У Дому Вукове задужбине, 6. јула у 11 сати обележава се 10 година од смрти академика Дејана Медаковића.
Десет година без физичког присуства Дејана Медаковића (Загреб, 7. 7. 1922 – Београд, 1. 7. 2008) моћно су овериле вишеструко утицајне и свезнадарске иницијативе једног од најостваренијих српских интелектуалаца модерних времена. Полихистор, коме је превасходно била на уму мисао о укупности српског националног бића, са сећањем на Милана Ћурчина који је међу првима уочио да српски национ не познаје границе, и да су му миграције, од времена Стефана Лазаревића и Арсенија Чарнојевића до дана данашњег, једини вид постојања, Медаковић је многобројним својим монографијама и интервенцијама сваке врсте, актуелан и популаран, обележио маркантне и увек помало тајанствене тачке српства. Хиландар, Трст, Беч, Загреб, Сент Андреја, Темишвар, Сремски Карловци, Нови Сад, Београд, нису само срећни застоји у развоју нашег бића, него и – свака у своје време – престонице духа. Полицентризам је основа културног и социјалног живота Срба.
Један од лидера наше ходочасничке поезије, Медаковић је безусловно веровао нашим каменовима, нашим манастирским здањима и ваздуху наших древних светиња. Његова мемоарска проза иде у ред најатрактивнијих штива не само личних него и заумних наших успомена.
Као мало који наш репрезентативни писац, Медаковић је традицију и савременост, срећно недефинисану, сажимао у јединствен амалгам. Његове беседе и његове интервенције стизале су баш до његовог последњег даха да нас опомену, упозоре, освоје заснованом бригом за нацију али и за читав свет. Термин српског севера, сада прихваћен на свим странама, као мимоилажење са свим и свакојаким границама, он је итекако подржавао и сањао. Српски барок је за њега био све само не опонашање европског модног тренда. Баш је у њему и његовим остварењима видео и показивао особеност, допринос, још једно утемељење европских вредности. Дунав није за њега био само рајска река, него и моћна европска кохезија, итекако и са атрибутима наших специфичности.
Био је и остао мерило праведности, бескомпромисни борац за истину, за спознају нових истраживања, за дијалог. Грађанин света, свакако, остао је заувек забележен као јединствен путник а његове агенде су и дан данашњи обрасци непоткупљивог суђења, необично организоване ерудиције.
Никад актуелнији него у овим нашим првим деценијама XXI века, имао је смелости да, често усамљен, а без подозривости, искоса и у тоталитету појаве, проналази наш смисао. Строгост али и толеранција су му биле судбинске.
др Драшко Ређеп
Зоран Колунџија, издавач о Награди Дејан Медаковић:
Почев од 1997. године Прометеј је објавио или реиздао 38 књига Дејана Медаковића. А од 2008, уз сагласност породице, установили смо Награду Дејан Медаковић. Ево извода из Одлуке о установљењу Награде:
У протеклим двема деценијама постојања, Издавачка кућа Прометеј је, међу многобројним својим едицијама и насловима, посебну и слободно се може рећи дугорочну брижност неговала управо пред често заборављеном или бар пренебрегаваном нашом историјом, нашом културном и књижевном баштином. У свим жанровима које је Медаковић богато неговао (монографија, студија, оглед, мемоари, проза, поезија, глоса, памфлет) управо феномен дугог памћења био предоминантан. Помишљајући на ту синтагму, „Прометеј“ је одлучио да установи Награду „Дејан Медаковић“ за најбољи мемоарски спис, објављен било у књизи било у периодици, од 1. јануара до 31. децембра текуће године, у простору српског народа и језика, било у Републици Србији било ван ње.
Награда је уручена први пут за 2008. Моми Капору, 2009. је добио Миодраг Б. Протић, 2010. Мирко Демић, 2011. лауреат је био академик Василије Ђ. Крестић, 2012. Радивој Стоканов, 2013. Александар Гаталица, 2014. академик Динко Давидов, 2015. акдемик Нада Милошевић Ђорђевић, 2016. академик Љубомир Симовић и 2017. Милисав Савић.
Жири је радио у саставу: Радован Поповић, Јован Ћирилов и др Драшко Ређеп, а после смрти Јована Ћирилова, последње три године члан Жирија је др Бошко Сувајџић.
Зоран Колунџија