Са тугом се опраштамо од великог пријатеља, задужбинара, барокног интелектуалца, драгоценог сарадника и угледног аутора, Драшка Ређепа (5. децембар 19135 – 29. јануар 2019). О Драшку Ређепу, у тексту „Феномен Ређеп“, на представљању Антологије Ћопић, за коју је предговор и коментаре написао Ређеп, говорио је председник Скупштине Вукове задужбине Миодраг Матицки.
Феномен Ређеп
Антологија Ћопић. Изабране странице Бранка Ћопића. Избор, предговор и коментари Драшко Ређеп, Прометеј, Нови Сад, 2015, 451 стр.
Да застанем пред феноменом Драшка Ређепа као антологичара, свакако је разлог књига Антологија Ћопић, коју је издао Прометеј из Новог Сада, посвећена Јеји, великој госпођи новосадској, којој нисам за живота стигао да то кажем ни лично ни јавно. Можда је разлог што се и Драшко и ја приближавамо годинама четвртог доба, он 3. децембра пуни осамдесету, па смо спремнији да попу кажемо поп, а бобу боб, да остане да смо рекли. А можда је и разлог едиција Прометеја Антологија, у којој се нашла и књига Антологија Ћопић, у којој се по једна књига посвећује једном писцу, која је јако лепо примљена, а неке од тих књига доживеле су и седам издања. Да поменем изабране писце који ће сигурно са таквом једном књигом, у Драшковом избору, тумарнути и у следеће векове српске књижевности: Душан Матић, Црњански, Вељко Петровић, Мирослав Антић, Исидора Секулић, Богдан Чиплић, Момо Капор, Александар Тишма. А можда је разлог и антологијска књига Ређепова Девет боја Баната о којој сам писао.
Онда сложим уз његову помоћ след његовог бављења вредном и изузетном литературом, антологијског му посла. И схватим да се он тим послом бави шест деценија, и да то није посао текућег књижевног критичара, већ руског хрта који вреба вредности које ће претећи и за наредне векове. А започео је свој књижевни рад антологијом Равнице (1961) у којој се нашло 12 песника Војводине и, што је и најважније, чија су дела издржала пробу времена, како Драшко уме да каже „Сви су остали“. И данас у рукама читалаца кружи антологија Златна греда пресеца сокак Хлебарски (о Милетићевој улици је реч). Са Божидаром Ковачеком, Хадровичем, Золтан Чуком, Стојаном Вујичићем, начинио је гласовиту антологију Огледало књижевности српскохрватског језика до 1941 која и данас представља вредно огледало књижевног стваралаштва на тада званом српскохрватском језику до Другог светског рата. Да поменем и антологију поезије објављену на румунском у Темишвару Српски север (1999), да је добитник награде за антологичарски рад „Павле Марковић Адамов“. Да годинама води Одбор за награде у области уметности Вукове задужбине и да свих тих година, свакако када је реч о књижевним делима, није омашено, чак ни када су у питању млади писци. Све време умео је да наслути и писца који долази и дело које ће се разгласити и примити код читалаца. То јесте дар. Без дара не помажу научни апарати, фусноте, теоријска препричавања познатог, без икакве сврхе и конкретних резултата када је реч о објекту научног истраживања. Да, смем рећи: феномен Ређеп.
У том антологичарском послу, главно му је оружје слобода изражавања коју допушта есејизам. Посао антологичара олакшало му је опредељење за стил огледања, пуне слободе проницања у суштину стваралачког чина и ефеката које дела изазивају код читалаца. Есејом (огледом), најзад, Ређеп је и започео своје бављење литературом. Био је то есеј о Јари Рибникар. О есејству Драшка Ређепа писао сам детаљније поводом његове књиге С обе стране реке. 67 рапорта о немиру, свемиру и Војводини старој (Прометеј, Нови Сад 2013, 275 стр.). За зборнике у едицији Синтезе Вукове задужбине, о слојевима култура Срема, Баната и Бачке, нико не би могао боље и концизније да преко неколико кључних писаца изрази матична и парадигматска збивања у литератури на овим регионалним просторима.
У Антологији Ћопић реч је о антологији приповедача првога реда. У свега десет страница предговора Ређеп је исказао суштину Ћопићевог приповедања, истакао неупитне вредности, чар његова језикотворства заснованог на матрицама завичајног језика, које је још једном славно потврдило значај победе Вукове језичке реформе. И, најзад, све је то потврдио избором приповедака и делова романа који се итекако држе као приповедачке целине, као фрагменти који задате романе „оверавају“. Показао је да је Ћопић пре свега приповедач, потекао са врела усменог приповедања које је захтевало заокружен перформанс, кратак по мери пажње усменог извођења, ефектан, наративно самосталан. Зато полази од анегдоте, неког детаља, згоде и незгоде сеоског живота, то му служи као репер причања. У том енциклопедијски сажетом увиду у Ћопићево прповедање, Ређепу помаже есејизам, који му дозвољава да слободно формулише велемајсторство Ћопићевог приповедања пуног смеха и подругивања, у исти мах и дечачке раздраганости, „искричаве, сасвим неочекиване и прозрачне веселости“ као начину супротстављања сваком злу. У Ређеповом антологијском избору следе витоперне шале и дечачко подсмевање стричевима и прецима, као и осталим јунацима који, били велики или мали, јесу одиста они који су „искочили из реда, из форме, из униформе, из сивила наредбе“. Све је то Ређеп зачинио причама отргнутим из снова дечака испод Грмеча. Стр. 156
А када узима примере прича о рату и другим метежима, када је у том свету испод Грмеча поремећен систем патријархалне људскости, Ређеп мудро гради мрежу симболичне топономастике живљења народа у том и таквим крајевима: збег, осма офанзива, све време трагајући за правим људима: „Добро је што има људи“. Својим избором приповедне прозе Бранка Ћопића, Ређеп је показао у којој мери је језик његова завичаја, који је дакако надограђивао, у спрези са проницањем у менталитет народа његова завичаја, био значајна источница обликовања колективног идентитета српског народа. А то није она доминантна, епска страна колективног идентитета у којој дминирају чојство и јунаштво. Реч је о нечем сасвим другом, о лирском разоружавању епског модела, о људскости и човеческом првога реда.
Миодраг Матицки
Говор проф. др Бошка Сувајџића, председника Управног одбора Вукове задужбине, на Комеморацији др Драшку Ређепу у Српском народном позоришту у Новом Саду 31. 01. 2019. године.
Све је и даље у игри
Све је и даље у игри, Драшко.
Живот Драшка Ређепа био је есеј. Напор да се саборно повежу у целину нити српског језика и писма, да се осове у вертикалу реке, и анђели, и птице небеске са њима. Да се упосли културно памћење, тај непоуздани летопис времена, да се повеже завичај са рукописом воде, амплитудама ветрова, посрнућима географије.
Живот Драшка Ређепа кладио се на модерно у уметности. Увек на модерно. Отуда снажно прононсирана вертикална генерација, рапсодичност, игра, ексцес, ворхоловски нерв.
Живот Драшка Ређепа је показатељ да се памћење може учинити достојним избором. И да само храбар избор може бити достојан памћења.
Живот Драшка Ређепа био је искључиво лични чин. Толико силовит и махнит да никога није могао оставити по страни. Кога је само овлаш окрзнуо моћним духовним струјањем овај дечачки оријаш под шеширом бескраја, остао је довека озарен тим додиром, и сврстао се у групу вертикалних, завереничких, непоћудних.
Живот Драшка Ређепа био је перспектива. Сликарска, филмска, дубоко меланхолична. Барокна. Тишина која је тако гласно одзвањала у Банату.
Све је и даље у игри, Драшко. Само нема више писама дрхтавим, вибрантним рукописом писаних, нити посланица одштампаних на писаћој машини.
Слао ми је Драшко писма, посланице, колумне. О Црњанском, о завичајима, о феномену двојништва. Које данас имају патину књижевноисторијске археологије наше. И у којима се могло видети како у тим страшним менама превратничког нам 20. века, ни Црњанском, ни Драшку, ни завичајима није било лако.
„Треба, ипак, пазити у каквом сте друштву“, писао ми је једном приликом када, у свом стилу, није послао реферат на један престижан научни скуп. У животу, наглашавао је Драшко, човек може бирати само три ствари: пријатеље, непријатеље и друштво за кафанским столом. Пажљиво их је бирао. И поносио се својим избором.
„Ваш оглед о мојим и Вашим бојама Баната је тако нијансиран, тако слободан, а у исти мах прецизан, аналитичан. Хвала: унеколико предвидиво непредвидљиву фацу какав је Драшко Ређеп ставили сте у координантни систем који је једини могућ, премда многима невидљив. Ипак бих волео да нисам последњи барокни гражданин српског севера. Свакако сте, међутим, и ту у праву.“
Не знам да ли је био последњи барокни гражданин српског севера. Али знам да је за њега српски север био страшно важан. Као синтагма која промовише идеју о универзалном сагласју између видљивог и невидљивог. Између историје и мита. Између завичаја и духа.
Свуда је имао инсајдере. Не знам да ли можда и тамо, куда се запутио, постоје инсајдери? И могу ли га они известити о маршрути, траси, крајњем одредишту пута? Месту где га чека Она, која је и овостраном и оностраном животу дала смисао. И због које је толико волео, и патио.
Сваки Драшков корак био је искорак. Не знам да ли је Нови Сад, који се тако уобичајено, банално пробудио пре два јутра, свестан тога колико је изгубио?! Колико је изгубила Војводина. Српски север. Српска култура.
Отишла је громада. Свезнадар. Најумнији међу нама. Жива енциклопедија, ходајућа историја књижевности, споменик ликовне уметности и архитектуре. Ма колико ретке, постоје у литератури те опасне, страшно опасне величине које се не дају измерити за живота, камоли после смрти.
Вукова задужбина је била Драшкова кућа у Београду. Кућа коју је волео и у коју је радо свраћао. Не само као председник Одбора за доделу награде Вукове задужбине у уметности. Био је вуковац првога реда. После његовог одласка као да се и сама зграда, на којој пише Дом Вукове задужбине, смањила. Повукла за неки центиметар у себе. Зна се: дом чине укућани и гости. А гостима какав је био Драшко тешко да ћемо се у будућности моћи надати. Ваљда је тако било и после одласка великог Дејана Медаковића. Коме је Драшко био налик по ерудицији, свезнадарству, необузданој лакоћи асоцијација, метафорама, иронији, цинизму. И по јасном националном опредељењу, што му није сметало да буде космополита првога реда.
Све је и даље у игри, Драшко.
Како се само грохотом смејао када сам га оптужио да је исказ Цуце Сокић: „Нико, ништа, ја“, у ствари сам измислио како би дао, под псеудонимом, квинтесенцију постојања и живота човека на овоме свету. „Нико, ништа, ја.“ Каква страшна лозинка. Није ми одговорио да ли сам у праву. Али нисам био. Драшко није писао под псеудонимом. Господин Драшко Ређеп је био један, једини и јединствен. Зато је био кадар увек изнова постајати други.
Човек коме смо имали част да будемо савременици, који је пред нама стално измицао у некој само њему знаној опсесији тренутка, чије су одлике биле, у свакој ситуацији, изврстан стил и изузетан рафинман, те блистава запажања и барокна поигравања, сада физички више није ту, међу нама. Али је дух којим се до последњег часа одликовао, преживео. Он ће, ваљда, бар мало утажити празнину која ће код свих нас, који смо имали привилегију да будемо Драшкови пријатељи и саговорници, бивати све дубља. Тим је наш задатак важнији: да изузетно дело Драшка Ређепа остане, као путоказ, што дуже међу нама. Да памтимо његов луцидни говор. И дечачки смех.
Драги Драшко, (за)увек сте били слободни. И сада сте слободни да улепшавате невидљиво. Са обе стране реке. Ваш живот је био више него чаролија обичног. Поздравља Вас, Ваш, заувек, конкретан читалац.
П. С. Све је и даље у игри, Драшко.
Свему има крај под капом небеском. Само је код Вас, и код Мике, увек постојао само почетак. Краја нема.
Ваш одани Бошко Сувајџић,
председник Управног одбора Ваше Вукове задужбине