Вукова задужбина о Косову и Метохији

„Шта преостаје српском народу и каквим се мерама можемо трајно борити за Косово и Метохију? Искључене су све врсте насиља и бескомпромисне политичке борбе, све врсте отпора којем се одмах супротстављају са најгрубљим силама света. Преостаје нам неограничено поље духовног борења за Косово које мора да остане у нашој свести као трајна присутност нашег националног опстанка. Угледајмо се на страдални јеврејски народ који, хрлећи у Јерусалим са свих крајева света и данас плаче пред рушевинама Соломоновог храма, а тај чин сведочи о духовној снази и јединству, чвршћем и трајнијем од било какве грубе силе. Српски народ мора домашити управо такав степен духовне свести која неће слабити, већ ојачавати оно наше историјско памћење које нас је одржало у дугим вековима после пропасти наше средњовековне државе. Такав степен националне зрелости захтева трајне напоре, мукотрпно дограђивање, без застанка. За тај велики циљ неопходан је истински препород целе нације, духовно јединство које раскида крхке везе тренутног насиља, лажног победничког тријумфа који подстиче охолост и груби практицизам искључиво материјалне вредности.

Оканимо се, дакле, узалудног очајавања и клетви оних сила које су нам отеле 15% наше најсветије земље. Ако верујемо у историјску правду која на крају изравнава и најзамршеније рачуне, десиће се праведно и морално кажњавање оних сила које су организовале и учествовале у пљачки. Не чекајући тај небески исход, морамо се окренути себи и својој будућности. Велики су послови везани за препознавање сопствене нације, која је деценијама, систематски губила право на свој идентитет. У том вештачки створеном хаосу, ишчезавала је или бледела слика о духовном значају Косова и Метохије, а изостали су и озбиљнији напори који су захтевали нове напоре за укључивање Косова и Метохије у националну свест српскога народа. Свако бахато својинско понашање показало се као погубно, јер нема тих вредних споменика прошлости који, без напора целокупног друштва могу на било којем немирном подручју осигурати спокојство и веру у неку трајну историјску истину.

Пред тим неоствареним задацима јача моја вера у значај и праведност Косова и Метохије, као неотуђивих вредности у незакљученом летопису српске духовности, у којем су многе странице исписане патњом, као истинским извором вере.

Ако се Косово и Метохија коначно угради у духовни живот нашег постојања, оно остаје неотуђиви део нашег постојања. Нема те силе која може уништити сведочанства оне наше цивилизацијске припадности коју је изградила европска мисао. После свих неправди, нама као народу остаје трајни задатак да то сазнање схватимо као најсветији аманет свих оних који су цео свој живот, сва своја страдања, уградили у ову земљу и, нама као пото­мци­ма, предали на чување свету тапију свога постојања, суштински одвојене од оне која је, не из­државши проверу времена, заувек изгубљена у забораву, сопственом самообмањивању у варљивом свету привида.

Један део светских сила и њихових послушника починио је велики злочин на Косову. Све што је створила груба сила, представља етички поремећај првога реда и такав не може представљати темељ било какве будућности. Жиг неправде и преваре, проузроковане на­си­љем, трајно ће пратити све узалудне покушаје да се зло оправда и заташка. Такво посту­па­ње, саображено тренутно прагматизму никоме не доноси срећу и спокојан живот. Напротив, невероватном брзином отежаће његова измрцварена историја свим народима који пристану на силу и превару, наступиће мука да се она коначно одбаци. Спокојство за које се ја залажем загледано је у будућност, а ослања се на вековно искуство да се све куле зидане на песку, у једном тренутку урушавају и нестају. Обмањују се сви они који верују да ће их поштедети историја. А та историја, вечно злопамтило, пати од хроничног незаборава, и шаље поруке онима који чују, једнако као и глувима. Ни за тренутак не смемо да губимо веру и наду у нашу истину и то треба упамтити у свим тренуцима савремене косовске и европске трагедије.

Своју поруку, завршићу библијским цитатом из књига пророка Јеремије (гл. 7, 19):

„Сребро ће своје побацати по улицама, и злато ће њихово бити нечистоћа; сребро њихово и злато њихово неће их моћи избавити у дан гнева Господњега; неће наситити душе своје, нити ће напунити трбуха својега, јер им је безакоње њихово спотицање.“

Београд, јун 2008.

Др Миодраг Матицки, председник Скупштине Вукове задужбине (2008–2020)

„Када смо прошле године однели у Призрен Даницу Вукове задужбине посвећену Вуку Караџићу и његовом делу, објављену поводом сто и педесет година од његове смрти, владика Теодосије нас је поздравио речима утехе и наде. Схватили смо да на утуке треба одговарати достојанствено, делом и делањем, да смо Вуково дело одбранили од разних нових утука у контексту „за и против Вука“ тиме што смо заокружили рад на његовим Сабраним делима у 35 књига и започели рад на његовој дигитализацији, што смо објавили фо­тотипско издање његовог Ковчежића за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (Беч, 1849), што смо приредили и објавили на немачком и руском (припрема се и издање на ен­глеском) књигу Вук Стеф. Караџић 1787–1864–2014 Српска усмена баштина која са­др­жи изабране Вукове народне песме, приповетке, етнографске записе, као и прилоге који се тичу рецепције Вуковог дела у немачкој и руској књижевности, као и научна осветљења оно­­га најзначајнијег што чини Вуково дело животним и данас, фундаменталним за српску тра­­дицију и културу.

Сада је време транзиције, условљавања, утука другачије врсте, притисака који нас на­гоне да често и брзоплето пристајемо на оно што од других није тражено, да се одричемо оно­га што је дубоко уграђено у колективну свест нашег народа. После посете српским ен­кла­вама на Косову, Великој Хочи где је готово све живо дошло на представљање Данице Ву­кове задужбине, после посете Призрену и Богословији, Српском Јерусалиму, схватили смо да оно што ми можемо да пружимо, Вукова задужбина са великом породицом задужби­на­­ра и огранака, круг аутора који већ више од две деценије несебично сарађују у Даници, је­сте да приредимо тематски број Данице посвећен Косову и Метохији, да Даницу за 2016. го­­дину посветимо Српском Јерусалиму, да је начинимо у сарадњи са Србима са Косова и Ме­тохије, уз благослов епископа рашко-призренског Теодосија.

У међувремену уследио је последњи утук, захтев да признамо да не умемо да чувамо своје светиње на Косову, да је боље да их предамо на чување онима који би највише волели да оне не постоје. Епископ Теодосије, који је оживео рад Призренске богословије, обратио нам се опет речима утехе и наде. У прилогу о српским светињама на Косову и Метохији који нам је послао за ову Даницу пре одлуке Скупштине УНЕСКА, истакао је да смо ми ове светиње, које су кроз векове страдале, стално обнављали и подизали градећи сами себе као Цркву Христову: „Оне за нас нису само грађевине, већ су духовни стожери окупљања нашег народа око вере у живога Бога“… „места наше духовне обнове, вере и наде“…, те да „зато као такве треба да остану, не само физички тамо где су подигнуте, већ и духовно да живе у нама као што и ми треба да живимо оном вером која је и њих подигла.“

(„Даница Вукове задужбине посвећена Српском Јерусалиму“, у: Даница: српски народни илустровани календар за годину 2016, ур. Миодраг Матицки, Нада Милошевић-Ђорђевић, двадесет трећа година, Београд: Вукова задужбина 2015, стр. 10–12).

Проф. др Бошко Сувајџић, председник Скупштине Вукове задужбине (2020–)

„Косовска легенда у свом изворном облику означава љубав, поверење, блискост, толеранцију. Одговор на питање о смислу човекова постојања. Чак и ако нисмо склони да себи постављамо питање о времену које нам је дато, то нам не ускраћује обавезу да трагамо за тим временом. Тачније, за собом у том времену. Одустајање од косовског постојања призива пристајање на непостојање и нестанак.

Косовска легенда нам и данас даје етички узвишен пример. Како досегнути истинску слободу. Бити поробљен, а не бити роб. Служити, а не бити слуга. Освојити, а не бити освајач. Косовска легенда је смирена, духовна, разборита. Она не тражи одрицање ради пуког одрицања. Не изискује испосничко подвизавање, муку и тегобу. Она носи радост, делатност и славље у данима животне бербе.

Речима Зорана Мишића, у другој половини XX века:

Покушајмо да раздвојимо косовско опредељење од свих оних који су се, с правом или не, током векова опредељивали за Косово. Вратимо се самом извору, народној песми, и видећемо да је косовско опредељење онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања. Видећемо да је то избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом домашити се победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада („Шта је то косовско опредељење?“).

Речју проф. др Валентине Питулић, са страдалног Косова и Метохије, из Лешка:

Коло

Месец кара звијезду Даницу:
„Ђе си била звијездо Данице?
Ђе си била, ђе си дангубила
Дангубила три бијела дана?“

Виде ли Северњачо
Севером одоше Сербљи.

Селе се селе селе
Видим им мараме беле
Виоре виоре виоре
Виором вихором лахором
Стадоше пођоше не дођоше
Надошли недошли придошли
Обданицом окупани
Од урока оболели.

Страшно коло
Нежењено неудато
Ражењено разудато
Немо коло
Удовица сиротица
Чудно коло од убогих
Што бејаху домаћини
Што очима бисер броје.

Страшно коло заиграше
Наопако окренуше
Коло коло наоколо
Све у црно завијено
Ситно ситно што ситније
Црн се барјак над њим вије.

Селе се селе селе
Сербљи у златно руно
У погачу у прегачу
Змију присојкињу
Лазар им кулу зида
У зеници белога вида.

(Приштина, јуни 1999)

Тачно је да „косовски мит“ живи и „изван поезије“. Али и изван поезије он зрачи поезију. Косовска легенда ће озрачити поезијом све чега се дотакне. Неупоредивом духовном енергијом амалгамисаће историјско, легендарно, митско и епско ткиво косовског наратива у легуру чистог духа, у супстанцијалност поезије; хумус епског тла смрвиће у прах библијске достојности. Са једнаким правом о њему сведоче српска, хрватска, албанска и муслиманска епска легенда, македонска и бугарска народна песма, индоевропски мит, тужбалички дуги стих бугарштице и свечана дикција десетерачке песме, црквено предање и у њега уткана хагиографија мучеништва и жртве, легенде о шехидима и кефалофорима, витешки кодекс епског подвига и прича у фантастичном крвотоку мита, фикција усмене приповетке и усмена веродостојност предања…

Кнез Лазар је, жртвом коју је поднео, дао један налог у времену. Тај налог није по­ни­штен ни данас.“

(Из књиге Кључ од Косова, Београд: Албатрос Плус, 2021)