Професор Радмила Милентијевић, писац, историчар, бивши министар у Влади Савезне Републике Југославије и Влади Србије преминула је у Њујорку 20. септембра 2022. у 91. години.
Радмила је рођена 27. октобра 1931. године у Азањи код Смедеревске Паланке, а одрасла у Београду. Већи део живота провела је у Америци. Студирала је на Економском факултету Универзитета у Београду, магистрирала на Чикашком универзитету на историји 1961. године, а докторирала на Универзитету Колумбија у Њујорку 1970. године. Професорску каријеру започела је 1966. године на Катедри за историју Сити колеџа Градског универзитета у Њујорку, где је 1984. године изабрана за редовног професора. Учествовала је на многим научним скуповима и објављивала научне радове у стручним часописима. Године 1993. се пензионише, али задржава статус професора емеритуса на том универзитету.
Током последњих деценија посветила се хуманитарном раду. Улази у ред великих српских задужбинара. Велики је добротвор Саборне цркве у Београду, Првог београдског певачког друштва, као и бројних српских православних светиња, међу којима има и оних које је дословно спасила од историјског пропадања и заборава. Била је ктитор-задужбинар Спомен храма Светог Саве на Врачару, бенефактор Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, добротвор Цркве Свете Петке Парскеве у Бондију (Француска), Српског културног центра у Решици (Румунија), САНУ, Народног музеја, Вукове задужбине, Матице српске… У Азањи је водила обнову храма Светих врача Козме и Дамјана и подигла парохијски дом као своју задужбину, а у Влашком Долу културни центар.
Њене дарове примали су и Српска академија наука и уметности, Народни музеј у Београду, Матица српска у Новом Саду, црква Светог Саве на Врачару, Саборна црква у Београду, Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, Саборна црква Светог Саве у Њујорку, манастир Никоље, манастир Враћевшница, Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска (изградња куће за деветочлану породицу у Биначу, општина Витина), црква Светог Илије у Гарашима, црква Свете Тројице у Јасеновим Потоцима, Манастир Света Петка у Бјељини, Република Српска, Манастир Црква Светог Јована Крститеља у Патерсону – Њу Џерси, Парохијски дом и Културни центар српске цркве у Решици и манастире Базјаш и Златица – Румунија, Црква Свете Петке Параскеве у Бондију – Француска, Прва економска школа у Београду, Школа за основно и средње образовање Свети Сава на Умци, Гимназија у Смедеревској Паланци, Комесаријат за избеглице Републике Србије (кућа у Плавни за избегличку породицу) …
У Влашком Долу уписана је као ктитор цркве Светог Јована Богослова, Парохијског дома и Културног центра – Задужбине Радмиле Милентијевић. У Азањи је помогла реконструкцију Цркве Светих Бесребреника Козме и Дамјана и подигла Парохијски дом, као своју здужбину. Ово дивно здање освештао је Патријарх српски господин Иринеј 27. октобра 2015. године.
Године 1994. основала је у Њујорку Светски српски добровољни фонд за хуманитарну помоћ, а пре свега, набавку лекова и медицинске опреме за болнице у Крајини, Републици Српској и Србији. Непосредно је допремила лекове у вредности од преко пет милиона долара, у хуманитарној мисији са више од 20 прекоокеанских летова. Уложила више од милион и петстохиљада долара личне помоћи српском народу у Србији, Републици српској, САД, Француској и Румунији.
Због ових својих великих задужбинских дела, проф. др Радмила Милентијевић проглашена је за почасног грађанина Смедеревске Паланке и града Решице у Румунији.
Аутор је биографије Mileva Marić Einstein: Life with Albert Einstein у издању United World Press, New York 2915. Издање на српском, Милева Марић Ајнштајн: Живот са Албертом Ајнштајном, издала је Матица српска 2010. и Просвета 2012, и на француском Mileva Marić Einstein: Vivre avec Albert Einstein у издању L’Age D’Homme, Lausanne, 2912.
Свети архијерејски синод СПЦ, 21. октобра 2915. године, доделио је Радмили високо одликовање Орден Светог Саве другог степена, за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану њеним давањем несебичне материјалне помоћи црквеним и хуманитарним институцијама, како у Архијепископији београдско-карловачкој, тако и у другим епархијама у Отаџбини и расејању. Ово највише признање Светог архијерејског синода, којег верујући појединац може добити, Патријарх српски господин Иринеј уручио је Радмили Милентијевић на освештењу њене задужбине у Азањи, 27. октобра 2015. године.
Године 2010. основала је фондацију Фонд Радмила Милентијевић у Београду, који ће наставити њен хуманитарни рад и убудуће, а 2011. године установила је награду Проф. др Радмила Милентијевић за најбоље студенте на Филолошком и Филозофском факултету Универзитета у Београду, као знак признања за узоран успех у изучавању узајамних утицаја и међусобне повезаности српског и руског народа у области историје, књижевности и језика
Финансирала је подизање споменика Филипу Вишњићу, великом српском гуслару-песнику у Вишњићеву (2010) и споменик Војводи Ђуши Вулићевићу у Азањи (2014). А међу задужбинске дарове Радмиле Милентијевић спада и подизање споменика царици Милици у Трстенику (2015).
Радмила Милентијевић улази у ред великих добротвора и Вукове задужбине. Била је генерални покровитељ календара – забавника Даница Вукове задужбине за 2007. годину, а захваљујући њеној помоћи (донацији) Вукова задужбина је објавила и фототипско издање календара – забавника Даница, коју јеВук Караџић издавао у Бечу и Будиму 1827, 1828, 1829. и 1834. године. Такође, покровитељ је и листа Задужбина и до сада је финансирала излажење више бројева овог листа.
Говорећи о свом задужбинском раду Радмила волела да каже да је Српска историјадобрим делом написана задужбинама знаменитих и родољубивих Срба. Оснивањем задужбина наши преци су даровали српском народу богату баштину писмености, уметности, градитељства и православне светосавске духовности. У тим ризницама српске духовности и културе српски народ је сачувао своје корене и историјско памћење. И то је, поред других важних разлога везаних за њен укупни живот и рад, била снажна мотивација и опредељење да чини добра дела на ползу свог народа.
Славко ВЕЈИНОВИЋ