iziđem, bajem.

Rođenje deteta, povojnica

Pelena nije smela da zanoći do 40 dana. Nisam ja smela za 40 dana da idem nigde. To sam ja sve u kuću morala. Sigurno to radi neke vračke.

Kad se kolače donosivalo – tri kolačeta, to se ne vraća, pile kad je mrsno, tri glavice crni luka, parče sira, jaja. Kad je pos̓ – riba nema, samo pogača, čista na prašak, i poneki kuvan krompir ili restovan ili pasulj. To kad se rodi dete u pos̓. Riba nema, jer – kaže – neće dete posle da govori, ako riba se unosi. Kolače neko malo dete tri puta grizne, od svako kolačeta jedno, i da pljune, i to se zavije u maramicu. U tu maramicu ide i beli luka, od stra̓, i stavi se nož, bosiljak, i to se sve stavi pod dušek.

SELO MIŠEVIĆ, 7. 12. 2018.

(Selo Mišević)

Kazivač: Svetislav Tisa Vučković (1934)

Badnjak

(Koliko badnjaka si unosio?) – Šumarovo (hrast) nosim kao badnjačica, a badnjak cerov. Ondak, ovako odsečemo drvo debelo, a sad tanko odsečem. Ranije, otidem uveče, ponesem rukavice, kolače, vino i odem u zabran – nije važno da l̓ je moj il̓  čij̓, al̓ obično moj. Priđem, prekrstim se: „Bog nam pomogne i neka je srećan Božić.ˮ Stavim kolače onde i samo da odsečeš jednu s jedne strane – šumaricu, ne sečeš i otud i otud, nego b̓p-b̓p! – padne, donesemo. I unesemo u odžaklije bile, i kaže: „Kol̓ko žicke, tol̓ko godine…ˮ S oba tako. Zajedno gi donesem i metnem u vatru, to gori malo, posle se pomeri i posle se to koristi drvo, ono što ostane – odnesem u šljivar, okačim na šljivu da bolje rodi. Foto 9.

(Svetislav Tisa Vučković, selo Mišević)

Kako je manastir Jošanica dobio ime

To je Joša taj… poginô. Zato kazô, kad ga car Lazar ranio teško… Došô konjima sa slugama i s kerovi u lov ovde i potegne, bilo pred mrak, a bila jedna pećina i taj Joša sakrivao se u toj pećini. I on (knez Lazar) potegne i rani ga. I vidi – čovek, nije divljač neka. Met̓e ga u kolima, karuce, šta je imao, i u Jagodinu (da ga vozi), ali jok! On došô do ̓de je sad Jošanica Prnjavor, tu bila poljana. „Skinite me ovdeˮ, kaže, i tu izdahne. Kaže: „Tu napravite crkvuˮ, i zato se zove Jošanica crkva, manastir.

Vampir, vile, drekavac

Po Levču su mi pričali kako lepo čuješ glas, nešto neprirodno i točak (vodenični) stane, ne popušta do svanuća. Kad zapevu prvi petlovi, e tad počne da radi vodenica. Kažu, vampir neki, vile. Pričali da imale vile, kako igralo kolo, videlo se to. Pominjali i drekavca. Čuli su naši, pričali da se dere strašno. Negde u potok, i tako negde. Ima on svoje mesto.

Zmija

Ja ležao, ovce pasu, ja legô, a moj ovčar leži pored mene. Čujem ja nešto mi šušti. Pogledam ja – šaran ovoliki! Ja brzo ripi, kuče da ga ujede, da ga dovati, al̓ đavo – ujede ga! Bilo nadulo se kuče ovako. Ja ga izbodem samo sas trn u potok. I ništa mu nije valjalo – nije lipsalo (kuče).

Kazivač: Dušanka Matić − baba Dule (1931)

(Dušanka Dule Matić, selo Mišević)

Badnje veče i Božić

Pa, viš, sine, kako je to bilo… Kad je bio Božić… Ja sam prvo kod mojega oca bila, tamo smo to radili. Ondak, sednemo uveče, mo̓a majka prestavi pasulj, onaj rebranac, za večeru, zavije sarmu, pa ondak ribe se kupe, pa ondak kupušnjak pravila, sve ima! Dulek se obavezno ispeče, pa, ondak, ima jabuka, ora̓. Ondak ni̓ imalo smokve, ki sad, i ove suve šljive. Tako bilo vreme. I šta biva! Ondak moj otac one male sveće zatopi, to sam zapantila, nekako, pa na duvar turi sveću. Na duvar pretisne sveću da gori, i mi se molimo Bogu, ja i mo̓a majka i otac. On (otac) donese prvo badnjak – dva, s̓s rukavice – s rukavice seče, s rukavice gi donese. I kad nailazi na vrata, on kuca tam. On unosi onaj badnjak, prvo jedan, s̓s rukavice, i viče moje majke: „Dobro veče, srećan ti Božić! Kristos se rodi!ˮ Sve on to nabraja. Ona viče: „Fala!ˮ A u sito natrošila kukuruz i pčenicu i baca na njega, kad on nosi badnjak, otud ide. On turi badnjak u vatrište, majka založila vatru, u odžakliju. On turi badnjak, pa se vrati za drugi badnjak, ne nosi oba odjedanput. I sve s̓s rukavice. Opet: „Dobro veče, srećan ti Božić! Hristos se rodi!ˮ Mo̓a majka odgovara to sve i baca ono žito na njega. I posle majka za ruku: „Ajde, ćerkoˮ, mala sam bila, „da vičeš piju-piju! A on će da viče kvo-kvo-kvo-kvok!ˮ I nosi breme, silu slama, pa to po celo! Zemlja dol̓, sine, nije to ki sad – u kesiče malo turim. Ja mala, pa čupam onu slamu i vičem: „Piju-piju-piju-piju!ˮ A moj otac: „Kvo-kvo-kvo-kvo-kvok-kvok!ˮ I ondak onu slamu sve rasturim po sobu, pa posedamo na slamu. Mo̓a majka turi peškir, neko čaršavče na slamu, turi sve što spremila za Badnje veče. Al̓ ovo sam pogrešila – da se izuvamo! Sad da sednemo na onu slamu! A onda se nosili svinjski opanci, od svinju, od kožu – tako je bilo vreme. I sad onaj opanak neće, gi jebem, piroćanki da džidneš ovako, da se izuje, da leti! A ja sam to zapantila. Sad ćete se smejete opet oko mene. Ja kako da ritnem, imala sam desetinu godine, jedanaes̓, to je isto to vreme, tako bilo. Ja, jadna, ovako da džidnem, mala, da se izujem i opanak mojega oca – tu (po čelu) – verovali il̓ ne verovali. „Ništa, sine, ništa, ništaˮ, on mene. Bajo sam ga vikala. (…) Opanak, ako se prevrne, kaže, ne valja! Treba da stoji ovako. A oni se sve isprevrćali! Pa, sve! I to, to. (…) Moj otac se diže. Bio lovac, pa imao pušku. Pa u jedan sat se diže, pa puca. (…) Oba badnjaka turi da gore, pored drugog, ovako gi turi, tako gi on met̓e (jedan pored drugog), da izgore donekle, al̓ posle gi skloni da tura na šljivu treći dan na Božić – slamu i badnjak da zadene. (…) Kad osvane Božić – vino i dren. Dren se odlomi, što je krenô da pupulja, on rano krene. Ondak odlomiš ono pupuljče i vino; da se prekrstiš. Tako me učili, tako j̓ i bilo. Sad nema to. (…) Mo̓a majka sve to, božićnjar se tamo peče, obrće moj otac u odžakliju, obrće. Nije imalo ni ovi radio, ni̓ imalo ništa tad. I šta biva! Mo̓a majka turila kupus m̓rs̓n da se kuva. Tad se klale pastrme, sine, pa meso se u kuću sušilo, pa slanina na duvar cela se suši u kuću, pored šporet, ovako, pa bilo, bogami, svašta imalo. A sad – nemate šta da koljete, uvek u ladnjak, ono ga izvuče, a ono led. I tako. Posle zoveš položaonika. Neće da dođe, da ne zoveš. Ti mu najaviš pre, na Badnji dan, koj̓ će dete da te polazi. I ide položaonik i nosi paru u džep. A oni badnjaci stoje, u kuću, nije ko sad ovoličku grančicu, pa da ti izgori ruke badnjak. (…) On čara vatru i priča: „Burići puni, koš pun, ambar pun… Kol̓ko žiške – tol̓ko praseta, tol̓ko jagnjeta, tol̓ko teleta, tol̓ko ćurke, tol̓ko šotke, tol̓ko guske, ovce!ˮ Blagosivlje, kao. E, on se digne. A kad treba da sedne, turi se malo stoliče i jastuk, pa ga pokriješ s̓s ćebe – da se vaća kajmak. Kad muzeš – da se vaća kajmak. Oni se ne bune ništa, deca. I posle, kad se digne položaonik, seče se kolač. Neki seče, neki ne seče, kako koj̓, šta znam. I ondak ti spremiš sve. Ruča položaonik – kupus, pečenje se naseče, pričala sam ti. Tako bilo vreme! Ni̓ imalo torte, ovo ki sad, kolači. Dete (položaonik) gleda šta će mu daš sad, ki dete svako. Moj otac o̓ma – novčanik, pa izvuče… Sad ̓iljadu dinara nisu ništa, na ovo vreme. Nemaš ni puno kesiče da kupiš! Stvari za to, na primer… On (otac) – najveću paru (uzme) u ono vreme, a mo̓a majka umesila ovako (…) pa tu bušno – kao položaonik, to položaonik (kolač), a moj otac: „Čekaj, valja se da se turi neka gvozdena para u položaonik.ˮ Sad se ne tura ni vuna, a ondak – težina (konoplja)! Povesmo, težinu mo̓a majka protne u onaj položaonik, u onu rupu gurne, pa detetu protne ruku na onu težinu, kao ranac, kako će ti kaže̓.

Na Božić se valja, kaže, da s̓ ispletu samo jedna peklja, da ispleteš – Bog ti oprosti, ako imaš neki gre̓ovi, pogrešio si, na neki svetak si radio, i onda opereš neko maramče, ma šta, kao, na Božić – prvi dan. Dabome. Da opereš, ispleteš samo jednu peklju il̓ ušiješ neko dugmence, samo malo. Kaže, Bog oprašća posle, ako si nešto radio, dirn̓o na neki svetak.

Dosuđena smrt u bunaru

Oni nekad pričali, kaže, kad se dete rodi malo, suđenice dođu odma̓ mu sude – tem detetu, kako će da prođe. Pa, jednem, kaže da neki to nekako kradom čuo, kad tem detetu pričale suđenice kad se rodilo: kad se oženi, muško valda bilo dete (…) „̓Ajde da umre čim se rodiˮ, kaže. Dve bile suđenice. Kaže: „Pa, nemô baš kad se rodi. ̓Ajd̓ˮ, kaže, „kad bude momak.ˮ E, ona druga rekla: „Znaš kako da mu sudimo? ̓Ajde da mu sudimo kad se ženi, pa da ripi u bunar.ˮ Imali kao bunar, tako, to sam čula od starija̓. Ondak, oni, šta će da rade – došlo vreme da se ženi sin. Otac otidne, pa zakove bunar. To mi pričala mô majka, sad ja to pričam vama. Da l̓ jeste, da l̓ nije, ja od stariji̓ sam čula. Zakovu bunar. Otidne mladoženja, kad uzô mladu, pa legne pred bunar i umre! ̓El verujete to? Pred bunar legô, dol̓, na bunar, izvan, i tu i umro. Znači, predsuđeno kako će da prođe. One presudile (…) Majka mi mo̓a pričala da su to roditelji slušali kako su te suđenice – dve idu – kako su one dogovarale se kako on da umre.

Muž pokojnik-povratnik

Jedanput sam snila samo. Tu smo spavali. Snim ja, otvorim lepo vrata.  On stao uz mene ovako i gleda. A ja u krevet, kao spavam, gde smo zajedno spavali. A ja pogleda̓: „Pa, šta, Božidare, gledaš?ˮ Kaže: „Gledam kako lepo spavaš.ˮ On mene. I kako otvori lepo vrata ču̓, lepo ču̓ vrata – budna sam. Otvoriše se vrata ponovo, pa prozor ima s donje strane, na letnju kujnu. On prozor, ja za njim! I izišla sam, da izvineš, u košuljku i bosa do kapiju! „I vrati se, i vrati se!ˮ I ode.

„Kučeˮ i „mačeˮ na putu

Otac mi pričao, sad da vi pričam, kako je bilo, kad je on bio mlad. Kaže: „Ja sam bio po igranke. Išô.ˮ Kao, bio mlad. Po igranke išô, pa zamrkô. A ondak se ložile sedeljke, imale sedeljke. Ni̓ imalo kod svaku kapiju, sine, ali na treću, pa na treću, tako kao da se skupe. Moj otac zakasnio i, sad, on išô, kao dečak (…) pored tu vatru, gde je bila sedeljka. Kaže, leži kučence i mače, uz vatru tu, ̓de je ložena sedeljka, oni se rasturili, kao, a on posle, zakasnio. „Jo, moja lepa maca i kuca!ˮ Pa turi jedno ovde (u košulju), a jedno ovde (isto tako), kad je mali. To mi on pričao. Ako on mene lagao, da izvinete, i ja vas! Kaže, kad je to utreštilo oči, ćerko! Kaže, oba naviše: „Kaka maca, kaka kuca!ˮ Oni – kučence i mače – rekli! Ovaj nij̓ mogao da i̓ izvadi, nego ovako (da ih istrese iz košulje), oni popadali, ovaj (otac) bego, pa bego, pa bego, pa „crkoˮ begući. Da l̓ jeste, da l̓ nije – ne znam.

(Čatmara u selu Mišević)

Anđama

A pričala mi jedna žena stara, kao ja sade, što sam u ove godine. Ona kaže mene ovako. Zamrkla kod stoku, tad bile pojate, u polje zatvarana stoka. U ono vreme, niti krali koj̓ niti se zapinjô u polje tam (…) I sad, zamrkla žena, pa nosila kudelju, prela, znaš u to vreme. I ona prošla potok jedan, trebala da prođe, a vrba imala jedna, naklešena ovako dole, kaže – buk, vir, a vrba ovako, pa se nagnula nad onaj vir. Ona dotle znala kad išla. Odatle nije znala i, kako, nije znala gde je. Kudelju onu, kako za pojas bilo, ona tako stojala. Tako mi pričala. Kad se svanjulo, pa petlovi počeli da pevu u zoru – kad petao zapeva, nema tad ništa, a sve dotle izlazi neka anđama, da izvinete. Kad ona pogledne – ona nad vodu i na vr̓ vrbu! Ovoga mi krsta, pričala mi žena, u moje godine bila, a žena isto svesna. „Jaoˮ, kaže, „šta ću ja o̓de?ˮ Pa se skine polako od onu vrbu. Kudelja stoji, vuna stoji, kako ono… Pa kući ispriča. Ispriča taj događaj. Više nije zamrkla nikad.

Priviđanje

A ja sam imala deset, jedanajs̓ godine. I još jedna odatle, iz selo, pa smo čuvali stoku. Pa isto zatvarano to u polje. I sad, ona i ja će da čuvamo dok sunce zađe, u prvi mrak, ̓ladovina, da ni pasu ovce. I pođemo za kući. Pa, ozgor, prvo, ja vičem tako ozgor, tu imali neki šumari, nekaki zabran bio pored puta. Mi smo zvali „tunelˮ, al̓ to kopan put, kao obala tamo, obala ̓vamo. A tu neki šumari (šumarci). I ja i ona smo išli, ja tačno znam to! Al̓ duže malo taj zabran pored puta. A mene otac pričao: „Nemo̓ se nikad okrećeš u mrak! Mož̓ se sam uplašiš od senku.ˮ Otac me učio: „Nikad u mrak ne pričaj nikim ̓dobro veče̓, ništa! Ti drži tu stranu i nemo̓ se okrećeš noću, kad ideš!ˮ Ja se okrenem, kad poglednem – nešto za nas trči! Nije kuče nit̓ je mačka, nit̓ je, magare, ne znam šta je, al̓ veliko. Ma, trči! A ja: „Boso, Boso!ˮ Bosa se zvala. „Jaoˮ, reko̓, „sunce ti božije, vidi nešto za nama trči, crna! Sad će ne podavi!ˮ „Ma, ćuti, mori, tamo, šta ti jeˮ, kaže. „Priviđaš tuna, šta se obrćešˮ, počela da viče na mene. To ne jurilo, mi smo begali, deca, padali, dok se izišli na ravaljak. I tu ima dve kuće krajne tam, najkrajne tam. Tu petlovi počeli već neki. Moja majka pričala kad uveče pevu – to „krivciˮ pevu, e̓ će se neka poroditi, e̓ će neki da umre. To mi pričala. Kad petlovi pevu kad sunce zađe.

Zavetno dete. Sir iz ciganske torbe

Kad dete malo majka čuva, to mi majka pričala, ako to dete bolesno, pa ga lečiš, pa kaže, da l̓ vračarica, da l̓ doktor, ja ne znam – taj dan ne sme da mrsi. Ja sam imala jetrvu iz isto selo. Ona u petku nije smela da pipne ništa, ni da ušije dugme, ni da mrsi, u petku. Oči je bolele i to joj rekli da ne sme. To se viče „zavetno deteˮ – bilo bolesno kao malo i ono, kad mu bilo to, majka zavetovala ga, ono zna od čega je i ono to ne sme ni da jê ni da pije, niti da radi nešto. I majka mi rekla ovako: „Ćerko, sve smeš da jêš i da piješ i od ništa nisi zavetna, bila si zdrava od kraja. A znašˮ, kaže, „što sve jêš?ˮ „Pa, ne znamˮ, reko̓. „Znaš čim te majka zaranila?ˮ Sad to da vi pričam. „Iz cigansku džaklju ukrala sam sira, od Ciganku.ˮ Išle nekad Cigani po selu, sine. „Pa sam ti to dala da lizneš.ˮ Dete sve jede posle.

Drekavac

E, sad, jedanput, šta mi se desilo! Tu smo, možda, spavali s muža. Još nije bila letnja kujna na pod ploču. Tu smo spavali. Ja sam izišla nešto tamo, da l̓ sam zaboravila kokoške da zatvorim, i to sam mu rekla (…) Ja sam izišla. Taman iza stepenice pođem, kad je počelo to nešto da kreči! A, koje doba bilo – ne znam. Ne lažem ve. Da l̓ peva, da l̓ kuka, da l̓ svira… Kreči! Ne znam šta je! A dve žene umrle za nedelju dana ovde u selo, u to vreme. Tada je to, možda se neko povampirio, pričao mi moj otac, šta znam! Ja kad potrčim otud, nisam kokoške ni zatvorila! „Božidare, Božidare!ˮ „Šta jeˮ, kaže, „be?ˮ „Drekavci!ˮ On mene odgovorio, d̓ izvineš: „Jebali te drekavciˮ, kaže, „u dupe!ˮ Posle čula i jedna žena. Kaže, to lomilo i granje, i krečelo, i kukalo, kaže, šta ti nije radilo! Ona posle to, posle dve-tri godine čula, a ja sam prvo to čula, pre nju. Posle, kaže, da su neki videli to, kaže, pile, kao… ćuran, veliko, kaže. I s ona krila bije, kaže, lupa i kreči.

Baba Živana vampir

Pričao mi Živorad. Oni imu tamge naj na kraj kuću. I imu bunar. (…) E, sad, jedna baba umrela, Živana se zvala. Kaže, tačno sam Živanu čuo. Kaže, viče. Zvala se ta, dve kuće tam’ (odatle), Nola, mlada žena bila ondak, mlada. „Ej, Noooleee!ˮ Što se može viče! A bunar, kaže, pušteno ono vreteno, znaš, nekad se oprćalo to (…) Kad je to počeo, kaže, onaj bunar da lupa naniže. „Ja samˮ, kaže, „mislio da se oburvao, bunar. Puštena kofa, nije zadržano – krkekok, krkekok! ‘Noooleee, Noooleee, Noooleee’ˮ, kaže, „viče Živana.ˮ – „Ma kakva, reko̓, bre Živana!ˮ „Pa, Duleˮ, kaže, „nisam šunjav, nisam lud! Ja samˮ, kaže, „učio školu. Nisam glup.ˮ

U razgovor se uključuje baba-Dulin rođak Živorad, vozač u penziji

To kad umrela ona baba Živana. Ja sam bio, valjda, peti-šesti razred u školu. I prekonoć ta baba umrela. Mi imamo bunar, bio tačno pored puta. I noću ona dođe i celu noć pušta onu kofu dole u bunar i zavata naviše. To kad pusti, misliš da se ruši bunar. Ujutru kad otidneš – normalno sve. I celu noć, dok petlovi ne zapevu, ona okreće to. I celu noć ona viče: „Noleee, Noleee!ˮ Viče i okreće.

Dušanka Dule Matić, nastavlja

Bogorodica na prozoru

Što Nola, kažem, te dve kuće bile. Tamo idu kod nji̓, kaže, videli se tu Bogorodicu, na prozor se pojavila, na staklo. Ide tam narod, gleda. Ajd̓ ću idem i ja. Muž mi bio živ. Kako, bre, to, Bože me prosti, Bogorodica se pojavi na prozor?! Kaže, ajd̓ ovam̓, ta Nola. A kuća… Odžaklija, pa ima prozor, manji kao prozor. Kaže: „Glej u ovo staklo ovako!ˮ Poglednem ja. Jo, Bože, to tačno sam videla. To ve ne lažem. Lepo onaj krug, znaš Svetu Bogorodicu, krug na glavu ono – sve u bojama! Ja sam se krstila i pomolila Bogu: „Bože, Gospode, da se prikažeš tu.ˮ To sam videla na prozor. To se posle izgubilo.

Skidanje bradavica

Tero moj otac drva za Jagodnu. Ostavi kola i krave u Bunar pred kafanu. Jedan starac, kaže, sedeo, pa gledo u onu kravu. Ono, kaže, samo dronjci od vime, od bradavice, kaže velike. „Je liˮ, kaže, „sinovac, odakle ideš?ˮ – „Idemˮ, kaže, „teram drva…ˮ  – „Što napusti ovako vime?ˮ – „Šta ti nisamˮ, kaže, „radio i ne pomaže ništa.ˮ – „El̓ imaš olovku?ˮ Kaže: „Nemam.ˮ – „Al imaš ̓artij̓cu?ˮ – „Ne̓am ništa.ˮ Ja ću da ti kažem – kad mlad mesec, kad mladinja. Kažeš: „Oj Meseče, mlađaniče, daj mi tvoje makazice da presečem Šarkine (ime krave) bradavice!ˮ Tri puta da kažeš. I krava očisti sve! Nema ništa!

Kutnja zmija

Kutnju zmiju ima svaka kuća. Ima. E sad, to je kutnja (zmija), smukara, one crne, mi vičemo. Tu zmiju ne smeš da pipneš, ni da je ubiješ. E, to bilo pre, možda, sedam-osam godine. Podrum, otvorena vrata, ja da naiđem nešto u podrum, ono ogrejalo sunce. Šta biva. Ja da zakoraknem, ono kao kotur. Ja kad zakukam! Brže! Sve preturali, kace… Nigde je nema! Nigde!

Kazivač: Milica Pavlović (1937)

(Milica Pavlović, selo Mišević)

Kutnja zmija

Pa, to je uvek bila kutnja zmija, to se zove domarka. Naši stari to zvali. Svaka kuća ima čuvara. I ona, kad će, daleko bilo, neki da se razboli il̓ da umre, ona iziđe da je vidiš. Ta se zmija ne ubiva. Ona ne ujeda. Ona je čuvar kuće. I vrati se ona gde je. A drugo je ove što idu po polje i ove crne, smukare. I one su otrovne, ali ne diru one. One ̓oće da dolaze, traže miši (…) Ona (domarka) se ne da da se vidi, samo kad neki će da umre ili da se tvrdo razboli. Ona je više crna, a po trbu̓ je dole žućkasta. 

Drekavac

Majko moja mila! Leto bilo, vrućina. I ja na basamak sam iznela sunđer, pod verandu. Vrućina, da se umre. I ja sam ti, lepo, zaspala ja, tvrdo. Te ovde, od ovu šumu – drekavac! Te poče da vreči! Poče da vreči gore. Kad je to počelo da lomi, kad je to počelo da krši, onde, više moje kuće. Ja sam umrela. Pa kad poče da puca pored moje kuće! A moji stričevi (nedaleko), oni su isto napolje spavali – oni su jedva preživeli! Kako se spušta od gore, onaj drekavac, non-stop vreči i lomi! Al̓ nije ništa izlomilo. Ja sam u kuću jedva utekla, a posle nisam smela da iziđem napolje. To je neka ptica, to još nije ispitano, al̓ to ima neka ptica mnogo velika krila i s̓s ona krila bije drveta, leti i vreči. Ja sam jedva preživela to.

Teranje gradonosnih oblaka 

Kad se pojave gradonosni oblaci… To se nekad zvalo, kad smo išli u njive, koj̓ se obesi, koj̓ se udavi. To ime znamo, kao mi iz Miševića, odavde koj̓ se obesio, koj̓ se udavio. I kad se pojavi strašan oblak, a mi u njivu smo, u livadu, i kad počne grad da pada – koj̓ se najzadnje dete rodilo da progune (proguta) na onaj grad, koje je „istresakˮ, oni kažu, koje dete je najmlađe. Ono da progune, odmah oblak ode dalje. Ne bije tu njivu, gde je to dete. Ali viču naše babe. Vikali u to vreme, Jovica, ja sam bila dete, neki se obesio. Viču obešenoga. Na primer, žena koja se obesila ili udavila, nije po svog smrt otišla, njojzi suđeno da se s̓s oblacima bije, da ne ide, do suđenoga dana, dokle treba da umre, nego pre napravi smrt. Ona ne ide s ove druge duše, nego ide s oblacima, s oluju. I onda ti vičeš, na primer, Dula se obesila il̓ se udavila, i ti sad vičeš: „Dušaaanka! Milicaaa! Bran̓teee! Bran̓teee! Bran̓teee!ˮ Tako je nekad bilo.

Od ujeda zmije

Moja majka imala, kad kravu ujede (zmija) za vime ili za nogu, ona imala bušan kamen (…) Al̓ to se ne može da nađe. Ja ne znam gde je to ona… taj bušan kamen (našla). I sad – da protne konac kroz ono. Ona sas onaj kamen bajala. Triput zađe oko onaj ujed, sas onaj kamen i taj kamen spusti… Tako radila moja majka.

Đurđevdan 

Nas kupala (majka) nekad, kad smo bili deca, napolje na Đuđevdan. Ugrije vodu ujutru, mi se dignemo. Valjalo ovce da idu po pčenice. Ona starinska, nekadašnja pčenica, klasara, ona do Đuđevdan već ovolika. I majka nas probudi – još nismo ni u školu, posle smo išli u školu. Odma̓ ni tu njiva, odma ni tu kuća, tu sam se ja rodila, na ulaz u selo. I ona nas razbudi da idemo mi… A ovce ne muze do Đuđevdan, ni slučajno! A imala lonac, što muze u njega, ne ki ovo sade plastično. A ima paru – ta parica, srebrna, bušna. I ondak, crven konac i beo uprela. Tu joj stoji okačena ta para za drugi Đuđevdan. I ondak uči Đuđevdan, ona uzme dulečno seme (seme bundeve) i pepô, triput zađe, ja moram da idem s njom da nosim onaj pepô i seme dulečno. To i ovde kad sam došla radila Petrija. I tu paru moja majka veže, još za mrak, za Đuđevdan i pomuze ovce, a nas prate da pasemo ovce u pčenicu da jedu dok ̓oće i ona nama uzvari mleko i spremi ručak rano, i mi zatvorimo ovce, i kad dođemo kući, mene bio stra̓, al̓ mora da joj donesemo tazu vodu, dok se još ne svane, od česmu ovu, što je dole. Ona bogomoljka bila, verovala u Boga. I to ne mož̓ da braniš nikome šta će koj̓ da veruje. Tako bilo vreme. (…) I donesemo mi vodu, i ona iz ono testijče, i nama svema trima – mora prvo da mrdnemo maramu – da ni sipe vodu tu (niz vrat). Mene stra̓ od onu ladnu vodu. Mora da ni sipe vodu za vrat da imu ovce celo leto mleko. (…) Ona pomuze ovcu, uzvari ni tad, na Đuđevdan, prvo, mleko ujutru da ni nadrobi – ne može da pijemo ono – nadrobi ni, umesi leba vruć i to mleko da nama da jêmo. Ona uvek na Đuđevdan volela jagnje da koljemo. Tako ranije bilo – za Đuđevdan – jagnje, za Vaskrs, ko ima, prase zakolje.

Petak kao zavetni dan

Žene, koje su bile glavoboljne, one petkom nisu smele ̓leba ni da mese ni da jedu taj hleb, petkom. One same rešile, kako se to kaže, zavetovale. Zavetovale i ne smedu, kao opet će ih zaboli glava, ako jedu od to… I taj dan su postile, svaku petku obavezno.

Sveta Petka

Imam jednu tetku, što mojega svekra bratimila. Ona ima sade godina i po do stoju (sto). Ona je odatle iz selo, i ona se uda dole u Bunare (selo). Čim se udala, rodila dva deteta. Bila kao kurjak žena. Evo i danas, svesna, razgovara i zdrava je. (…) Sinčić joj jedan deset meseci imao i ona, kao kurjak, radila za pare, ovamo-onamo, i odjedanput joj se odseču noge od kolena naniže. Da l̓ je negde nešto nagazila, ne zna ni ona. Ona u jedno sopče spavala sas dete i muža, a svekrva i svekar u drugo sopče. I ona, kako je pala na nogama, više nije mogla – ič! (…) I to stojalo tako – deset-petnes dana, ne diže se. I, kaže, kad je bilo oko pola noća – lupa neki na vrata, lupa, lupa, ja ne smem se pojavim! Ćutim, kaže, ki miš u trice, šta će bide, neka bide. Tek se otvoriše, kaže, odjedanput vrata i žena – sve u crno, od vr̓ do dna! Otvori vrata! „Što tiˮ, kaže, „ženo, ležiš?ˮ  – „Ne moguˮ, kaže, „na noge.ˮ Ja, kaže, ja sam svesna. „Od kad ti ne možeš na noge?ˮ Pituje ta žena, što se pojavila, u to crno. I de si išla, de si prošla – ona pričala. „Znaš štaˮ, kaže, „ako ti mene poslušaš, možda nađeš lek. Ako me ne poslušaš, ti ćeš tako doveka da budeš.ˮ  – „Pa, ̓oćuˮ, kaže. – „Slušaj, sutra da ideš kod oca i kod majku, i da pitaš – taki čovek na vr̓ selo mu je kuća – da ti pitu otac i majka ̓oće on da primi da ga ti bratimiš! Ako ̓oće da primi, ti da ideš da ga bratimiš. Odma̓ će se digneš. Ako on neće da primi, teže će se digneš.ˮ Zatvori vrata, kaže, i ode. (…) Sigurno je Sveta Petka bila. Drugo ne. Od vr̓ do dna – crno sve, kaže. Niti vidim lice niti vidim sve, samo vidim da je crno.

Bajanje od stra̓

To deca, ako kuka mnogo dete, kad se rodi. U pola noć, u dvanajs sati. Ovi tiganji, što se nekad gotvilo sa drške, oni tiganji, da nađeš, ima i onaj kukač. A ti majka si, ne valja da nemaš ove drvene kutlače, što se gotvi s njima. To turiš za pojas (varjaču). Dete da zvučeš, da bine sve golo. Da nije baš na zemlju, pa turiš čergu. To sad niki neće ni da poveruje niti će da radi. Sad ima lekari, pa leče, al̓ žene morale nešto da rade – to bilo pre sto godine, nema lekar, nema ništa. I majka mora se svuče, da izvineš, gola, od majke rođene, i da zađe. Devet puta da zađe oko to dete i da čuka (govoreći): „Izlazi strava (kako ti se dete zove), ide sprava da te vadi. Izlazi strava, beži strava, ide sprava, beži strava, majkina sprava.ˮ Ili: „Izlazi Ivankina (ime deteta) strava, isteruje te majkina sprava.ˮ I tako čukaš, čukaš, čukaš… Devet puta čukneš. I dete obučeš. Izneseš tam, ona kutlača da noći napolje i onaj tiganj. To se radilo uoči tornik i petku. U ti danovi, ne radi se svaki dan.

Loši dani

Prokopov dan i Vrtoloma – to nisi smeo da ideš u njivu, ni slučajno! Kad su otišli oni (Dušanka i njen muž) u Međureč – vrnuli gi Međurečani! „Šta ste došliˮ, kaže, „danas da kopate da ni oblak odnese njivu?ˮ Ti dva svetka – ni u njivu ni u baštu, ništa! Kao, tad žena može da otidne samo da sadi rotke, el na taj dan se rotke sade, na Vrtolomu. Al̓ to samo da posadi rotke. Nema zalivanje, nema kopanje.

Kad dete plače

Baje se: „Stoji urok više puta/ uročica ispod puta./ Ripi urok na uročicu./ Uvatiše se, oteraše/ uroci iz moje dete (ime deteta)/ u planinu de kuče ne laje,/ niz vodu nek otide, / u gustu šumu,/ bistru vodu,/ mutnu vodu…ˮ

Vračarice

Ima vračarice, koje će da navračuju, pa ti uzmu mleko – sve krv, kao bilo. Pa, to baba Milenija u Bunar (selo) sve ona to (skidala). A tu baba jedna bila, kaže, ona to znala da vrača, pokupi mleko, iz selo, sve od te stoke, pa nemaju, u̓či neki svetak, u̓či Đuđevdan. Pa idu kod tu babu Mileniju u Bunare dole – ona ugasi, spremi zelenu kalenicu (zemljana činija) i sipa vodu. Ona to provrača. Posle u zob, tu vodu (sipaju) ili tri ili pet ili sedam. Ne valja da bude na čivovi (parni).

Od crn priš̓

To je nekad smrt bio nebeski! Moje sestre iziđu plikovi dole po tabane, daleko bilo, po više čuljevi. Plikovi iziđu, modri ovako, još ugašnji. I ne mož̓ ona da ide. Šta će da radi, kako će da radi majka sas njo! (…) (Došla žena kod njih i pogledala) „Uuuˮ, kaže, „sine, ovo je taj crni priš̓! Da uzneš od duleci (bundeve) one drške, pa onda da uzneš da gi ispečeš da izgore, samo malo da ostane, da može da se tuca, žar da bude. Pa da izvadiš, pa da se oladi. Pa, ondak taj da stucaš, stucaš, stucaš, pa u zejtin, da propržiš u zejtin to. Pa, kad se oladi, ti uzmi, pa joj uveži to s maramu.ˮ I oni popucali.

Plašenje dece

Plašili ne sa Didu (čovek iz sela), delovao je onako strašno, deda. I od njega se plašila deca preko selo. Kako Didu čuju da ide – svako dete u ćoš u kuću, šanse nema da iziđe na put il̓ avliju! On prođe, a majka (deci šapatom): „Evo gaˮ, kaže, „Dida ide.ˮ Jo, majko! Mi smo se posakrivali u ćoš, pod šporet, nigde jedno dete! Ne smemo da iziđemo. A majka na vrata: „Mirnaˮ, kaže, „moja deca!ˮ A on (vikne): „De su deca?ˮ Celo selo, nije smeo niki da zucne. Kažu – ide Dida.

Zmijski car

(Miličina svekrva je bila u bolnici i pričala tamo ženama kako njena snaja ubija zmije)

Neka baba iz ćošak: „Je li, Duno, a ta tvoja snâ, je l̓ ima decu?ˮ  – „Imamˮ, kaže, „dve unuke ki vile.ˮ  – „D̓ ideš kući, tejzi snaji da malo pročačkaš mozak. Ako potrevi dete njinog cara da ubije, će da ostane bez dete. ̓Oće da joj uznu dete. Ja tebe kažem da one imu njinog cara, što gi čuva. I ako car vidi da ona ubila njojzino dete, odmaˮ će joj uzne dete.ˮ

Mlad mesec

Kad vidim mlad mesec ja vičem: „Ti mlad ja zdrava! Kol̓ko u tebe dana, tol̓ko u mene para!ˮ

Anđama

Ja i ovo da vi kažem. Kad sam ja nekad se udala, pa nisu imali satovi, i sad, spremila mi svekrva, istina to bilo, kokoške da prodam i jaja. I sad, nema sat, ki ovo, i ta baba Petrija čuknu vrata, nije imalo, možda, ni jedanajs sata. „Ajde, diži seˮ, kaže, „zora će!ˮ A za Jagodnu peške se išlo. A tu ̓de ova Vinoračka reka, e tu je izlazila neka sila. A ja ne smem da idem preko njive, pored tu vodu. Nigde živa duša nema! Nema još ni pola noća. Ja sve kolskim putem. Kad je bilo sprama tu vodu, pa malo višće, kad su izletele dve šarene mačke! Ali, majka mi je rekla: „Kad ideš, dete, negde noću, ili kicelju ili maramu ili bluzu obrni naopoko. Ne može te nika anđama nađe. Niki ti može šta.ˮ A ovo, iziđu dve mačke šarene – a pred nogu a za nogom, a pred noge, a za noge! Ja nemam gde, moram da idem putem. ̓De ću! Kad sam išla do mosta, vi ste prošli Vinorački most, dotle su išle sas monom! Te dve mačke šarene. I kad ja sam prešla most, kad sam se ja obrnula – nigde jedna nema! To ja smem da se zakunem i da tvrdim, znači da kod tu vodu postojala neka sila. Nešto se pretvorilo u mačke.

Vile

A isto i kad sam bila dete, kad smo čuvali stoku u Izvorak. (…) Ovde, kad ćete da uđete u selo, pa ima otuda jedan potok, ide pravo naniže. E tu, pa još dole nisko, ima jedan starac, što boravio u to kolibče. Stoka mu tu boravila, donesu mu leba i on tu boravio. I ništa. Mi kod njega sedimo, pečemo kompiri, žene vadile po bašte i sedimo kod deda Viću toga. I deda Vića žuri da naredi ovce, da zatvori: „̓Ajde, deca, ̓ajde begajte vi uzbrdo!ˮ Da idemo, pa da dođemo kući. – „Što da idemo?ˮ – „Jaˮ, kaže, „pošto sunce zađe, prvi mrak, ja ne izlazim više.ˮ – „A što, deda, ti ne izlaziš?ˮ – „Vi ne znate, deco, u pola noć kad bide – to svirači niz taj potok naviše-naniže sviiira!ˮ, kaže. „Svirači sviru – svirke, pesme, to ne možete vi da smisliteˮ, kaže. „Kad zapevu petlovi, kuče zalaje – nigdeˮ, kaže, „ništa nema.ˮ (…) Vile, kaže, tu idu. Svirke otozdole, od njine one njive, od vodenicu, niz potok – tu, kaže, pesme i svirke po ceo boži noć!

̓De vile vode kolo

Majka ni to rekla: „̓De vidite u livadu zabran, ̓de rudina, ̓de je tapkan krug, tu, uopšte kaže, može da vi se oduzme ruka il noga, tu ne prilazite.ˮ Sad, da l̓ je to izumiralo… Al̓ mora da je nešto postojavalo, neke sile postojavale. (…)

Dete koje ima stravu, pa katran da nosi, da se sašije, pa da nosi taj katran. Taj katran treba da se nađe, pa da se odnese u šumu, ̓de vile vode kolo. Pa, taj katran u to kolo da noći, u to kolo ̓de one igraju. Ako bi se ti desio tu – oduzele bi ti moć i snagu, sve!

Dušanka Matić:  Nema travka gde one igru, tu trava nema, samo gola zemlja, okruglo, gde vile igru. Tu nema travka – ič! El izgorela.

(Žrvanj, Zavičajni muzej u Jagodini)