- У оквиру програма обележавања 150 годишњице од смрти Вука Стефановића Караџића Вукова задужбина и Задужбина „Доситеј Обрадовић“ организују једнодневни Научни скуп на тему ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ – ВУК КАРАЏИЋ). Скуп ће бити одржан на Светски дан писмености, у понедељак 8. септембра 2014. године, у просторијама Вукове задужбине у Београду, Краља Милана 2, с почетком у 10 часова.
Образложење теме Скупа:
У средиштима европских књижевности, у Француској, Немачкој, Русији, у 17. и посебно у 18. веку, изразити су напори на иновирању и канонизацији књижевног језика. За српску књижевност у том контексту пресудна су настојања Доситеја Обрадовића у 18. и Вука Караџића у 19. веку. У оба случаја реч је о окретању народном језику.
Скуп Живе традиције српског књижевног језика има за циљ измирење приступа идеји укључивања народног језика у српски књижевни језик. Значајне годишњице Доситеја Обрадовића (275 година од рођења) и Вука Караџића (150 година од смрти) требало би да допринесу превазилажењу система оштрих опозиција које обележавају српску културу новога доба. У српској науци о језику и књижевности у готово предвидљивим временским интервалима оживљавају опозиције: Доситеј – Вук; За и против Доситеја; За и против Вука. У борби за спровођење Вукове реформе правописа и језика много је енергије утрошено на полемике на нивоу такозваних „утука“, и „утука на утук“. Многи не желе да, са дистанце, прихвате чињеницу да је Вук током свог живота мењао приступ српском књижевном језику, да је од тврдог ијекавца, за кога је херцеговачко наречје било светиња, и који је, на почетку, и записе народних песама редиговао у том смислу, дошао до далеко ширих лингвистичких схватања. Упознавши традицију Срба у другим крајевима, у Војводини, на пример, упознавши се с језиком градских средина, Дубровника пре свега, прихватио је и у своју азбуку укључио слово х, екавско наречје и друго. С друге стране, описи прве три године војевања у Устанку Јована Хаџића, поготово у деловима у којима се описују битке и историјска збивања, по језику се не разликују од Вукових описа, иако је Хаџић био упоран противник Вукове језичке реформе.
Сведоци смо, данас, битних заокрета у српској савременој књижевности. Посебно када је реч о песништву. Појачан је „рад“ песника на језикотворству, на увођењу у поезију обиља давно заборављених жанрова и лексике који су одређивали средњовековну српску књижевност, али и књижевност 17, посебно преломног 18, па и 19. века. Та линија настојања српских песника да у саму матицу српске књижевности укључе живе традиције српског књижевног језика из претходних времена, евидентна је и не може се заобићи када је реч о поетици, песничком језику, променама које доживљава српско песништво у 20. и 21. веку. Сличан процес, иако у мањој мери, дешава се и у српској прози 20. века, почев од Милоша Црњанског и Момчила Настасијевића па до Радована Белог Марковића.