Добри пастиру и вођо,
Теодосије Хиландарац,
Саво, оче наш,
немој пустити да на нас
навале вуци,
што стада не штеде.
Канон заједнички Симеону и Сави, Србљак I, XIII век.
У Житију Светог Саве
оглашене наше главе.
У злаћаног нашег свеца,
царска лавра, царска деца.
Пирг – келија постигнућа:
Свети Сава – српска кућа.
У Житију Саве Светог
светогорски дрема метох.
Појем птица омађијан
слаткогласни Доментијан.
Пристаниште свим онима
који броде валовима.
Људска је ил’ божја рука
што прекрсти пса у вука?
Да л’ су канџе или прсти
чим се српски народ крсти?
Боговидац, грозд сазрели,
псалтир-штапом море дели.
Изгубљеном светлост нађе
да у себи свет пронађе.
Син, научен Светим Духом,
Глас који се не чу слухом.
Вером крепи све што сумња
од Рибнице до Захумља.
Студеница и Велућа:
Свети Сава – српска кућа.
Од одбеглог младог принца
до монаха-црнорисца.
Хранитељ и сила крсна,
што трепери као трска.
Син оцима духовнима,
он у оцу позна сина.
(А онога који има
на плућима крст ензима
молим ти се, дај му лека,
очисти га попут левка,
као што си, испод скита,
подигао Неофита.)
Свети Саво, што нас роди,
међу нама да л’ још ходиш?
У духовном првородству
да л’ смо с тобом још у сродству?
У Житију Светог Саве
орочене наше јаве.
Пут, изведен из беспућа:
Свети Сава – српска кућа.
Бошко Сувајџић
Прочитано на Светосавској академији Удружења књижевника Србије 24. 01. 2020.