97 БРОЈЕВА ЛИСТА „ЗАДУЖБИНА“

Верни пратилац Вукове задужбине

Вукова задужбина од 1988. године издаје свој лист Задужбина. То је публикација препознатљивог изгледа и садржаја, која прати најважнија збивања у култури, науци, просвети, уметности, народној књижевности, историји и бележи све значајне догађаје из живота народа и народног стваралаштва. У њему сарађују многи познати посленици из области културе, науке, уметности и јавне речи из земље и света. До сада су изашла 94 броја листа.

Извршни одбор Вукове задужбине, на седници одржаној 14. априла 1989. године, донео је Одлуку о издавању листа Задужбина, начину образовања Издавачког савета, избору Уређивачког одбора и главног и одговорног уредника. У Одлуци је истакнуто да ће лист Задужбина помагати и подстицати остваривање циљева Вукове задужбине и доприносити развијању и унапређивању њених делатности и њеном повезивању са својим члановима и повереницима, сарадницима, дародавцима, оснивачима и суоснивачима…, са свима који су спремни да помажу остваривање циљева Вукове задужбине и унапређивање њених делатности, у земљи и иностранству. Посебно је наглашено да ће путем листа Задужбина Вукова задужбина остваривати јавност рада својих органа, радних тела и Стручне службе.

Републички комитет за информације СР Србије, донео је решење 4. децембра 1989. године о упису листа Задужбина у Регистар јавних гласила (регистарски број 916).

Први број листа Задужбина изашао је у фебруару 1988. године. У њему је представљен рад Оснивачке скупштине Вукове задужбине (6. новембар 1987) и дат преглед активности на обележавању 200-годишњице рођења Вука. Посебно је истакнут податак да је на обележавању Вуковог рођендана на простору бивше Југославије одржано 39, а у свету 36 разних скупова. На њима је поднето 1.270 саопштења, објављено више од 130 књига, студија и зборника посвећених Вуку и Вуковом делу.

Први број Задужбине, фебруар 1988.
Први број Задужбине, фебруар 1988.

Ликовно решење насловне стране листа, на којој је лик Вука Караџића, урадио је и поклонио Вуковој задужбини вајар Небојша Митрић. У Задужбини из маја 1991. године (број 14) остале су забележене његове речи о томекако се родио знак „2 века Вука 1987“: Гледам у врх оловке. Чудим се малој, вијугавој граници између онога што мислим и онога што пишем. Размишљам о поукама: говори као што мислиш. Пиши као што говориш. О цртању нема поуке у Вука. А ми се око тога мучимо. Како о Вуку да проговоримо цртежом. Ликом и словом. Мудро. Сажето.

Почео сам од програма: двестагодишњица рођења Вука Караџића, плус године и лик. Много за знак. Тешко је и погрешно све утеривати у знак, и очекивати да буде једноставан и савремен. Напустио сам програм. Кренуо сам својим путем. Пречицом. Кресао сам што се дало кресати. Привукла ме је идеја – „два века Вука”. Нашао сам у Вуковом речнику реч вјековит, вјечан. То ме је учврстило у обликовању идеје. Два века, лепо звучи. Довољно за веровање да је Вук вјековит. Можда сам се огрешио о правила конкурса, али се нисам огрешио о Вука. Говорим како мислим. Играм се речима и словима, онако како се народ играо својим умотворинама, досеткама и загонеткама. Сажимање речи. Скраћивање. Борба са простором и дужином текста. Све су то знали исписивачи старих књига. У знаку који предлажем, поред игре речи, појавила се и игра звука – „два века Вука”. Истицањем временског појма два века, створила се могућност за скраћивање година. Довољна је само једна – 1987. Одређивање два века уназад, неизбежно доводи до 1787. године. Посматрач постаје активни тумач знака, његов доградитељ. Тако се родио мој знак.

Задужбина је посебним прилозима обележила све значајне годишњице из историје и културе српског народа: 250 година од рођења Доситеја Обрадовића, 800 година манастира Хиландара, 600 година од Косовске битке, 300 година од Велике сеобе Срба, 150 година најстарије научне институције у Срба – САНУ, 150 година Народног музеја у Београду, пет векова штампарства, 650 година Патријаршије, 175 година од Другог српског устанка (1815–1990), 175 година Матице српске, сто година Српске књижевне задруге (1892–1992), сто година Архива Србије, сто година Етнографског музеја у Београду (1901–2001)… Посебни тематски прилози су били посвећени победи Вукове језичке и правописне реформе, Тршићу, родном месту Вука Караџића, Лозници, Ђачком Вуковом и Вуковом сабору ….

Обележене су, такође, и годишњице многих личности, значајних за српску културу и историју: Десанке Максимовић, Иве Андрића, Саве Мркаља, Симе Милутиновића Сарајлије, Лазе Костића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Стојана Новаковића, Младена Лесковца, Николе Тесле, Ђуре Даничића, Александра Белића…

Готово да нема ниједне значајније личности или установе за језик и писмо, књижевност, историју, културу, просвету, фолклор – из свих области којима се Вук бавио – а да о томе у Задужбини није писано и да није представљена њихова активност и допринос развоју ових области. Аутори су били изврсни стручњаци, за које се са сигурношћу може рећи да улазе у ред најбољих познавалаца тема и ове проблематике.

У Задужбини се редовно објављује Летопис у коме се даје преглед свих најзначајнијих активности Вукове задужбине, активности њених органа и тела, као и скупова који се одржавају у Дому Вукове задужбине. Такође, у Летопису се даје и преглед активности других организација и институција чији се рад подудара са радом и програмским активностима Вукове задужбине.

У Задужбиније доста изражен вид документарности, коју она у континуитету негује. То је утемељио још први уредник, Радован Поповић, инсистирајући на стручности сарадника који праве прилоге, чињеницама и документу као основним елементима поузданих и занимљивих новина. Стога, Задужбина може послужити за најразличитија истраживања и на изнете податке истраживачи и друге јавне личности могу да се позивају и да их наводе.

Листајући Задужбину, намеће се закључак да се у овим новинама могу наћи и прилози о личностима, институцијама, подухватима и делима за која обично нема места у другим листовима, часописима, публикацијама.

Такође, намеће се и мисао о огромном духовном богатству о коме мало знамо или не знамо; о огромним научним, стручним – људским потенцијалима које има наш народ, о томе да постоји и тиња велика заинтересованост припадника српског и других народа у земљи и свету за темељне и све друге истинске вредности српске културе, историје, вере, традиције. Многи прилози сведоче о континуитету, али и о прекидима у духовном бићу српског народа. Стога је овај лист јединствен, користан и потребан.

До сада су четири уредника уређивала лист: Радован Поповић уредио је, као свој дар Вуковој задужбини, првих шест бројева листа; од 7. до 64. броја лист је уређивао Никола Вујчић; Будимир Поточан од 65. до 81. броја; Бранко Златковић од 82. до 91. броја, а од 92. броја лист уређује Славко Вејиновић.

Вукова задужбина је штампала и Библиографију првих 40 бројева Задужбинекоју је, по важећем УДК систему, сачинио сарадник Вукове задужбине, Добрило Аранитовић.

Славко ВЕЈИНОВИЋ