Напустила нас је, 10. фебруара, мр Гроздана Комадинић, књижевник,
професор српског језика и књижевности у пензији, магистар филолошких наука, председник Огранка Вукове задужбине у Чачку од оснивања на Савиндан 1999. године, неуморни стваралац, искрен пријатељ и учитељ, и надасве, добар човек. Комеморација, поводом смрти Гроздане Комадинић одржана је у уторак, 12. фебруара, у Галерији Народног музеја, а сахрањена је истог дана у подне на Градском гробљу у Чачку.
У наставку можете да прочитате текст Зорице Лешoвић Станојевић
изречен на комеморацији о Гроздани Комадинић.
ЖИВОТ И ДЕЛО ГРОЗДАНЕ КОМАДИНИЋ ЗА НЕЗАБОРАВ
САМО ЉУБАВ СПАСАВА И ХРАНИ ДУШУ…
Та једина, сигурна извесност у човековом трајању, смрт, однела је у недељу, 10. фебруара, насмејане дане једног, по стваралаштву и људским врлинама, плодног живота. Напустила нас је изненада наша мр Гроздана Комадинић, књижевник, професор српског језика и књижевности у пензији, магистар филолошких наука, председник Огранка Вукове задужбине у Чачку од оснивања на Савиндан 1999. године, неуморни стваралац, искрен пријатељ и учитељ, и надасве, добар човек. Комеморација поводом смрти Гроздане Комадинић одржана је у уторак, 12. фебруара, у Галерији Народног музеја, а сахрањена је истог дана у подне на Градском гробљу у Чачку.
Професионалну биографију Гроздане Комадинић, многи међу нама добро познају, али треба подсетити још једном чиме је ова вредна, одговорна и неуморна жена задужила овај град, родно Драгачево, Вукову задужбину, земљу Србију и српски народ. Уместо представљања њене последње књиге приповедака „Старине“, коју је објавила прошле године, говорила сам о њој овим тужним поводом, али поносна, што сам била њен близак сарадник и пријатељ. Цео њен истраживачки, просветни, научни, стваралачки и ауторски рад и живот били су дубоко, идентитетски зароњени у завичајну традицију, народни језик, обичаје, патријархалну етику, љубав према родитељима, дому, породици, деци, пријатељима, животу и човеку. Красиле су је огромна ширина, оптимизам, ведрина и топлина духа. За свакога је имала само лепу реч, свакога је дочекивала срдачним осмехом и раширених руку. И тачно је то да нико више као она неће с толико страсти и емоција уздизати, величати, поштовати и славити љубав. Од те љубави ткала је најлепше књижевне тканице, у сваком њеном обраћању на нашим бројним књижевним програмима чула се једноставна, али насушна порука: „Волите се људи, само љубав храни и спасава душу!“ Мало је стваралаца чије су дело верификовали највећи умови наше науке, академици Павле Ивић, Драго Ћупић, Дејан Медаковић, Асим Пецо, универзитетски професори, књижевници…
Последњи пут топле речи на комеморацији упутили су јој директорка Народног музеја Делфина Рајић, чија је установа била домаћин бројних програма Огранка Вукове задужбине, у име Управног одбора биографију и поруку председника Вукове задужбине др Миодрага Матицког говорила је Зорица Лешовић Станојевић, о дивном колегијалном односу и пријатељству које је неговала са колегама из Економске школе говориле су професорке Милеса Петровић и Татјана Пајић, како је као професор откривала и подржавала младе таленте, сећала се новинарка Ивана Суботић, у име Кола српских сестара, чији је председник Управног одбора Гроздана била, обратила се директорка Историјског архива Лела Павловић, а у име породице захвалио је њен брат Милан Мијаиловић…
Гроздана Комадинић, девојачко Мијаиловић, рођена је у Пшанику, селу код Котраже у Драгачеву, 11. августа 1940. године, где је завршила основну школу. Учитељску школу завршила је у Вршцу, Вишу педагошку у Ужицу, Филолошки факултет на групи за српски језик и књижевност у Београду 1972. године. На истом факултету магистрирала је одбранивши рад из лексикологије, под називом „Ткачка лексика Драгачева“. По препоруци Српске академије наука, чији је члан од 1982. године, за чији је речник обрадила 9.000 речи из Драгачева и чачанског краја, а на позив руског академика Ољега Николајевича Трубачова, одлази у Руску академију наука, јер је то био први речник ткачке терминологије код словенских народа. „Ткачку лексику“ објавила је „Народна књига“ из Београда, а данас се користи као уџбеник из лексикологије на Филилошком факултету у Београду. На инсистирање седмоструког академика Никите Иљича Толстоја у Москви постаје једини сарадник на великом пројекту Општесловенски етнолингвистички речник „Словенске древности“. О томе пише у својој монографији „С потомцима Лава Николајевича Толстоја“, објављеној 2008. године, као поетско-документарном сведочанству о њеној сарадњи са Институтом за славистику и балканистику и Руском академијом наука у Москви, чији сарадник постаје 1993.
Са лингвистима Економске школе седам пута је освајала републичке награде од 1996. до 2003, што је и био један од повода за оснивање Огранка Вукове задужбине, уз свесрдну подршку академика Дејана Медаковића и овдашње јавности. Објавила је 20 вуковских књига са поновљеним издањима, читане су и памтиће се њене „Варовнице“, „Предсказања“ и „Књига о љубави“ из народне културе драгачевског и чачанског краја. Градила је мостове међу задужбинарима Србије, Републике Српске и Црне Горе, а плод те сарадње су две књиге „Ризница народног казивања 1 и 2“. Роман „Потка од снова“ доживео је четири издања, сценарио и представа урађена по овом роману ученицима средње школе „Драгачево“ из Гуче донели су специјалну и прву награду на републичком такмичењу драмских секција средњих школа Србије. Животне су и поучне збирке приповедака „Роса на сунцу“, „Завичајна сновиђења“, меморијална књига „Љубица“, зборник разговора „Јунаци Великог рата“, који је урадила са живим Солунцима 1988, објављен је 2014. године, поводом обележавања стогодишњице Великог рата, приповетке „Старине“, објављене су прошле године. Књиге су представљане широм Србије, Републике Српске, Црне Горе, у Москви, Швајцарској, Немачкој…
Активности Огранка у Чачку биле су традиционалне, приредба „Млади чувари народне духовне културе“ организована је са литерарним и ликовним конкурсом за ученике 14 година поводом Дана града. Књижевни сусрети „Следбеници Вука Караџића“ окупљали су и представљали стваралаштво задужбинара, а Огранак је приређивао и појединачна представљања ауторског дела значајних стваралаца и издања матичне Вукове задужбине из Београда, у којој је била члан Управног одбора четири мандата и својим сугестијама и активностима обогаћивала рад ове националне установе.
За целокупну културну и просветну делатност мр Гроздана Комадинић је добила „Вукову награду“ Културно просветне заједнице Србије за 2013. годину, за изузетан допринос националној култури, „Златну значку“ КПЗС, захвалнице и сребрњак са Вуковим ликом од Вукове задужбине. Била је члан Удружења књижевника Србије.
Била је понос своје породице и свих који су је познавали. Волела је често да цитира Андрића: „Човек умире два пута, једном када физички умре, а други пут када га забораве.“ Својим делом, племенитошћу и добротом још за живота је себи обезбедила вечност, срећна, што јој је живот даровао све оно што је оставила за собом. Остаће поштована и вољена и на том путу у незаборав… СЛАВА ЈОЈ!
Зорица Лешовић Станојевић
ПОСЛЕДЊИ ОПРОШТАЈ
Драга Гроздана, у име Вукове задужбине, шаљемо ти овај последњи опроштај као председнику Огранка Вукове задужбине у Чачку који си водила од свог оснивања пре двадесет година, као вишегодишњем члану управног одбора Вукове задужбине и аутору низа књига које су на најлепши начин осветлиле фолклорну традицију твог Чачка и околине и приближила га другима, која си умела да зближиш наше огранке, да их повежеш и покажеш да они чине ретку и значајну породицу која чини основу Вукове задужбине и гарант је њеног постојања, која свих протеклих година одржава најлепше везе на неомеђеним просторима српске културе.
Ми ћемо у Вуковој задужбини уприличити посебну комеморацију на којој ћемо окупити задужбинаре, представити твоју последњу књигу, у нашем листу Задужбина објавити прилог о твом укупном деловању у овој културној српској установи у протекле две деценије. Тада ћеш опет бити са нама. Вечна ти слава и хвала!
Председник Управног одбора проф. др Бошко Сувајџић,
Управник Славко Вејиновић и
Председник Вукове задужбине др Миодраг Матицки