GODIŠNJI IZVEŠTAJ O RADU UDRUŽENJA „ČUVARI DELA VUKA KARADŽIĆA”

Čačanski ogranak Vukove zadužbine, osnovan na Savindan 1999. godine, deluje pod imenom Udruženje „Čuvari dela Vuka Karadžića”. Punih dvadeset godina ovaj ogranak je vodila mr Grozdana Komadinić – profesor srpskog jezika i književnosti u penziji, magistar filoloških nauka, neumorni kulturni pregalac, zavičajni pisac, iskreno i drago biće koje je vedrinom plenilo i okupljalo zadužbinare. Početkom februara, Grozdana Komadinić se preselila u večnost, a na zadužbinarima je ostalo da stegnu srca i zbiju redove… Na komemorativnom skupu održanom 12. februara 2019. godine toplim i biranim rečima Grozdanin životopis su donele novinar Zorica Lešović Stanojević i Delfina Rajić, direktor Narodnog muzeja u Čačku, obe zadužbinari od osnivanja Ogranka. Osećajući veliku odgovornost i potrebu da sačuvaju ono što je deceniju brižljivo tkano, članovi Upravnog odbora – prof. dr Dragutin Đukić, Delfina Rajić, Zorica Lešović Stanojević, Mila Mutavdžić, Milica Baković, dr Olivera Krupež i Danijela Kovačević Mikić – definisali su bogat program za 2019. godinu koji je uspešno i ostvaren.

Program su činile sledeće aktivnosti i manifestacije:

  1. U Vukovoj zadužbini u Beogradu, 3. maja 2019. godine održan je „Spomen-omaž Grozdani Komadinić”. Svoja sećanja su tom prilikom podelili: dr Miodrag Maticki, prof. dr Boško Suvajdžić, Slavko Vejinović, Zorica Lešević Stanojević, prof. dr Dragutin A. Đukić, Danijela Kovačević Mikić i okupljeni zadužbinari, uz prisustvo dr Slađane Ranitović, Grozdanine kćerke, i druge članove porodice.
  2. Stručni skup „Pesničke brojanice Dobrice Erića” održan je 24. maja 2019. u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis” u Čačku.

Skup je akreditovao Centar za stručno usavršavanje u Čačku, a podržali su ga IK „Pčelica” iz Čačka, Vukova zadužbina iz Beograda, Društvo za srpski jezik i književnost iz Beograda / Podružnica za Moravički okrug i Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka. Nakon uvodnog obraćanja Danijele Kovačević Mikić, novoizabranog predsednika Udruženja, Gorana Markovića, direktora IK „Pčelica” iz Čačka, Bogdana Trifunovića, direktora Gradske biblioteke i Gorice Stanojević, direktora Centra za stručno usavršavanje iz Čačka, svoje stručne referate o opusu Dobrice Erića podneli su sledeći učesnici skupa:

  • Milica Baković, bibliotekar savetnik;
  • dr Olivera Krupež, predsednik Podružnice Društva za srpski jezik za Moravički okrug;
  • Mila Mutavdžić, nastavnik srpskog jezika i književnosti, OŠ „Sveti đakon Avakum”, Trnava;
  • Maja Nastić, nastavnik srpskog jezika i književnosti, Škola za obrazovanje odraslih, Čačak;
  • Milica Milošević, nastavnik srpskog jezika i književnosti, OŠ „Goračići”, Goračići;
  • Bojana Kulidžan Gromović, nastavnik srpskog jezika i književnosti, OŠ „Akademik Milenko Šušić”, Guča;
  • Aleksandra Mišić, nastavnik srpskog jezika i književnosti, Gimnazija, Čačak;
  • Sanja Perovanović, nastavnik srpskog jezika i književnosti, Medicinska škola, Čačak;
  • Dušica Savić, nastavnik srpskog jezika i književnosti, OŠ „Milinko Kušić”, Ivanjica;
  • Danijela Kovačević Mikić, prosvetni savetnik Školske uprave u Čačku.

Skup je završen intervjuom koji je Zorica Lešović Stanojević uradila sa Dobricom Erićem i objavila u „Čačanskom glasu”.

Učenici koji su se odazvali na prateći likovni i literarni konkurs nagrađeni su zahvaljujući donaciji IK „Pčelica” iz Čačka.

  1. Vidovdanski svet(l)opisi – manifestacija koju od svog osnivanja ostvaruje Udruženje održana je 25. juna 2019. godine u Centru za stručno usavršavanje u Čačku. Program ove manifestacije podrazumeva predstavljanje Srpskog narodnog ilustrovanog kalendara „Danica” i Školskog zabavnika „Danica za mlade”, o kojima su govorili Slavko Vejinović i dr Boško Suvajdžić, Zorica Lešović Stanojević, Danijela Kovačević Mikić i Mila Mutavdžić, a ovog puta u programu je predstavljena i poslednja knjiga mr Grozdane Komadinić „Starine” o kojoj su govorili recenzent prof. dr Boško Suvajdžić i urednik dr Olivera Krupež. U programu su učestvovali i prof. dr Dragutin Đukić, prof. Milica Matović i učenice Vanja Gostiljac, Nevena Janjić i Irena Vučković, a organizovana je i prateća izložba primenjenih umetničkih radova dr Mine Maričić, autora ilustracije za diplomu „Mladi čuvari srpske narodne kulture”.
  2. U saradnji sa Podružnicom DSJK, 4. novembra 2019. godine, u OŠ „Milica Pavlović” u Čačku predstavljena je knjiga „Priče iz moje učionice” Mile Mutavdžić, nastavnika srpskog jezika i književnosti iz Trnave. U programu su učestvovali: autor Mila Mutavdžić, Slađana Parezanović, prosvetni savetnik i rukovodilac Školske uprave u Čačku, Danijela Kovačević Mikić, prosvetni savetnik i autor pogovora, dr Olivera Krupež jedan od recenzenata knjige (uz LJ. Ćorilića i R. Đergovića), prof. Biljana Vulović i učenici OŠ „Sveti đakon Avakum” i OŠ „Milica Pavlović”.
  3. Stručni skup u nadležnosti ustanove za nastavnike srpskog jezika i književnosti „Vukova Danica i Daničići”, održan je u 12. novembra 2019. godine u Centru za stručno usavršavanje u Čačku. Stručna izlaganja su imali članovi Udruženja: dr Olivera Krupež (o Vukovom doprinosu srpskoj kulturi) i prof. Sanja Perovanović (o motivu Danice u srpskoj književnosti). Na ovom skupu je upućen poziv za prenumeraciju za „Danicu 2020”.
  4. Predstavljanje Školskog zabavnika „Danica za mlade” u organizaciji Mile Mutavdžić, i podršku dr Olivere Krupež, za učenike OŠ „Milica Pavlović” i OŠ „Filip Filipović”, a uz učešće učenika OŠ „Sveti đakon Avakum” iz Trnave, održano je 19. novembra 2019. godine.
  5. Stručni skup u nadležnosti ustanove „Vukovim putem / Primeri savremene nastave”, održan je u Narodnom muzeju u Čačku, 25. novembra 2019. godine, u organizaciji predsednika Udruženja Danijele Kovačević Mikić. Na skupu su učestvovali:
  • Verica Kostić, doktorand: „Život i običaji našeg kraja – nastavljači Vukovog rada”, primer projektne nastave i terenskog istraživanja, sa učenicima OŠ „Sreten Lazarević” iz Prilika;
  • Milica Matović: Radionice o dva dela Grozdane Komadinić „Varovnice” i „Spomen na junake Velikog rata”, uz učešće učenika iz OŠ „Goračići” iz Goračića i
  • Sanja Perovanić: Primer projektne nastave o Vukovom delu iz Medicinske škole u Čačku.
  1. Književni program: Reči – sačuvana potkovica detinjstva, održan u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis” u Čačku, 27. novembra 2019. godine. U programu su učestvovali: pesnik Živorad Nedeljković, Danijela Kovačević Mikić, predsednik Udruženja, kao recenzent knjige „Dete”, Tijana Bežanić, voditelj programa, i polaznici Centra za talente Čačak: Nevena Janjić, Irena Vučković, Luka Damjanović i Uroš Kovačević.
  2. Književni program: Ćaskanje s pesnikom Sašom Jeftićem.

Program je realizovan u saradnji sa Domom kulture u Čačku. U programu su učestvovali: pesnik iz Beograda Saša Jeftić, Milkica Miletić, urednik Književnog programa Doma kulture, i Danijela Kovačević Mikić, kao autor književnokritičkog prikaza zbirke „Varsameleon”. Program je odražn 5. decembra 2019. godine u Maloj sali Doma kulture u Čačku.

  1. Tradicionalni program Udruženja Mladi čuvari srpske narodne kulture održan je u Velikoj sali Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” 11. decembra 2019. Ova manifestacija se održava u sklopu svečane proslave Dana grada Čačka, pod pokroviteljstvom Grada. U punoj sali, uz svečani program, uručene su vredne nagrade učenicima koji su pobedili na Literarnom konkursu „Mladi čuvari srpske narodne kulture” , kao i nagrade Zadužbinar godine, Dobrotvor i Veliki dobrotvor. Učenici Srpske dopunske škole iz Pariskog regiona poslali su na ovaj konkurs zapažen broj radova u kojima su pokazali veliku brigu za očuvanje srpskog jezika i književnosti zahvaljujući čemu su postali dobitnici Specijalne nagrade za očuvanje srpskog jezika i ćirilice u rasejanju „Mladi čuvari srpske narodne kulture”. Odluka o pobednicima konkursa u svim uzrasnim kategorijama objavljena je 5. decembra 2019. godine na sajtu Školske uprave Čačak i prosleđena učesnicima, a dostupna je na linku: http://www.skolskaupravacacak.rs/o-nama/konkursi/2149-pobednici-konkursa-mladi-cuvari.html.

U bogatom kulturno-umetničkom programu učestvovali su: učenici i nastavnici OŠ „Vuk Karadžić” iz Čačka, OŠ „Goračići” iz Goračića, OŠ „Sveti đakon Avakum” iz Trnave, OŠ „Milinko Kušić” i OŠ „Sreten Lazarević” iz Ivanjice i Medicinske škole iz Čačka, uz članove Udruženja. Pomoćniku gradonačelnika g. Vladanu Miliću i gradonačelniku g. Milunu Todoroviću uručene su zahvalnice VELIKI DOBROTVOR koje se po Statutu Udruženja dodeljuju za materijalnu podršku programskim aktivnostima Udruženja, budući da je Grad bio pokrovitelj manifestacije (knjižni nagradni fond i troškovi organizacije). Zahvalnicu DOBROTVOR ove godine su dobili: Slavica Kesić Rosmajr (Roßmayr) za umetnički rad poklonjen Udruženju, Vojkan Mitrović, za obezbeđivanje prevoza umetničkog rada iz Nemačke do Čačka, dr Mina Maričić, za osmišljen dizajn nagrade za mlade, Vera Novaković (LL Pan Profit) za poslovnu podršku, dr Bogdan Trifunović, za podršku radu Udruženja, i za medijsku podršku: RTV Galaksija 32, Radio Dženarika i novinar Zorica Lešović Stanojević („Čačanski glas”). Nagradu ZADUŽBINAR GODINE dobile su nastavnice: Jasminka Marić Glišović (OŠ „Vuk Karadžić”, Čačak), dr Olivera Krupež (OŠ „Milica Pavlović”, Čačak), Mila Mutavdžić (OŠ „Sveti đakon Avakum”, Trnava) i Sanja Perovanović (Medicinska škola, Čačak), za brojne aktivnosti koje su osmislile i realizovale tokom 2019. godine.

Program je održan pred punom Velikom salom Gradske biblioteke, a medijski je veoma lepo podržan. Navodimo linkove za priloge lokalnih televizija:

U toku je tehnička priprema e-publikacije – zbornika svih radova učenika koji su učestvovali na konkursu „Mladi čuvari srpske narodne kulture” koja će biti objavljena najkasnije do Vidovdana 2020. godine, a čiji će urednik biti dr Olivera Krupež, i elektronskog zbornika radova o Dobrici Eriću, čiji će urednik biti Danijela Kovačević Mikić.

Na kraju kalendarske godine, članovi Udruženja su osmislili dva projekta (obrazovni i kulturni) koja su predata na lokalne konkurse za podršku radu udruženja u 2020. g.


Udruženje „Čuvari dela Vuka Karadžića” kao čačanski Ogranak Vukove zadužbine, objavljuje pobedničke radove učesnika konkursa „Mladi čuvari srpske narodne kulture” na sajtu Vukove zadužbine, budući da je „Danica za mlade” u vreme našeg konkursa već bila pripremljena za štampu.

Pobednici literarnog konkurs za učenike osnovnih i srednjih škola „Mladi čuvari srpske narodne kulture”

PRVI CIKLUS – od prvog do četvrtog razreda OŠ

Teme:

  • Nije Čačak rima za oblačak
  • Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke
  • Opustela sela biće opet vesela

PRVO MESTO: Anđela Avramović, četvrti razred, OŠ „Milinko Kušić”, Ivanjica, učiteljica Olgica Cvetković

Pitali smo bake i deke za stare srpske reči neke

Kad baka kaže da je nešto bilo vazda,
Zna se da je deka uvek bio gazda

Kad baka neki aber pronese,
Tu vest daleko vetar odnese

Da bi naš deka seo na basamak,
Taj stepenik ne sme da je tanak

ad baka na uštipke šećer turi,
Očas posla obrazi su puni

je deka onomad doneo bostan,
Od njega samo kora osta

A kada deka sabajle ustane,
Od posla ceo dan ne odustane

Pa naviljak sena odnese u štalu,
Jer mnogo mari za svoju kravu

Deka i baka bolje poznaju situaciju,
Mi smo tu da ih pitamo i sačuvamo tradiciju.

DRUGO MESTO: Fedor Živković, prvi razred1, OŠ „Milica Pavlović”, Čačak, učiteljica Milena Aćimović

Nije Čačak rima za oblačak

Čačak je grad u kom sam se rodio i u kome živim i rastem. I Čačak raste. Zidaju se nove kuće i zgrade i renoviraju se ulice i trgovi. Naš grad raste i prolepšava se.

Okružen je planinama i kroz njega protiče reka Zapadna Morava. Imam tu sreću da živim blizu reke i da svakodnevno šetam gradskim bedemom. Mama kaže da je bedem najlepši deo grada. Tu sam napravio prve korake držeći roditelje za ruke i od tada to radimo svakodnevno. Pređemo ceo bedem, spustimo se do obale reke i dišemo svež vazduh. Sa bedema se spustimo u park kojeg posebno volim. Volim njegovo drveće i njegove spomenike i fontane, ljuljaške i klackalice. Volim ga u proleće kad sav ozeleni i u jesen kad je prekriven hiljadama boja.

Iz parka mi je tata pokazao jednu staru zgradu i kaže da je u tom ulazu rođen Bora Đorđević, najpoznatiji roker iz Čačka. Najviše volim da se igram pored fontane u parku, tu se družim sa decom iz različitih delova grada i iz drugih škola.

Pored parka se nalazi velika bela zgrada sa velikim stepeništem i stubovima, koja izgleda kao dvorac. Saznao sam da je to Institut za voćarstvo i da u njemu naučnici proizvode nove vrste voća, posebno jabuke. Dok sam išao u vrtić Neven koji se nalazi u blizini, maštao sam da za vreme spavanja sa drugarima pređemo u Institut i da tamo gledamo te naučnike. Ja želim da budem naučnik kad porastem i voleo bih da budem biolog.

U blizini parka nalazi se Galerija „Nadežda Petrović”. Ona je jedna od prvih srpskih slikarki i u galeriji se nalaze mnoge njene slike, ali i slike drugih umetnika. Često maštam da ću kad porastem i postanem slikar, jedna od mojih slika visiće na zidu naše galerije.

Odmah pored galerije nalazi se crkva, koja je jedna od najstarijih u Srbiji, Bogorodica Gradačka, i ona je sveti zračak koji vekovima svetli moj grad Čačak. Vekovima stoji na istom mestu i pamti mnoge događaje. Preko puta crkve se nalazi Čačanska gimnazija. Ne mogu se nabrojati svi njeni đaci, koji su postali umetnici i naučnici poznati u celom svetu. I moji mama i tata išli su u tu Gimnaziju, a mama mi je rekla da je ponosnija što je završila čačansku gimnaziju nego Pravni fakultet u Beogradu, i da su čačanski gimnazijalci oduvek bili najbolji studenti na fakultetima i da su ponos i svetlo našeg grada.

Ispred Gimnazije se nalazi bista Nadežde Petrović koju je izvajao poznati vajar Ivan Meštrović u Americi. Tata kaže da je iz ljubavi i poštovanja prema slikarki, bistu izvajao besplatno i poklonio je našem gradu.

Leti se najviše okupljamo na gradskom trgu koga krasi velika fontana. Kad sam bio mali, šetao sam se po njenoj ivici i upao u vodu i bio mokar do gole kože. Oko fontane rastu najrazličitije biljke, a najviše mi se sviđa srebrni bor. U blizini trga se nalazi i najstariji spomenik u gradu, a to su rimske terme koje su bile nekadašnja kupališta, kao bazeni. Tata i mama kažu da, ako su na tom mestu postojale terme, sigurno su postojali i drugi rimski objekti, hramovi i koleseumi, a skoro je napravljena prelepa fontana koja je bela i sija u mraku i oko nje se leti okupljaju i stari i mladi da se druže i rashlade i zove se Rimska fontana da nas podseća na prošlost grada. Tu pored je i stari Hotel Beograd koji je mnogo lep i sa čije terase sam gledao stare terme.

Grad ne čine samo zgrade i spomenici, najviše ga čine njegovi stanovnici. Naš grad je izrodio mnogo znamenitih ljudi, po čijim imenima se danas nazivaju mnoge ulice, škole i ustanove po celoj Srbiji. Jedan od njih je dr Dragiša Mišović pored čije kuće često prolazimo. U mom gradu ima mesta za sve i stare i mlade, moja mama zato najviše i voli gradski park jer je najsrećnija kada vidi da na jednoj klupici deke igraju šah, na drugoj tinejdžeri slušaju muziku, oko fontane deca trče, a na igralištu mlade mame i tate uče decu prvim koracima i to se teško može opisati rečima koliko je lepo.

Moj grad je poznat i po ustanovi Zračak za decu kojoj je potrebna malo veća pomoć da uče i da se razvijaju. Naš grad je dobar grad za sve dobre ljude, i mama često govori da bi bila najsrećnija kada bi se u grad vratili svi naši Čačani jer ih je puno u celom svetu i svi su tamo uspešni i zamišlja kako bi grad procvetao ako bi se oni vratili. Tata je rekao da ljudi obiđu ceo svet kako bi shvatili da im se sve lepote sveta nalaze ispred nosa, u rodnom gradu. Branko Kockica je isto rekao da nema lepšeg mesta od mesta u kome si rođen i za koga te vežu prve uspomene.

Najlepše u gradu je kada se čuju deca oko zgrada, na igralištima, na bedemu i postoji pesma deca su ukras sveta, a ja pevam deca su ukras Čačka.

Voleo bih da moji drugari i ja ostanemo da živimo u našem gradu kada porastemo i da moj grad ostane rajsko mesto da divnije ne može biti kako su o njemu govorili neki istoričari.

U gradu nas čuva bronzana statua Vojvode Stepe, i Tanaska Rajića kao podsećanje na svetlu prošlost. Čuvaju nas i naši vredni roditelji koji hrabro odgajaju male Čačančiće u buduće policajce, lekare, frizere, vozače, naučnike u poštene ljude koji ulivaju veru da nas čeka svetla budućnost, ali drugačija nego što je bila prošlost, jer su se naši preci izborili za našu slobodu i mir pa na nama ostaje da budućnost učinimo blistavom našim radom, prijateljstvom, lepotom i znanjem, jer domovina se tako brani.

Nebom plovi beli oblačak,
Kroz njega se probija sunca zračak.
To predstavlja nade tračak
Da lepši i srećniji bude naš Čačak.
A u centru grada, vekovima svetli sveti zračak,
Bogorodična crkva čija zvona sklanjaju oblačak.

TREĆE MESTO: Mihajlo Kozomora, četvrti razred, OŠ „Stevan Sremac”, Borča, učiteljica Dubravka Macut

Opustela sela biće opet vesela

Dolazim u moj kraj, srce mi jače lupa. Spuštam se sa Skokova a ispred mene polje Glamočko. Širi se od istoka ka zapadu, od severa ka jugu i deluje kao da mu nema kraja.

Čini mi se da ga za ovih mojih deset godina ni zerice nisam prehodao, a svakog leta dolazim. Kuda god zakoračim, uvek su mi noge na Skokovima. Gde god da legnem, uvek mi je pod glavom kamen na tri piljka. Kad god otvorim oči, stalno mi u njima gorsko oko, Šatorsko jezero.

Moj tata kaže da tek kad odeš negde daleko, shvatiš da je tvoj rodni kraj najlepši na svetu. Sunce iznad njega nekako duže i jače sija, a kiša miriše lepše. Ljudi se smeju iskrenije. Dok je hodao ulicom mesta koje je trebalo da prihvati kao svoj novi dom, sećao se toplih ulica svoga grada.

,,Ima li ičeg ljepšeg, nego kad poželiš da se vratiš, a zapravo shvatiš da nikada nisi ni otišao? Sreća pa nam niko ne može uspomene uzeti”, kaže tata.

Nisam ga baš najbolje razumeo dok mi je ovo pričao, ali mi je bilo nekako toplo oko srca. Shvatio sam da jedva čekam da prođe jesen, zima, proleće i da ponovo dođe leto, kako bih otišao u moj rodni kraj.

DRUGI CIKLUS – od petog do osmog razreda OŠ

Teme:

  • Stari predmet sa tavana
  • Priča iz mog kraja
  • Vuče, slovima smo tvojim povezani sa precima svojim

PRVO MESTO – Suzana Radonjić, osmi razred, OŠ „Sreten Lazarević”, Prilike, nastavnik Verica Kostić

Priča iz mog kraja

(Kako je selo Prilike dobilo ime)

Kroz predanje i legendu

put nas uvek tamo vodi

gde su bili naši preci,

tamo gde se ime rodi.

Moje selo pored reke

vekovima mirno spava.

Pamti dane kada ga je

pohodio Sveti Sava.

Bezimeno beše nekad

Ko siroče jedno malo,

al’ zbog našeg Svetog Save

ime mu je zasijalo.

Pričale su naše bake

ovu priču kroz vremena

da bismo i mi dečica

znali koren svog imena.

Svetitelj je srpski Sava

prosvetitelj nekad bio

sve što je iz knjiga znao

on od ljudi nije krio.

Prosvećivao je narod

i širio vere draž.

Ljudi behu ljubomorni,

pa smisliše strašnu laž.

U njegovu torbu

podmetnuše pevca,

poigraše se sa njim

kao nevaljala deca.

„On je krivac!”,

uglas uzviknuše

i u pravcu Svetog Save

sramno prstom pokazaše.

Savi teško beše

kad pevca u torbi nađe,

ali mudri svetac

ubrzo se snađe.

„Prilika je, ljudi moji,

da sam petla ja ukrao,

mada nisam, braćo draga,

nikad do sad ja varao.

Prilike su čudne,

i nisam i jesam.

Kako vam se zove

ovo mesto gde sam?”

Postide se svaki,

koji krivac beše,

da istinu kažu

oni odmah reše.

Veliko je srce bilo

u Svetoga Save

da oproste drugom

on nauči lude glave.

Toga dana naše mesto

dobi ime i Prilike posta,

a svetitelj srpski Sava

naš zaštitnik navek osta.

DRUGO MESTO – Dunja Krnetić, peti razred, OŠ „Tatomir Anđelić”, Mrčajevci, nastavnik Snežana Simeunović

Stari predmet sa tavana

Na brežuljku na sredini sela, među šljivama, jabukama, kruškama i dunjama šćućurila se jedna lepa žuta kućica, okružena cvetnim dvorištem. Ona je danas usamljena i tužna. Vreme joj urezuje brazde po zidovima i krovu. Nema nikoga da u njoj živi, da joj udahnjuje život. To je kuća moje pokojne prabake Vere.

Mnogo volim da zavirujem u cvetno carstvo koje je prabaka stvorila u dvorištu. Mnogo volim da razgledam njene vezene šustikle, necane zavese od svile, koju je ona sama proizvodila od svilene bube. Ipak, najdraže mi je kada se zavučem u dve drvene kućice i preturam po starinskim predmetima koji se tu kriju. Jedna kućica je stari mlekar gde su nekada čukunbaka i prabaka razlivale mleko. Tu se kriju čabrice za sir, male kačice za kajmak, karlice za razlivanje mleka, grudnjar za pritiskanje i ceđenje grude. Uh, gruda, taj mladi neslani sir – ima li šta slađe?!

Kad se nađem u tom zanimljivom kućerku, moja crevca počinju da zapevaju i da viču: „Hoćemo kajmaka, hoćemo sira, hoćemo mleka!” Da izbegnem tu halabuku koju proizvodi moj trbuh, ja potrčim u drugu drvenu kućicu, zvanu zgrada. Dok ogromnim starinskim ključem otključavam teška drvena vrata, čujem dobrodošlicu. To se brvnara raduje mom dolasku i obećava mi da će mi ispričati zanimljive priče, samo treba da se popnem na njen tavan gde me čekaju iznenađenja. Škriputavim hodom vrata se otvaraju i ispred mene se pojavljuje starinski razboj na kojem je moja prabaka tkala prelepa srpska platna i šarene ćilime. Tu su i preslica, vreteno, družica, motovilo…

Ipak, moja radoznalost me vukla ka tavanu. Osećala sam da se iznad tih drvenih šašovaka krije neki tajanstveni predmet. Uspuzala sam se preko razboja do tavanskog otvora, podigla kapak i gle – pred očima se ukazala gomila starinskih predmeta od kojih za mnoge nisam znala čemu služe. Dograbila sam dve ogromne četke sa kraćom drvenom drškom. Podsetile su me na četke – češljeve. Ponela sam ih napolje, sela u bakin ružičnjak i dugo ih razgledala. Iz drvene podloge štrčali su veoma česti, dugački, čelični zupci. Bila sam sigurna da se time nešto češljalo, ali šta?

Prabake nema da mi ispriča, pa mi ostaje da sama mozgam. Onda se setih da mi je baka Mirjana jednom pominjala nekakva grebena dok je objašnjavala kako su od ovčije vune nastajali džemperi. Onda začuh kako četke čeličnim zupcima škripnuše jedna o drugu, a onda jedno započe priču: „Da, Dunja, mi smo grebena. Mi smo jedna od najvažnijih sprava za preradu vune. Kada domaćini ošišaju ovce, na reci operu vunu, dobro je osuše i onda na scenu stupamo mi. Na moje zupce domaćica iskači zamršenu vunu i napravi mi bujnu raščupanu frizuru. Čvrsto me drži u jednoj ruci, a mog drugara drži drugom rukom i s njim češlja moju vunenu kosu. Izvlači pramičak po pramičak i za čas se pred njom stvori rastresita gomila mekane raščešljane vune, koja ide na dalju obradu. Vidiš, bez naše pomoći ovaj deo posla bi bilo mnogo teže obaviti. Još nešto treba da znaš, Dunja. Nas grebena su uvek čuvali na tavanima, jer su se plašili nekog zla. Mi lično nikom ne želimo da nanesemo zlo, ali ponekada nas ljudi zaborave u travi, pa posle nagaze na naše bodlje i povrede se. Daleko bilo od svakog, ali desilo se da se jedno dete iz one male kuće na raskrsnici, saplelo i palo na grbena ostavljena tamo gde je nemarna domaćica vunu grebenala. I eto nesreće. Dete okom pogodilo šiljke i ostalo slepo. Onda su okrivili nas za svoje sopstvene krivice i nemar. Mi ne možemo sami da se popnemo negde dok nas ljudska ruka ne ponese. Zato, mala, videla si nas, ispričali smo ti za šta služimo, ali nas vrati na tavan da se ne bi neko zlo desilo.”

Zaneta pričom koja mi se stvorila u glavi, nisam ni primetila da pada veče. Vratih grebena na mesto i požurih kući. Trčim da bih što pre ispričala baki šta se desilo. Baka me saslušala sa osmehom, rekavši: „Mala moja, vidim da si se setila priče o grebenanju vune kad si videla grebena. Ti sad, kćeri moja, napiši priču o korisnoj strani ovih neobičnih sprava, kako bi i tvoji potomci znali kako se nekada češljala vuna.”

I, eto, poslušala sam baku i napisala ove redove. Možda će nekada nekom biti pomoć da sazna kako se u prošlosti živelo.

***

Pošto znam da mnogi moji drugari ne znaju ništa o predmetima koje sam spomenula, evo mojih objašnjenja (onako kako sam ja to videla):

razboj – velika drvena naprava na kojoj se zatežu konci oko kojih se pletu i zatežu niti, odnosno na kojoj se tka platno

preslica – izdužena, pljosnata, elipsasta daščica sa dugačkom drškom na koju se privezivala kudelja vune

vreteno – tanko drvo oblikovano i zašiljeno sa obe strane kojim se uprede nit od vune ili težine

težina – kudelja koja se proizvodi od konoplje

družica – veliko vreteno kojim se upreda nekoliko vunenih niti u jednu debelu nit

motovilo – na drvenoj podlozi krst koji se okreće; na svakom kraku krsta držači oko kojih se stavlja kanura vune – pomoć domaćici da sa kanure pređu namota u klupče

čabrice – drvene, duboke okrugle posude pravljene od drvenih dasaka koje su okovane metalnim obručevima, a služile za čuvanje sira

kačice – slične čabricama, samo manje, u njima se čuvao stari kajmak za zimu

karlice – elipsaste, od drveta izdubljene posude u kojima se razlivalo mleko da se kajmak zakajmači

Ako se pitate kako sve ovo znam… sve imam u prabakinoj kući, a baka se potrudila da mi sve pokaže kako se šta radi i da me vrati u prošlost. Šteta je zaboraviti kako su naši preci živeli. Ako ikada budem mogla, od tih prabakinih stvari napraviću muzej.

TREĆE MESTO – Bogdan Đokić, 5. razred, OŠ „Milinko Kušić” Ivanjica, nastavnik Svetlana Kuč

Na starom tavanu

Pričao mi jednom stari džepni sat

kako je preživeo Prvi svetski rat.

Pričao mi je kako je sa pradedom u ratu bio,

čak i da ga je u borbe nosio.

Pripovedao mi kako je video

bitke na Ceru i Kolubari,

i da svaki put, kad pogleda na njega, lice mu se ozari.

Pričao mi je da je video kako pradeda piše prabaki,

ali samo zato što je bio sa njim tren svaki.

Pričao mi je da je prešao put zvani Albanska golgota,

gde ih je pratila glad i zima stroga.

Pričao mi je kako su mrtve vojnike pohranili u more

jer grobnice više nisu mogli da stvore.

Pričao mi je kako su ih saveznici na Krfu spasili,

i volju za život povratili.

Pričao mi je kako je bilo na Solunskom frontu,

gde si morao dati sve od sebe da bi ostao u životu.

Pričao mi i opisivao, veselje i slavlje,

kada su, vraćajući se domu,

dizali uvis pesnice lavlje.

I na kraju, prišapnu mi zašto je još uvek ovde:

pradedinog svedoka glas nek se čuje dovde.

TREĆE MESTO – Nina Nikolija Timotijević, 8. razred, OŠ „Vuk Karadžić” Čačak, nastavnik Dušica Ćurčić

Vuče, slovima smo tvojim povezani sa precima svojim

Ovih dana svi smo na mreži. Kao neke lakomislene mušice, uhvatili smo se u mrežu sajber poruka.

Mreža je rastegljiva, prati naš brzi tempo i stalnu žurbu. I ne primećujemo da smo zarobljeni, a kada i da primetimo od silnog posla? Svašta se promenilo od kada smo se zapleli u mrežu.

U školi nas uče da bogatimo rečnik, da proširujemo svoj rečnik novim rečima, a mi bismo da skratimo i ovo malo reči što koristimo. Zaboravili smo i koje je naše pismo, sve je danas na latinici. I srpski jezik nam izmiče, a mi spavamo.

Vuk se borio da nam uprosti azbuku. Nekada je bila privilegija biti pismen, a danas je to nešto od čega se beži. Sada je svima dostupno da nauče da čitaju i pišu, ali je to, izgleda, izašlo iz mode. Deca prvo nauče da koriste tastaturu, a onda olovku. Neke nove, Vuku nepoznate vrednosti, sada su u modi, a mi smo i zaboravili ko smo i odakle smo. Prodali smo jezik i pismo da bismo bili savremeni, ali smo izgubili nešto vrednije. Danas kada imamo sve, ipak imamo tako malo. Naši preci su ginuli da oslobode Srbiju, našu jedinu zemlju. Dali su svoje živote, da bi naši bili lepši. Borili su se za budućnost i ona je došla, ali da li smo mi dostojni da budemo ta budućnost? Mnogi od nas i ne znaju zašto je naša država danas slobodna i ko je za to zaslužan. Retko koga to i zanima, samo je bitno da mi tu živimo, u Srbiji. Ako živimo u Srbiji, treba da budemo Srbi.

A ko su to Srbi? Kao da smo nekad znali, ma, na vrhu jezika nam je. Učili su nas to, ali smo zaboravili.

Srbi su jedan mali narod iz male države, setili smo se. Jadni mali Srbi, kako to tužno zvuči. Drugačije nas uče danas, rekli su nam da smo mali i prihvatili smo da budemo. Srbi su porazili dva carstva u prošlom veku, bili su borci za slobodu i srpstvo. Tada ih niko nije smatrao malim. Narod se ne meri brojem stanovnika, već time koliko voli svoju državu. Ako nismo mali narod, onda smo jako zaboravni. Čujemo neko tiho zvono koje nas opominje, ali brzo ga nadjača buka svakodnevice. Ono zvoni sve vreme. Kada u autu pišti da se vežemo, mi to uradimo. Zašto onda ne slušamo zvono srpstva? Vuk uzdiše, ali i dalje zvoni. Kao kada zvono poziva vernike na molitvu, Vuk nas poziva na srpstvo. Poziva nas književnim jezikom satkanim od narodnog. Istorija se piše delima, ali zapisuje slovima. Mnogi Srbi danas pišu istoriju, otrgli su se iz mreže i pokidali njene konce. Ko će zapisati njihova dela, ako ne mi? Zato nas Vuk opominje, mršti se blago i zvoni. Ostavio nam je prošlost Srba i pismo u amanet, a mi moramo to koristiti. Ne treba ćirilicu čuvati na tavanu Srbije da skuplja prašinu, već njom stvarati bolje danas i bolje sutra.

Ugasite mobilni nakratko i oslušnite zvono. Još ste Srbi, kao i vaši preci, ne dajte da vam to otmu.

TREĆI CIKLUS – srednja škola

Teme:

  • Jedino ljubav miriše na besmrtnost, jer miriše na Boga.” (Sveti ava Justin Ćelijski / Prepodobni otac Justin Ćelijski, srpski svetitelj
  • Teško je stanje kada je na usnama svetost, a u srcu bezakonje i zloba.” (Sveti Antonije Veliki)
  • Miniraj reč „izdominiraj” – o tuđicama u savremenom srpskom jeziku

PRVO MESTO – Uroš Tirnanić2, prvi razred Savremene gimnazije u Beogradu

Zašto, sine, ne govoriš srpski?

„Šta radiš, dete?” – baka me pita.

„Atendujem inventove na fejsu!”

„Je li to, sine, šala duhovita?“

„Ma, nije bako, tako mi tvita.”

„Šta kažeš, dete?” – baka se čudi.

„Daunloudujem klipove s neta!”

„Joj, kakav ti je to jezik ludi,

šta ti to znači, zaime sveta?”

„Ja, bako, ne spinujem i nisam trol,

uglavnom tagujem, hejtujem, lajkujem,

naglas se smejem i kažem lol,

malo atačujem, malo dilitujem.”

Baka me sluša, pa se krsti:

„Zašto, sine, ne govoriš srpski?

Snađe me tuga i teška muka

što ne razumem svoga unuka.

Gde sve to ide? Gde ćemo stići?

Šta ćemo stranim rečima postići?

Hoće li ovo neko da spreči?

Da jezik sačuva od tuđih reči?”

DRUGO MESTO – Natalija Božić, četvrti razred, Medicinska škola Čačak, nastavnik Mica Kostić

Jedino ljubav miriše na besmrtnost, jer miriše na Boga”

(Sveti ava Justin Ćelijski / Prepodobni otac Justin Ćelijski, srpski svetitelj)

Vera nam kaže da je Bog stvorio ovaj svet iz ljubavi. Da je podario tami Sunce, nebu zvezde, zemlji reku i čoveku ženu. Svu svoju tvorevinu je uvezao ljubavlju. Da nije te ljubavi, ne bi bilo ni života, a to je prvenstveno božja ljubav. Najfiniji dar Gospod je dao ljudskim bićima. Dao im je da i oni stvaraju nove živote upravo iz ljubavi. Ljubav nam je data da je negujemo i branimo.

Kao što Sveti ava Justin kaže: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.“ Da, ljubav je blagoslovena i ona treba da bude očišćena od ružnih ideja i zamisli. Ona treba da bude lek za dušu, a ne otrov. Ona je izvor novih spajanja i stvaranja. Zato je ne treba nipodaštavati. Treba je negovati i braniti. Nit je koja vezuje dva dobra; žar koji bukne u plamen, ali i vatra koja se pretvori u pepeo i dim ako se ne održava. Sveti Nektarije Eginski kaže: „Ljubite da biste bili ljubljeni. Primite ljubav da biste ljubavlju prosijali. Dajte Bogu sve svoje srce da biste ostali u ljubavi, a ostajući u ljubavi božjoj i Bog ostaje u vama.” Da, ljubav će dati oni koji umeju da je prime. Oni koji je vide i osećaju oko sebe. Ona jeste nešto apstraktno što ne možemo rukom dodirnuti, ali baš u tome je njen smisao. Ona se ne raspoznaje čulima. Ona se jednostavno vidi srcem. Ko je nema u srcu, nema je ni na usnama, ni u pogledu, ni u mislima. Možemo reći da je ljubav data da bude arhe, to jest, prapočelo za sve što nastaje, ali i što se gasi unutar čoveka i u prirodi uopšte. Njen sjaj i dragocenost je u tome što je nematerijalna. Tačno je da je u današnje vreme teško naći i prepoznati pravu ljubav. Takav je današnji svet i današnje vreme: ono pravo, ono primarno, iskonsko, prefinjeno i održivo, zatrpano je svim onim trenutnim, lažnim, a zamaskiranim, i ne vidi se od njega. Onaj ko je spreman da kopa kroz tu gomilu i da je nađe, obično teško proživi ovozemaljski život. Samo što ljudi nisu svesni da je on prolazan, a da, dok ga žive i dok postoje na njemu, u stvari samo pripremaju svoje duše za onaj večni i uzvišeni život, vidljiv samo srcem. Nekako je primetno da je postalo stid voleti i iskazivati ljubav, neke je čak sramota od onih koji im pružaju ljubav i brinu o njima. Danas se sve više ljubav definiše kao slabost, a ona, ljubav, privilegija je pojedinca.

„Vasiona je čarobni hram u kome obitava Bog.”

Ako veruješ u ovo, ti veruješ u istinu. Istinu koja ti je jednostavno data. Istina je uvek istina. Ona ne može biti relativna. Ona je uvek jedinstvena i nepromenljiva. I najbolja… kao vera u Boga. Te tako, kada zrelo razmišljaš, shvatićeš da je suština ljubavi upravo u tome da je sam tražiš i nađeš, da je nikad ne zanemariš, da je drugima poklanjaš, da je stavljaš ispred svog života, kao majka svoje dete, jer dete je ljubav. Sve što potiče iz ljubavi i što se voli – postoji i traje. To ima smisla, ima vrednost i neophodno je. Neophodno i vredno za dušu koju treba sačuvati, kako nas uči svetac i mudrac ava Justin Ćelijski.

TREĆE MESTO – Anđelija Đorđević, prvi razred, Umetnička škola Niš, nastavnik mr Jasmina Stanković

Teško je stanje kada je na usnama svetost, a u srcu bezakonje i zloba.”

(Sveti Antonije Veliki)

„I gle, ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: Učitelju! Šta ću činiti da dobijem život večni? A on mu reče: Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš? A on odgovarajući reče: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svoga kao samoga sebe.” (Jevanđelje po Luki, gl. 10, 25 ) Tako smo mislili nekada. I poštovali smo Božje zapovesti.

Danas, u 21. veku, ljudi gledaju u svoje mobilne telefone, tablete, računare, žive virtuelnim životom društvenih mreža. Pokazuju osećanja koja nemaju, smeju se kad im se plače, raduju se tuđoj nevolji. Svedoci su nasilja, a ćute. Zavide drugima na skupoj odeći, stanovima, automobilima. Teže materijalnom, a zaboravljaju duhovno. Svakodnevno gledam ljude koji pričaju o veri, hrišćanskim etičkim principima, a krsne slave proslavljaju po kafanama, kao izgovor za opijanje. Pričaju o religiji dok im je pištolj za pojasom. Govore o svetosti, a spremni su da oduzmu nekom život. Na usnama im je vera dok čine preljubu i lažu sve oko sebe. Pričaju ružno o Bogu i kunu se njegovim imenom, ako nešto nije po njihovom planu. Poštuju post, a truju ih zle misli. Niko od njih ne živi po zakonima Božjim. Zaboravljaju da za sve to postoji kazna, ne ona koju ljudi određuju, već ona koja stiže odozgo. Mnogo puta sam videla ljude koji pričaju o tome da su vernici, pozivaju se na Božje ime, ali znam da se ti isti ljudi mnogo ogreše o Boga i ne stoje iza onoga o čemu su pričali. Pročitala sam nedavno priču o dobrom Samarjaninu, koji je pružio bezuslovnu pomoć čoveku koga su hajduci ranili i ostavili ga polumrtvog. Odveo ga je svojoj kući i pomogao mu da se oporavi. Samarjanin je pokazao velikodušnost i hrabrost, što čoveka čini velikim. Ova priča mi se jako svidela, u njoj sam pronašla sve čemu težim u životu, postala je moj putokaz.

Isus je jednom pitao zašto je zlo u srcima našim? Da li je iko ikad razmišljao o odgovoru? Zašto biti nečovek prema nekome? Zar je teško ponašati se prema drugima lepo, zar je teško da i drugima želimo ono što želimo i sebi? Nije, nimalo. Nisam sigurna da li ti ljudi uopšte veruju u Boga, veruju li u išta? Znam samo da su mnogi ljudi izgubili nadu, nisu navikli da veruju u dobro, jer su im putevi krenuli nizbrdo.

Ljudima samo treba ukazati da nije sve tako crno i da se vera ne sme lako izgubiti. Nekad je, čak, bolje izgubiti pa povratiti veru, nego pričati o veri, a činiti zlo. U životu sam shvatila da se protiv loših ljudi možemo boriti samo lepim rečima, bez uvreda, i da će nam ljudi, od kojih ništa ne očekujemo, često više pomoći od naših najbližih. Kao što je pomogao dobri Samarjanin… Kao što kažu Božje zapovesti.

POHVALA – Vuk Radmilović, četvrti razred, ETŠ „Mihajlo Pupin”, Novi Sad, mentor katiheta Ljiljana Perišić Bursać

Teško je stanje kada je na usnama svetost, a u srcu bezakonje i zloba.”

(Sveti Antonije Veliki)

Ovu misao izgovorio je Sveti Antonije Veliki pre sedamnaest vekova. Ta misao ni danas nije izgubila na jačini, već je njena istinitost vidljivija nego ikada.

Mi smo, kao civilizacija, prošli kroz razne periode, razna „jednostavna vremena“ u kojima su potomci živeli slično kao i njihovi preci. Sada živimo u vremenu u kome je čoveku život postao komplikovaniji uprkos tehnološkom napretku čovečanstva. Sveti Antonije je imao dar od Boga da vidi ono što drugi ljudi nisu mogli da vide. On je video i znao kako se veliko zlo može kriti iza slatkorečivih usana. Ta zloba slatkorečivog, ogorčenog i sebičnog srca, danas je vidljiva svima koji žele da vide istinu, upravo zato što živimo u „doba informacije”. Apsurd je u tomešto tu zlobu u koju smo uronjeni, ne vidimo na osnovu istine, već na osnovu laži.

„Doba informacije” izgubilo je, nažalost, svoje pravo značenje i postalo je „doba dezinformacije”. Danas imamo pristup različitim izvorima informacija, a opet živimo u vremenu laži. Laži se guraju u prvi plan, počev od novina čije su naslovne strane preplavljene besmislenim vestima i primitivnim sadržajima. Zašto je to tako? Novinari se ponašaju kao da ljudi vole lažne i obmanjujuće vesti. Nažalost, nekada su i u pravu. Umesto da tragaju za istinom, novinari često koriste svoj položaj i uticaj koji imaju na ljude, da prodaju onu „istinu” u koju razni moćnici žele da ljudi veruju.

Problem je tim veći jer često ni mi sami ne želimo da saznamo pravu istinu. Često najviše lažemo sami sebe. Kažemo sebi da nam je svejedno, kažemo da nismo mogli ništa bolje da uradimo, kažemo da će biti bolje iako ništa ne preduzimamo da bi bilo tako… Sa druge strane, nekada smo prestrogi prema sebi i preterujemo sa samokritikama. Iako ima više nego njegovi preci, čovek našeg doba je nesrećniji.

Da bih nastavio da pišem o načinima na koji lažemo sebe, moram prvo da ukažem na laži sa kojima se svi srećemo, a koje su tipične za naše doba. Živimo u vremenu društvenih mreža, „kulture”, „slobodnih medija”, „demokratije”… Drugim rečima, živimo u vremenu totalnog nepoverenja uzrokovanog svakodnevnim lažima. Društvene mreže su izmišljene kako bi ljudi mogli da se povežu sa prijateljima koje ne viđaju često i da im omoguće da lako komuniciraju.

Te mreže nude mnoštvo dobrih stvari. Ipak, kao i sve ostalo, ljudi su uspeli da ih pokvare. Društvene mreže se danas svode na to ko će uspeti najbolje da „našminka” svoj život. Niko ne živi onako kako se predstavlja da živi. Lažemo sebe i sve ostale kako nam je odlično, kako nam je svaki dan savršen… Pokazujemo naš izvanredan način života: prelepa mesta na koja idemo, nove stvari koje smo kupili, glume se finoća i ljubaznost… Nije nam toliko bitno poboljšanje našeg života, koliko nam je bitno da drugi budu uvereni da mi „cvetamo” od sreće.

Kao što je Sveti Antonije Veliki rekao, to je stanje kada pokazujemo samo „dobro” i samo „svetost” izlazi iz naših usta, dok nam u srcu obično vlada bezakonje i zloba. To su laži koje drugima svakodnevno govorimo i koje od drugih slušamo. Čak i stvari koje bi trebale biti dobre, kao što je biti „kulturan”, nažalost, često su veoma neiskrene i veštačke. Komšije, koji žive svoje živote zavideći jedan drugom, pričaju u svojim domovima kako im je sused loš, a kad se sretnu prave se pristojni i kulturni, jer to u njihovim očima znači da će ispasti „bolji” od drugoga.

U čemu je smisao tog svakodnevnog izgovaranja lepih reči, ako je sve to samo laž? Ljudi često misle da se u laži i obmani krije njihov spas. Mnogi su spremni da iskoriste svoje reči radi manipulacije drugim ljudima. Koliko puta ćemo čuti „izvini“, tu reč koja je sada potpuno izgubila značenje, i služi samo kako bismo mi prihvatili ono što je neko uradio, a potom nastavili sa životom kao da se ništa nije desilo? Koji je smisao izvinjavanja, ako je ono lažno i ako ćemo isto delo ponoviti? Ukoliko je tako, onda reč „izvini” nema značenje. Naučnici kažu da, ako dovoljno puta ponovimo neku reč ili pojam, ona za nas može izgubiti značenje.

Mislim da je to nešto što se dešavalo i dešava se. Reči gube svu svoju vrednost u ovom svetu laži.

A šta nam tada jedino ostaje? Ostaju nam naša dela. Postoje ljudi koji svojim delima dokazuju koliko vrede i tako zasluže naše poverenje. A poverenje se vrlo teško gradi, a jako lako gubi. Dovoljna je samo jedna laž i ono se ruši kao kula od karata. Zato treba da prestanemo da lažemo i sebe i druge. Ako želimo nešto da promenimo potrebne su istinite reči i dobra dela. Reč nepropraćena delom stvara dug čija se kamata povećava svaki put kada se reč ponovi, a delo ne izvrši, što svet samo čini lošijim. Treba da prestanemo da mislimo kako postoji ograničen izvor sreće ili uspeha koji moramo što pre uzeti kako neko drugi ne bi uzeo naš deo. Tako će sva ta besmislena takmičenja nestati, a samim tim i laži koje nas zatrpavaju i otuđuju od bližnjih.

Umesto da se takmiči sa drugima, čovek treba da se fokusira na sebe i na to da svoje srce očisti od laži i zla, i da ga dovede u savršen mir i red. Naš uticaj je ograničen, moramo ga dobro iskoristiti i proširivati ga našim delima. Cilj je pobediti jučerašnju, lošiju verziju sebe, a ne nečiju današnju verziju, pogotovo kada je ona samo lažna slika čoveka.

Takođe, mediji treba da se služe istinom i čovekoljubljem kako bi ljudi mogli da se objektivno informišu o dešavanjima u zemlji i svetu, da saznaju nešto novo, pročitaju zanimljivosti… Ali mediji su često u rukama moćnika, koji manipulišu ljudima, njihovim osećanjima i potrebama, radi svojih ličnih interesa.

Stalno nas prisiljavaju da biramo strane kojima pripadamo. A zlo se krije i umnožava u situacijama gde je čovek, ili društvo u celini, ucenjeno da bira između dva zla. To biranje je nešto što uništava ljudsku dušu i čovečanstvo. Jedina „strana” koju čovek treba da zauzme je Božja „strana”. Ako se čovek osloni na Gospoda i prepusti Njemu da On uredi ono što čovek sam ne može, ali i da sam radi i razmišlja o stvarima koje može da uredi i kontroliše, izboriće se da i u ovakvom svetu bude pravi Čovek, Čovek koji je po volji Božjoj.

Specijalna pohvala: Osnovna škola za obrazovanje odraslih Čačak.

Nosioci Specijalne diplome za negovanje srpskog jezika i ćirilice u rasejanju „Mladi čuvari srpske narodne kulture” su učenici Srpske dopunske škole u Pariskom regionu. Njihove radove ćemo objaviti u posebnom članku.

U toku je priprema e-publikacije svih radova koji su učestvovali na konkursu.

Pripremila: dr Olivera Krupež

1 Članovi žirija su posebno većali oko ovog rada misleći da rad nije moglo da napiše dete navedenog uzrasta, sve dok se i sami nisu uverili u izuzetne sposobnosti učenika.

2 Pesma je već bila objavljena, ali uslovima konkursa to nije bilo naznačeno kao uslov.

2 Pesma je već bila objavljena, ali uslovima konkursa to nije bilo naznačeno kao uslov.

Na literarnom konkursu Udruženja „Čuvari dela Vuka Karadžića“ iz Čačka (Ogranak Vukove zadužbine), pod nazivom „Mladi čuvari srpske narodne kulture” učestvovali su i učenici Srpske dopunske škole iz Pariskog regiona, pod vođstvom svojih mentora. Oni su, s punim pravom, osvojili Specijalnu nagradu „Mladi čuvari srpske narodne kulture” za očuvanje srpskog jezika i ćirilice u rasejanju.

Na sajtu Vukove zadužbine objavljujemo sve njihove radove, uz napomenu da će se oni naći i u e-publikaciji koju priprema Udruženja, a čiji je urednik dr Olivera Krupež.

Učesnici literarnog konkurs za učenike osnovnih i srednjih škola „Mladi čuvari srpske narodne kulture”

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu

Kulturni centar Srbije u Parizu

Poštovani,

U prilogu se nalaze radovi Srpske dopunske škole u Pariskom regionu za konkurs „Mladi čuvari srpske narodne kulture”.

Dopunska nastava na srpskom jeziku odvija se u organizaciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, a cilj nastave na srpskom jeziku u inostranstvu je „učenje i negovanje srpskog jezika kao maternjeg jezika učenika, razvijanje i jačanje svesti o svom nacionalnom i kulturnom identitetu kroz proučavanje najvrednijih dela srpske kulturne baštine i održavanje trajnih veza s otadžbinom“.

Sve aktivnosti škole možete pronaći na internet stranici dopunske nastave na srpskom jeziku u Francuskoj na adresi http://srpskipariz.weebly.com/ i na našoj školskoj Fejsbuk stranici Srpski Pariz.

Napominjem da je nastava na srpskom jeziku dopunskog karaktera i da je nivo srpskog jezika u sredini gde je dominantni strani jezik drugačiji u odnosu na srpski jezik u matici. Bez obzira na sve specifičnosti naše nastave, tema konkursa bila je veoma podsticajna za učenike, što pokazuje i broj radova koje smo izabrali da pošaljemo.

Zahvaljujem se u ime naše škole.

Srdačan pozdrav!

Blaženka Trivunčić, Koordinator dopunske nastave u Francuskoj

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Pitali smo bake i deke,

za stare srpske reči neke.

Kad to čuše bake i deke,

šta to uče bate i seke,

bilo im je jako drago,

što otkrivamo staro blago.

A ako su reči iz davnina,

donose nam rešenja fina.

Tradicija srpska govori,

šta budućnost da radi i zbori.

Emilia Varičak I

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Pre nekoliko dana išla sam kod moje bake na selo. Kad sam stigla pred njene vratnice, ušla sam u avliju. Baka je izašla iz štale sa punom dižvom varenike. Skupa smo ušle u kuću. Na bakinoj sećiji, na jednoj šarenici, ležala je maca koju sam ja mnogo volela. Na astalu je mirisala vruća pogača, a u vrču kiselo mleko.

Aleksandra Jovanović I

Škola: Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Sen Mor de Fose

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Bakina avlija – odvajkada je najlepša u ovom kraju.

Vihor blago njiše krošnje lipa.

U baštici ima mnogo lepog cveća.

Za baku je to velika sreća.

Emilia Filipović II

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi – crkva

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Jutrom zvoni veverica, mali stari sat,

mama sprema zajutrak –

u lepinji kajmak.

Oblačim se i žurimo,

za frtalj smo u školi –

sa drugaricom Manon u skamiji

pričamo o mojoj kuci Poli.

U kantini volim pastu iz đevđira,

pijem vodu iz karifa,

dodajem ulje iz karafindua,

i priželjkujem da za dezert imam –

knedle od šljiva!

Žulijet Marvučić II

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariz XX

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Bila jedna utrina,

plotom beše ograđena,

vratnica joj polomljena,

jer su čeljad nestašna.

Doris Đurđević II

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Ima jedan kafedžija,

Služi ranu u avanu,

Naplaćuje mnogo para,

Od paora i bećara.

Vuk Đurđević II

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi – crkva

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Bilo je to u dalekom gradu, kuća pored puta, u njoj žive moji baka i deka. Svakog bogovetnog jutra baka kaže: „Što na džadi ima tolka buka?”

Pitam moju baku: „A šta je to džada”, ona sa osmehom meni odgovara: „Čedo moje milo, to je put gde je svako prolazio, a danas kola hukću kao lokomotiva stara pa se za moje uši velika buka stvara!”

Angelina Stojanović II

Škola: Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Svakog drugog avgusta u mom se kraju pesma čuje,

postoji jedan razlog za to: praznik Svetog Ilije to je.

Tada meni moja baka veli: „Pašće jaka kiša,

potopiće ulice, njive i bašte”, pa se brine za njene ruže,

zbog tih starih verovanja koja kroz selo kruže.

Kada padne mrak i nebo počne da grmi,

učini mi se da Sveti Ilija vatrenim kočijama juri,

pa zatvorim oči i poželim da oluje i kiše ne bude.

Kažu ljudi da tada celo selo

može pod nevremenom da propadne.

Sveti Ilija, gromovnik, zna da zaboravi svoj dan,

pa pita za datum sestru, Ognjenu Mariju.

Ona ga slaže da bi on ostao nasmejan,

ali se on seti pa se kiša slije na naše cipele i kosu,

ali se svako dete i dalje smeje.

Sreća je što taj događaj traje samo jedan dan,

kako narod kaže: posle Svetog Ilije sunce je sve milije.

Moja mama tada meni med na obraze stavi i kaže mi:

„Ćerko moja, vreme je, kad se Sveti Ilija slavi!”

Tijana Radović III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Često u Srbiji na selu čujem babu i dedu kako koriste čudne reči.

Baba mi kaže: „Što se srdiš?” Ja je pitam šta to znači. Ona odgovara da to znači „što se ljutiš”.

Često čujem reč „vala” (vala baš, vala jeste…), ali ne znam šta to znači. To, izgleda, znači „stvarno”.

Deda me uvek zove „moj dilber”, a to znači da sam lep momak po mišljenju mog dede.

Matija Stanković III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariz XX

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

U selu kod dede

ima jedna stara koliba.

Baba nosi nanule

i šeta u avliji.

Deca igraju žmurke

i trče po sokaku.

Viktor Stanojević III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariz XX

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Ja sam šmizla, a baba me nekad zove šindivila.

Svaki raspust provodim u Novom Sadu sa babom. Kad sam nemirna i kad dođemo u razne situacije izazvane mojim ponašanjem, čujem reči na š! Uvek se nasmejemo, a ja znam da me baba voli, iako sam nestašna.

Reč šmizla se koristi za nekoga ko voli lepo da se oblači i da privuče pažnju gde god da se pojavi. Reč šindivila se koristi u Vojvodini i ima isto značenje. Meni se više sviđa reč šindivila jer je smešna.

Ana Kobiljski III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Volim da skupljam metalne novčiće. Kad nekome u kući ostane kusur iz prodavnice, daje ga meni.

Baka Anica mi je prošle godine napravila crvenu kesicu u koju sam stavljao taj metalni novac. Dosetio sam se da kesicu zavežem za pantalone i da je tako nosim. Dok hodam, crvena kesica me podseća da je tu dok novčići zveckaju. To mi je bila veoma zanimljiva igra, dok moja baka nije rekla da će doći secikesa.

„Secikesa?! Šta znači ta reč?”, pitao sam i sebe i baku. Ona se smejala, a ja sam pogađao.

„To bi mogao biti neko ko seče kese, ko secka kese… neko ko će odseći moju kesicu! Ko bi to uradio? Samo neko ko nije dobar”, zaključili smo.

Baka mi je objasnila da je reč secikesa stara reč koja se više ne koristi. Kad neko nešto ukrade, danas kažemo da je lopov ili kradljivac.

Andrija Kobiljski III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Jednom mi je baka rekla:

„More, dete, ne laprdaj!”

Pitala sam je odakle je reč potekla.

„ To je, dete moje, reč stara,

Ja ih čuvam od zaborava.

Za mene je dvorište avlija

Guježina je, dušo, zmija.

Vazda baba priča tebi

Reči koje ne razumeš,

Neguj, dušo, reči stare

Kako znaš i kako umeš.

Tvoja baka adet ima

Da te reči priča svima,

Vonjalo me dobro služi

Da ti baka više ne duži

Zapamti reči moje

Pa prenesi na dete svoje!”

Neva Vuletić III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pjerfit

Mentor: Katarina Strailović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Iako živim daleko od svoje zemlje, imam sreću da svoje detinjstvo provodim u društvu svoje babe. I deda je povremeno tu, ali moja baba Ljilja je došla iz Srbije odmah po mom rođenju.

Babina briga i želja da me čuva i bude uz mene puno mi znače. Svakodnevno čujem, kroz priču sa njom meni nepoznate reči, a stare srpske reči. Kada krenem u školu, kaže mi:

„Požuri, odocnićeš!” A uveče, kada treba da se ranije legne, kaže mi: „Nemoj dockan da ideš da spavaš.”

Ponekad toliko želim da se igram sa njom, a ona mi kaže: „Okani me se, dete.” A kada se razboli, kaže: „Ne mogu nikud, nema vajde od mene.”

Ono što najviše volim jeste da slušam njeno pričanje kako je bilo i kako se živelo nekad.

Anđelina Polici III

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Levaloa Pere

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Ovu priču sam čuo od moje bake Slavice, a njoj je ispričala njena majka Vera Baba-Milkić.

Kada je baka Slavica bila mala, pitala je svoju mamu zašto ima smešno prezime. Mama joj je rekla da je nekada davno živela jedna Milka koja je bila hajduk a priča o tome kako je postala hajduk ide ovako.

U 19. veku u Srbiji su vladali Turci. Oni su mogli da rade šta hoće, a Srbi su morali da ih slušaju. Jedan Turčin je došao kod Milke i rekao joj da hoće da uzme njenog lepog crnog konja. Milka je tada izvadila svoju kuburu i pogodila Turčina u čelo. Uzjahala je svog konja i pobegla u šumu da živi sa hajducima. Posle nekoliko godina, došla je u selo gde su se skrivali njen muž i njena dva mala sina. Bila je srećna što ih je pronašla. Jednog dana dobila je unuka koji se zvao Mihajlo. Kada je Mihajlo porastao, rekao je da porodica treba da se preziva Baba-Milkić zato što je njegova baba Milka bila hrabra žena, dobra majka i super baka.

Mihajlo Baba-Milkić je sve to ispričao svojoj unuci Veri, a ona je ispričala svojoj ćerci, mojoj baki Slavici. Baka Slavica je ispričala meni. Priča je stara 150 godina. Porodično stablo:

Baba Milka 1815 –

Sin Jils

Mihajlo 1867–1950.

Nikola 1900–1958.

Vera 1925.

Slavica 1953.

Aleksa 1989.

Milan

Milan Šafner (Schaffner) III

Srpska dopunska škola u Parizu, Vicq d’Azir

Učiteljica Tamara Nacik

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

U mom selu u Srbiji živi moja prabaka Živka. Nekad je ne razumem baš najbolje. Ona meni kaže:

„Zatvori, sine, pendžer, ubi me promaja!”

„Donesi mami lažice sedi za sofru, vreme je za obed.”

Kad mama čuje da baka tako priča, krišom joj se osmehuje, a baka nastavlja govoreći mi: „Uzmi ̓artiju i plajvaz da crtamo zajedno.”

Često čujem i od drugih ljudi u selu te reči. „Stube su pored vratnice, zar ne vidiš?”, komšinica prekoreva muža. Sa drugog kraja dvorišta vidim kumu koja poziva na svetoga, govoreći: „Dođite svi, skuvala sam veliko grne hrane.”

To su sve čudne i interesantne reči. Kasnije su mi objasnili da su sve ove reči turcizmi, koji su se zadržali do današnjeg dana.

Anđela Duval Lazić IV

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Nekoć sam bila do čaršije kod drambasina, onda sam svratila kod dosta i otišli smo na čair. Zajedno smo sehirili, nismo mi brkljačili.

Naš teferič je vazda trajao kao lep zvuk egede.

Katarina Vujanić Ritali IV

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariz XX

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Pitala sam svoju baku, kada kao grdi batu,

Kad on shvati da je dosta, u šali mu kaže:

„Obrao si zelen bostan!”

„Šta to znači?”, pitam ja.

„Kad si u nestašluku uhvaćena.”

„A, jel sluša posle on?”, kažem ja.

„Vajda je od toga”, odgovara baka moja.

„Objasni mi, bako mila, šta je ta ̓vajda̓ bila.”

„To je korist i nagrada kad se nešto dobro savlada.”

Viktoria Stefanović IV

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Nije polje

Nego čair

Nije dvorište

Nego avlija

Nije bunar

Nego đeram

Nije ograda

Nego taraba

Nije sto

Nego astal

Nije klupa

Nego skamija

Nije pčela

Nego čela

Nije stoka

Nego marva

Nije prut

Nego šiba

Nije uvek

Nego vazda

Nije korist

Nego vajda

Nije jednom

Nego jedared

Tako moja baba kaže:

Sine moj, lepo bi bilo

da ove reči još važe.”

Ema Lazić IV

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

Moje bake i deke su koristili stare i smešne reči neke. Kad ih slušam, ja se smejem, ali volim da znam šta te reči znače, tako da su mi bake i deke dale ovakvo objašnjenje: masenica je vrsta jela, čore je devojčica, a pašče je zapravo pas. Još su mi rekli da šegačiti znači šaliti se, da je posikva lopata, a da vajkati znači žaliti se. Bilo mi je simpatično kad sam čula reč geknuti, ali nisam se baš smejala kad sam saznala da to znači pasti. Leti je jara, a to znači velika vrućina. Svi volimo kad se rodi makanja, a to je zapravo beba ili detence. Zadenuti je reč koju su mi objasnili kao zakačiti nešto, ali je najvažnije biti u vinklu, a to znači biti normalan!

Lana Petrović IV

Škola: Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Sen Mor de Fose

Mentor: Milija Jevremović

Pitali smo i bake i deke za stare srpske reči neke

U trešnjar odem kod bake i deke,

prošetamo uvek do čaira starog.

Deka u čairu zasadio voće,

najslađe su mi trešnje rumene,

tako berićetnih nigde u svetu nema.

Sva su deca srećna u njihovom čairu,

banbadava jedu te trešnje rumene.

Blagodarim i baki i deki za rumene trešnje,

A i za drugo voće.

Teodora Stanisavljević IV

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Priča iz mog kraja

Bio je jedan čovek koji je bio siromašan, ali je išao po selu i govorio kako ima dva dragulja i da je bogat.

Seljaci mu nisu verovali pa su rešili da iznenada dođu kod njega kući da bi se uverili. Čovek je bio zbunjen kad ih je video na vratima, ali je shvatio zašto su seljaci došli. Seljani su počeli da traže dragulje svuda po kući, ali ih nisu našli. Čovek se nasmejao i pozvao svoje dve ćerke i rekao seljanima: „Vi zaista ništa ne vidite, one su moja dva dragulja. Ja sam najbogatiji na svetu”, reče čovek pokazujući na svoje ćerke.

Eva Jovanović II

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariz XX

Mentor: Milija Jevremović

Priča iz mog kraja – tehnologija u selu

Priča će mi početi ovako:

Pošto što moj otac potiče iz okoline Zrenjanina, i ovo leto smo proveli tamo. Prvo što mi je palo na pamet da vam ispričam je to što mi se desilo na reci Tamiš. Otišao sam na Tamiš sa sestrom, tatom i mamom da se kupamo. Sa nama je još pošao i čovek kojeg zovu Ćosa.

Poneli smo dron da snimimo prirodu, podigli smo ga i malo vozili. Kada smo ga spustili da mu promenimo baterije, Ćosa nam je predložio da obiđemo i jedno drugo mesto gde kampuje nekoliko ljudi da se malo zabavimo.Dron je otišao predaleko, izgubio signal i, pošto ima navigaciju u sebi, u povratku se zaglavio na samom vrhu topole. Tata je morao da ide više puta da pokuša da ga dohvati. Ali, pošto je dron nestao sa drveta, tata je morao da razglasi po celom selu da se zagubio dron, i da ga osoba koja ga je našla vrati, jer ne može ništa uraditi sa njim bez telekomande koja je kod nas. Posle nekog vremena je jedan komšija rekao da ga je pronašao njegov sin.

Na kraju su nam vratili dron, a mi smo ih počastili pićem u znak zahvalnosti.

Matija Mihaljica V

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pariski region

Mentor: Milija Jevremović

Priča iz mog kraja

U rodnom mestu moje bake postoji jedan izvor koji je lekovit. Iznad tog izvora je izraslo jedno stablo koje je u toku rasta formiralo prsten u njegovom donjem delu. Kroz taj prsten nekada davno deca su mogla da prođu. Običaj je bio da se ova voda daruje, nekim sitnim novčićem ili končićem otrgnutim sa odela, ponavljajući u sebi: „Tebi, vodo, dar, a meni, vodo, zdravlje.”

Pomagala je bolesnima koji su uvek dolazili ponovo srećni i zahvalni što im je pomogla. Ovaj izvor je pravi dar prirode.

Leontina Stević V

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu

Priča iz mog kraja

Moja priča počinje u jednom malom selu nedaleko od grada Paraćina. U tom selu žive moji baba i deda i skoro svaki svoj školski raspust sam proveo kod njih.

Uvek mi se činilo da je na selu jako dosadno, tiho i mirno, jer sam odrastao u velikom gradu. Međutim, deda se uvek trudio da meni bude zabavno. Svaki put mi je pričao priče o starim vremenima i tome kako su se deca nekada zabavljala. Naročito mi je jedna od tih priča ostala u sećanju. To je priča o stogodišnjem bunaru. Šetajući starim putem, deda i ja smo došli do zapuštenog imanja na kome se nalazio stari bunar ozidan kamenom. Oko njega se nalazila istrulela drvena ograda sa malim vratima za zatvaranje. Sa strane je imao metalni točak sa ručkom koja se okretala i tako se vadila voda iz bunara. Deda mi je tada ispričao zanimljivu priču.

Verovalo se da se u staro doba neki mladić zaljubio u prelepu devojku i želeo je da se oženi njome, ali su mu njeni roditelji postavili uslov da mora da iskopa bunar na svom imanju da bi zaslužio ruku njihove kćeri. Mladić je zahvaljujući svom trudu uspeo. Bunar je predstavljao izvor njihovog budućeg života.

Kasnije su se oko bunara okupljala deca i svi su hteli da zavire unutra. Majke su tada plašile decu da u bunaru živi velika žaba koja će da ih odvuče na dno.

Nisam želeo da zavirim u bunar i proverim priču o žabi. Bunar je sada ostao usamljen i u korovu.

Đorđe Nikolić V

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pjerfit

Mentor: Katarina Strailović

Priča iz mog kraja

Svaka mesta na ovom svetu poseduju priču koja se prenosila sa generacije na generaciju i svaka ta priča ispričana je na različite načine. Mnogi ljudi uče kroz činjenice, ali postoje i oni koji se vezuju za iskustva i emocije. To je ono što me je deda naučio jednog letnjeg dana koji sam proveo u Srbiji.

Kada ste na raspustu, želite avanturu i zbog toga kad god bismo poželeli nešto, naši najbliži bi se potrudili da nam to i ispune. Te letnje nedelje moj deda je to učinio za mene i ispričao mi je priču koju sam proživeo kao najzanimljiviju avanturu i čiju ću suštinu pamtiti zauvek.

Deda me je odveo kilometrima daleko od kuće u nameri da me dovede do mesta gde će mi ispričati priču. Posle nekog vremena zaista sam postao iscrpljen i zamolio sam dedu da se odmorimo u hladovini jednog velikog drveta. Taman kada sam se spustio na zemlju, u daljini sam ugledao kako nešto sija. Uživao sam u tom prizoru i svetlost sam zamišljao kao zalazak sunca, a onda me je prekinuo dedin glas: „Da li vidiš kako to mesto sija?” „Vidim”, odgovorio sam.

Otišli smo malo bliže do tog mesta. Tu se nalazio mali izvor preko kog su porasle divlje ruže, a u sredini je bila ikona Svete Petke. Pitao sam dedu zašto se ikona nalazi u sred šume i priča je odmah počela.

Godinama pre rođenja moga dede postojao je jedan čovek koji je jako voleo prirodu. Ceo svoj život proveo je u prirodi kraj svog sela. Jednog dana je sanjao čudan san. U snu je video prelep predeo i osunčanu livadu na kojoj je dominiralo ogromno drvo. Od tog dana mu se taj san ponavljao svake noći, pa mu je postao naporan i želeo je da mu izađe iz glave. Naredne noći je sanjao isti san, ali se ovoga puta u njegovom snu pojavila Sveta Petka koja mu je rekla: „Pronađi me.”

Nakon tog sna čovek je krenuo na putovanje kroz Srbiju, tražeći tu šumu sa livadom i ogromnim drvetom. Putovao je po Srbiji godinama, ali šumi ni traga. Čovek je rešio da se preda i odustane. Vratio se svom selu i starom životu. Pošto godinama nije bio tu, rešio je da ode i obiđe šumu u kojoj je odrastao. Nakon dugog pešačenja je u daljini ugledao ogromno drvo i livadu koju je tražio godinama, a ona je bila u blizini njegovog sela. Već sledećeg dana je uredio izvor na livadi pored drveta i izradio ikonu Svete Petke. Zauzvrat je dobio zdrav i ispunjen život i bio je jako ponosan što će se njegova priča prenositi sa kolena na koleno. Tako je priča došla i do mene. Emocije su bile jake, jer sam se nalazio baš na tom mestu odakle je priča potekla.

Ovo je priča koju ću pamtiti zauvek i koja poseduje veliku moć. Uči nas da naši preci nisu imali ništa od onoga što mi sada imamo, a uživali su u malim stvarima i ostavili veliki trag.

Luka Radovanović V

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Pjerfit

Mentor: Katarina Strailović

Priča iz mog kraja

Oduvek sam volela rodno mesto svoje majke. Mala mesta sadrže bogatstvo različitih oblika, mirisa i zvukova. Mogu da slušam govor lišća, pesmu ptica, žubor vode, ali i priče koje mi je prabaka Radmila kazivala o njihovom mestu.

Mesto se zove Veliki Mokri Lug. Udaljeno je dvadeset kilometara od centra Beograda. Sa vrha Velikog Mokrog Luga pogled doseže do Fruške gore.

Pored voćnjaka, kojih je sve manje, nalaze se prelepe cvetne aleje, jer su meštani poznati cvećari. Sa druge strane prostire se moje omiljeno utočište, velika šuma Lugov gaj. Izveštila sam se da u mnoštvu cvrkuta ptica prepoznam kada se oglasi prepelica, a kada slavuji i laste. Naročito volim da slušam govor lišća kroz razna godišnja doba. Kada šetam šumom, imam osećaj da gazim po debelom šuštavom tepihu. U blizini nema fabrika, pa je vazduh čak i leti u jutarnjim satima hladan i oštar, ali čist i svež.

Kazivanja moje prabake Radmile su da je odrastala u vreme ratova i teškog vremena naše zemlje. Njena porodica je bila mnogobrojna: otac, majka, baka, deda i njih petoro dece. Inače, prababin otac, koji se zvao Radomir, bio je nosilac Solunske spomenice i svi smo jako ponosni na njega. Kao mala devojčica odlazila je sa svoja četiri brata na vašar 6. maja – Đurđevdan. Vašar bi se održavao u porti već tada porušenog manastira. Mesto se zove Ješirova Livada, ravno mesto u ataru sela Kumodraž do Velikog Mokrog Luga i Leštana.

Prabaka mi je pričala da je tu imao livadu u tursko vreme neki Turčin Jemir, pa se po njemu nazvalo ovo mesto. U dnu ovog mesta je bio zidani manastir koji je u tursko vreme srušen.

Napomenula mi je i kako su njoj govorili njeni roditelji, u to vreme siromaštva, da iz svetinje nikad ništa ne smeš uzeti da se ne bi zatvorila vrata i ne bi mogao izaći ili koja druga nevolja.

Vodila me je mama jednom da se i mi pomolimo i upalimo sveće. Osećaj je bio neopisiv i ujedno i tužan jer nije obnovljena tako stara svetinja. Ali letos, kad sam bila na raspustu, baka i deka su me obradovali vešću da se skuplja prilog za obnovu manastira. Tada saznajem istorijske činjenice: manastir je podigao despot Stefan Lazarević (1408–1417). Nakon više od šeststo godina ponovo se obnavlja i uspostavlja život u ovoj staroj svetinji.

To su predanja moje drage prabake Radmile koja se vijore uvek oko mene, stvarajući jedinstvenu i tajanstvenu lepotu. Dođite i posetite divnu svetinju!

Milica Marković VI

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Katarina Strailović

Priča iz mog kraja

U vreme kad junaci nisu mislili na sebe, nego na narod, desila se bitka 1809. godine. Ispalivši hice, iz kubura svojih, odjeknula je eksplozija u skladištu municije. Bilo je to u jeku borbe protiv nadmoćnih Turaka, u boju na Čegru. Te davne, 1809. godine, i turski vojnici izginuše, ali je život izgubio i naš junak Stevan Sinđelić.

Luka Stanisavljević VI

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Priča iz mog kraja

U mom kraju postoje stupčari. Oni su posebni jer ih ima samo u Kličevcu za Božić. Uveče se ide po kućama. Stupčari su maskirani. Oni nose jednu posudu i kašiku od drveta (zvanom stupa) kojom lupaju kako bi ljudi u selu znali da se stupčari približavaju kućama. Kada pokucaju na vrata, ukućani treba da prepoznaju ko se krije iza maski. Stupčare daruju bombonama i slatkišima. Svi članovi porodice koji žive u određenoj kući treba da kažu šta su radili cele godine. Ako su bili lenji, taj koji ima stupu mu istuče prste, ali ne stvarno.

Ovaj lepi običaj okuplja i veseli stanovnike Kličevca već godinama. To je kraj odakle su moji roditelji i gde mnogo volim da idem.

Tiana Maksimović VI

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Priča iz mog kraja

Potičem iz malog grada na jugu Srbije, iz Topličkog kraja. Rođen sam u Prokuplju. U mom kraju ima puno priča, pretrpeo je puno ratova. Kao prirodna saobraćajnica na putu od istoka na zapad i obrnuto, on je služio za prolaz mnogim vojskama i trgovačkim karavanima.

Na jugozapadnoj strani uzdiže se živopisno brdo zvano Hisar. Oko njega se zmijoliko obavija reka Toplica, a na njemu i dan-danas stoje trošni ostaci davnašnjeg grada. Sve ono što se vekovima i dobro i zlo zbivalo, dešavalo se pod strmim padinama ovog brda, pa je Hisar večiti simbol Prokuplja.

Ostatke grada na Hisaru mi Prokupčani zovemo Jug-Bogdanovim gradom. Međutim, temelji grada su mnogo stariji. Tu je nekada bio rimski grad Hameum. Ovaj rimski grad se vekovima održavao, rušen je u ratovima, a zatim dograđivan. Bio je u upotrebi kao utvrđenje u vreme srpske srednjovekovne države.

Za grad na brdu se vezuje jedna zanimljiva priča koja potiče iz doba vladavine Turaka. Ona govori o tome kako je Prokuplje palo u ruke osvajača. Oni nisu mogli lako osvojiti grad, jer su se Srbi zatvorili na Hisaru. Sultan je slao vojsku na grad, ali uzalud. Tada je sultan naredio leskovačkom Usejin-paši da i on napadne, ali ni on nije mogao prodreti u grad. Pošto su u bitkama kod Prokuplja poginula tri velika vezira, tri paše poslate iz Stambola, sultan je odlučio da dođe i da vidi kako se to Srbi drže u opkoljenom gradu. Tajna je bila u lagumima – podzemnim hodnicima. Celo brdo je u podzemnim hodnicima. Zahvaljujući njima, Srbi su unosili vodu i hranu u grad, a da ih Turci ne primete. Kada je sultan došao u Prokuplje, našao je neku babu koja mu je rekla da se grad ne može zauzeti dok ne razbiju gradska vrata. Srbi su za to vreme napravili drugi plan. Namestili su na grad jedan goč, koji je lupao i proizvodio toliku buku da se mogla nadaleko čuti. Jedne večeri, potkovali su naopako konje i neopaženo izašli iz grada. Sutradan su se Turci čudili konjskim tragovima i pitali se odakle su. Kad su Turci ušli u grad, nisu zatekli ni živu dušu.

Ovu priču sam, pored mnogih iz mog kraja, poneo u Pariz, gde sam se preselio ove jeseni. Drago mi je što imam kome da je ispričam.

Petar Nešić VII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Priča iz mog kraja

Moja priča počinje od glasova, a završava se nastankom ćilima. Svi mi koji smo rođeni u Francuskoj, teško izgovaramo neke glasove srpskog jezika jer ih nema u francuskom. Najteži su nam: lj, nj, ć, č, đ, dž. Jednostavno, ne čujemo razliku.

Uz priču o ćilimu mogao sam da naučim nešto o srpskoj tradiciji, da čujem stare reči, vidim sve predmete i vežbam teške glasove. U stanu u Parizu imamo ćilim koji je tkala prababa Zlatija. Mama je baš ponosna na njega, a meni je zanimljiva priča o tome kako se on pravio. Moja prababa Zlatija imala je ovce i od njih je koristila vunu. Vunu je prela kudeljom i preslicom. Onda je plela vunene čarape, kape, džempere i tkala na razboju ćilime.

Sve predmete (malu preslicu, vreteno sa kudeljom, vunenu pletenu odeću) pokazao sam na času. Tog dana smo gledali izložbu, videli razne predmete, pričali o tkanju i neobičnim starim šarama. Uz reči tkalja, kudelja, čarape i ćilim vežbali smo izgovor glasova, a i smejali se uz reči „đak” i „džak”.

Aleksandar Radovanović VII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Priča iz mog kraja

Moja baka mi je često pričala o svom detinjstvu. U to vreme nije bilo struje, televizora i telefona. Saznala sam kako se tada živelo, kako su se deca igrala i kako se provodilo vreme. Moje omiljene priče su one o avanturama koje se danas ne mogu dogoditi.

***

Neobične lopte

,,Znaš li ti šta je klis, šta je patalica, a šta krpenjača?”

,,Ne znam, bako”, rekla sam razmišljajući.

„Nekada smo lopte pravili od goveđe dlake”, reče baka, „valjali smo je u rukama i zašivali je krpom, da se ne bi raspala. Igrali smo igru između dve vatre i igru klisa i patalice. To je igra u kojoj treba patalicom što više baciti klis u daljinu. Ko ga najviše baci, pobeđuje.”

,,Bako, pričaj mi još!”

,,Dobro, dobro… Evo i druge priče o mojim prvim cipelama.”

Moje prve cipele

„Puno sam vremena provodila napolju, a najviše u školi. Jednom”, priča mi baka, „kada sam se vratila iz škole, pomislila sam da su mamine cipele lepše od mojih opanaka. Sutradan, krišom sam uzela njene cipele i pošla u školu. Moja učiteljica je to odmah primetila i rekla mi da su velike. Baš sam se postidela! Više nikad to nisam ponovila.”

Razmišljala samo o tome kako bi to bilo kada bih ja obula mamine štikle i krenula u školu…

Zastrašujući susret

„Često sam čuvala ovce sa mamom. Jednog sunčanog dana, sve ovce su počele da trče. Izgledale su uplašeno. Videla sam da je vuk u svojim oštrim zubima čvrsto držao jedno malo jagnje…

„Čekaj malo”, prekinula sam je, „kako to da vas vuk nije pojeo?”

„Lepo. U stvari, vuk se plaši ljudi.”

Čini mi se da sam bez daha čekala da čujem kraj.

„Moja mama je to videla i rekla mi je da odmah povedem ovce iza jedne stene. Poslušala sam je. Vikala je na vuka, ali se on nije okretao. Uzela je jagnje za zadnje noge i počela da ga vuče. Vuk se uplašio, pustio jagnje i pobegao! Tada sam poželela da budem kao ona kad odrastem.”

„Ja hoću da budem kao ti”, uzviknula sam i zagrlila je. Učinilo mi se da u njenom oku nešto blista.

***

Čvrsto odlučujem da ću, kad porastem, napisati knjigu jer sve priče iz krajeva čije je nasleđe deo mene – nosim u srcu po svetu.

Una Trivunčić VII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Priča iz mog kraja

Većina nas je iz svog kraja zapamtila neku priču ili anegdotu od starijih. Kad smo mali, svi u to verujemo, ali kada odrastemo, shvatimo da te nestvarne priče potiču iz davnih vremena, kada naši preci nisu mogli objasniti mnoge pojave ili događaje.

U južnoj Srbiji, u Leskovcu, gde sam i odrasla, većinom sam slušala priče o izmišljenim stvorenjima. Priča se da između varoši Vučje i sela Nakrivanj postoji šuma oko puta koja je ukleta. Oko tri ujutru se pojavljuju duhovi koji imaju ženski lik i koji mogu kontrolisati naš um. Sećam se priče meštana o tome da je strašni duh odveo jednu ženu do reke i udavio. Kad sam bila mala, plašila sam se tog puta i tamne šume.

Sada shvatam da su meštani tražili razlog smrti mlade devojke, a da takve čudne pojave ne postoje. Ipak, ne bih volela da sama noću prolazim tim krajem.

Ksenija Lukić VII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić

Priča iz mog kraja – priča o životu iz davnina

U mojoj porodici svaki član ima svoju priču zbog koje je poznat i koja se prenosi sa generacije na generaciju. Iako svaki član ima svoju specijalnu priču, ja ću vam ispričati jednu od najneobičnijih i opisaću vam lik iz te priče, a to je Jovo Milić.

Rođen je davne 1879. godine u selu Gornji Gučani u Hrvatskoj. On mi je čukundeda, a u narodu je poznatiji kao „đed bojs”. Da biste znali odakle tako atipičan nadimak za jednog dedu, trebalo bi da znate njegovu životnu priču koja postaje specijalna i skoro nerealistična oko 1910. godine. Do tada, on je bio najbolji stolar u slavonsko-požeškoj regiji. O kvalitetu njegovog rada najbolje govore vrata i prozori koje je on napravio i koji i dalje stoje na kućama netaknuti. Tada su domaćinstva bila sastavljena od glavnog dela – jedna zidana prostorija u kojoj se kuvalo i gde su se provodili dani. Mlađi bi uvek odlazili sa svojim porodicama da spavaju u prostorije pored – vajate. U takvoj kući porodica je uvek bila sigurna.

Dakle, te davne 1910. godine u slavonsko-požeškoj regiji krenula je priča o mogućem putovanju u Ameriku kao priča o boljem životu. Tu priču najviše su podržavali moj čukundeda i njegov komšija iz drugog sela. Nakon nekoliko meseci, moj čukundeda i njegov komšija zajedno su se otisnuli u potragu za boljim životom u obećanoj zemlji, ostavljajući iza sebe svoje svoje žene i stare živote. Tada je put do Amerike trajao šest meseci i bio je jako skup. Tamo su njih dvojica radili na farmi, kao i u Slavoniji, da bi otplatili svoj put. Godinu dana kasnije, komšija, kome, na žalost, ne znam ime, razboleo se i rešio da se vrati za Slavoniju. Moj čukundeda, zbog velike ljubavi prema mojoj čukunbabi Jeleni, a i zbog velikog straha da mu komšija ne otme ljubljenu ženu, takođe odluči da se vrati u Slavoniju.

Dve godine kasnije rodila se moja prababa Marija. Ovo je jedna velika priča o ljubavi koja je bila veća čak i od Amerike. Takođe, po povratku iz Amerike, moj čukundeda je zvao mlađe dečake „bojs” tako da je zbog toga i sam dobio nadimak „đed bojs”.

Milica Klajić VIII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Bondi

Mentor: Milija Jevremović

Vuče, slovima smo tvojim povezani sa precima svojim

Natpis sa imenima dobrotvora crkve u selu Gornja Trešnjica u opštini Ljubovija čini me ponosnom. Stojim pred pravoslavnom građevinom i ćiriličnim slovima uklesanim u kamen. Četrnaest imena. Jedno od njih je ime mog pradede Rajka Matića.

Udišem vazduh brdsko-planinskih predela nasuprot onom pariskom, zagušljivom, teškom, svakodnevnom. Svaki udisaj je radostan. Na ovom parčetu zemlje moj je pradeda kao dete preživeo Veliki rat. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, kada je bio uhapšen i nije odveden u logor jer se pravio gluvonem. Razmišljam o toj sitnici – snalažljivom karakteru i sticaju okolnosti, zahvaljujući kojima se, u teškim vremenima, preživljavalo. Da nije bilo tog zrna dosetljivosti, ne bi se izrodilo kasnije ni desetoro dece, ne bi bilo ni imena na natpisu ispred ulaza u crkvu. Ne bi bilo ni mog tate, a ni mene.

Pogled mi luta preko brda po razbacinim kućama i zaustavlja se, zahvalan, na onoj našoj, od kamena. Iz nje izviru moji koreni, koji me vode do natpisa ispred male crkve, pa još dalje, do Pariza u kome, pored francuskog jezika, govorim srpskim, čitam i pišem ćirilicom.

Nataša Radovanović VIII

Srpska dopunska škola u Pariskom regionu, Kulturni centar Srbije u Parizu

Mentor: Blaženka Trivunčić