Поштовани пријатељи, даме и господо,
На годишњици обележавања сто и педесет година од Вуковог рођења, 1937. године, донета је одлука да се оснује Друштво под именом Вукова задужбина. Пре непуних 30 година, када смо обележавали два века Вука, уз подршку Владе Србије, САНУ, Матице српске, Београдског универзитета и низа утемељивача, године 1987. основана је данашња Вукова задужбина.Свих ових година рада Вукове задужбине остала је непоколебљива свест њених прегалаца да је Вуково дело једна од највећих српских задужбина.
Претходне године протекле су у знаку великих јубилеја – обележавања 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића и 200 година од излажења његових првих књига. Тим поводом, у име Републичког одбора за обележавање ове годишњице, користим прилику да известим словеначку јавност да је Вукова задужбина у потпуности испунила преузете обавезе и публиковала низ значајних књига.
Издавањем XIII књиге Преписке (1863–1864) и другог тома треће књиге Вукових списа О језику и књижевности, после 50 година заокружен је рад на Сабраним делима Вука Караџића. Показало се да је Вукова преписка најзначајнији архивски извор за проучавање српске књижевности и културе XIX века. Публиковано је фототипско издање Ковчежића и објављени су преводи избора из Вуковог дела на немачком и на руском језику.
Прилика је да вас обавестим да смо 2015. године успели да се у Вртовима културе у Кливленду (САД) подигне споменик нашем Вуку, док је рељеф са ликом Јернеја Копитара, великог Вуково пријатеља и сарадника, откривен у Тршићу, Вуковом завичају, прошле године.
На иницијативу Установе Вукове задужбине у Љубљани, изузетним личним ангажманом господина Живорада Андрејића, а са благословом великог академика Дејана Медаковића, још пре десетак година начињени су први кораци посвећени подизању споменика Вука Караџића у Љубљани.
Taко је ево, у Љубљани, уз подршку господина Миодрага Матицког, председника Скупштине Вукове задужбине, а захваљујући разумевању скупштина два града, те градоначелника Београд Синише Малог и жупана Љубљане, Зорана Јанковића, као и градског секретара за културу господина Владана Вукосављевића, овај драгоцени пројекат приведен крају. Он је значајан не само као симболичан знак неговања пријатељства и сарадње два народа. Пројекат отварања споменика Вуку Караџићу у Љубљани и, надамо се, будућег споменика Јернеју Копитару у Београду, важан је због тога што нам указује на потребу, па и неопходност неговања класичних националних, али и европских вредности.
Поштовани пријатељи. Није тако давно време када су о српским народним умотворинама, посебно о српској епској и лирској народној поезији, у првим деценијама деветнаестог века расправљали и писали најблиставији умови епохе, Немци Johan Wolfgang Goethe, Brüder Grimm, Пољак Adam Mickiewics, Француз Claude Fauriel и др. Није тако давно време када су Mickiewics и Fauriel држали серије предавања о српској народној епици на Colege de France и на Сорбони (1823–1824, односно 1841–1842). Вук је оснивач српске модерне националне културе. До изузетне улоге у српској култури не би дошло без помоћи и подршке ученог Словенца, Јернеја Копитара. Не треба заборавити, и њему је пре две године била значајна годишњица (1844).
Сусрет Вука Караџића и Јернеја Копитара у Бечу представља прворазредан догађај за историју српске модерне културе. По пропасти Првог српског устанка, крајем септембра 1813. године, носећи у своме пртљагу један повећи „росијски Пјесеник“, Вук је прешао у Аустрију. У Бечу је написао један краћи спис о пропасти Србије у облику писма упућеног Карађорђу, и дао га у штампу уреднику „Новина српских“, Димитрију Давидовићу. Спис, који је у међувремену изгубљен, чистотом српског говорног народног језика, скренуо је пажњу цензора за словенске књиге Дворске библиотеке у Бечу, Словенца Јернеја Копитара, и био повод за њихов лични сусрет, негде у децембру 1813. године. Био је то, да подвучемо још једном, пресудан сусрет за историју нове српске националне културе. И сам Вук ће, не једном, истаћи пресудну улогу Јернеја Копитара у буђењу свог младалачког интересовања за народну поезију:
„Да је покојни Лукијан Мушицки 1805. или 1806. године у Карловцима питао за народне пјесме нас, момчад из Србије која смо се онда налазила ондје, то је цијела истина, али да је оно његово питање мене у Бечу послије 7-8 година навратило да наше народне пјесме почнем купити и штампати, то није истина, него је томе прави и једини узрок г. Копитар.“
Љубомир Стојановић је Вукову тврдњу да је сусрет са Јернејом Копитарем у децембру 1813. године у Бечу био пресудан за његово бављење књижевношћу схватио на начин да је „Копитар створио Вука књижевником, и да није њега било, по свој вероватности Вук уопште не би био књижевник“ (Стојановић 1924: 733).
Као лексикограф, Вук је написао преломну књигу српске националне културе. Реч је о Српском рјечнику (1818; 1852). Прво издање Рјечника представља темељ Вукове правописне и језичке реформе, означава дефинитиван прелаз ка народном језику као основици српског књижевног језика уз увођење фонолошког начела да сваком гласу одговара једно слово и уз фонолошки правопис.
У првом издању Рјечника драгоцени сарадник на тумачењу речи био је Јернеј Копитар, у другоме пак Ђура Даничић. Речи су тумачене на латинском и немачком језику, чиме су отворена врата њиховој рецепцији у ученој Европи тога доба. Вук је у Српски рјечник из 1818. године, несумњиво под утицајем Јернеја Копитара и Јакоба Грима, уврстио и низ предања, као особене категорије усмене прозе, са прокламованом намером „да се истолкује и опише што се боље може све што народ о ријечи о којој мисли и приповиједа“.
Вук у првој песмарици не даје „рачун од пјесама“. То је и разумљиво, будући да ће сам израз „полагање рачуна“ („Rechenschaft ablegen“) први пут употребити Јернеј Копитар у једном писму Вуку Караџићу из 1823. године (в. Латковић 1959: 44)
Поштовани скупе. На крају. Отварање овог споменика видим као симболичко отварање могућности што снажнијег заједничког рада на научном, просветном и културном развитку и сарадњи наших народа. Као што су то, не тако давно, чинили наши великани Вук и Копитар.