Да ли је Бранко вечита младост српске поезије или њен вечни непребол? У којој мери његова поезија и данас пропитује изражајне могућности српскога језика? Какав је био однос Вука и Бранка, и шта је он донео једноме, а шта другоме великану наше књижевности и културе? Ево шта нам о природи односа Вука и Бранка данас, на 200. годишњицу рођења Бранка Радичевића, казују „Сећања на Бранкаˮ Мине Караџић, умне и племените Вукове кћери, „Србије Хомеридеˮ (Виктор Григорович), коју је „бујнокосиˮ песник Бранко, „изгледа, потајно волеоˮ (Г. Добрашиновић), и којој је, у Споменар, записао своју чувену песму „Певам дању, певам ноћуˮ (1847):
„Сјећам ли се Бранка? А заборавља ли се лако који лијеп спомен? Сјећам га се често, кад с тугом, кад с весељем. Рекла бих да га и сада гледам очима. Та бјеше нам сваки дан у кући, као син и као брат. А је ли чудо? – зна се да је Вук радо прикупљао око себе наше млађе даровите људе, а бистру оку Вукову не оте се необични дух и богато срце Бранково. Стога Вук Бранка завоље као рођена, те му бјеше брижан отац, искрен пријатељ и савјестан учитељ. Колико је то вриједило Бранкову духу, и како је то Бранко примао, разабирам тек сада. […]
Толико се довијам сада душевној узајмици међу Вуком и Бранком, а што бјеше више, знаће најбоље протумачити друг Бранков, наш вриједни Ђуро Даничић. Та они се не дијелише ни часа, а уз Вука бјеху као два сина његова. Оствљам, дакле, њему тај важан дио Бранкова живота, а ја ћу вјерно забиљежити оно што ми оста у сјећању као лична особина Бранкова…ˮ (Ђуро Гавела, Књига о Бранку, Успомене и огледи, Београд, 1953, стр. 13–14)
А о природи односа Мине и Бранка говори нам и Минин Споменар који је приредио Голуб Добрашиновић (1974), и коју је Минина имењакиња, проф. др Мина Ђурић оценила, посве песнички, као једну од „најелоквентнијих тихих књига свога и многих других временаˮ (2018).
Како истиче највећи српски лингвиста 20. века, Александар Белић, Вук је реформу српског језика остварио и захваљујући „својим младим, али снажним помоћницима Даничићем, Бранком Радичевићем и другима, који су – тако рећи – под Вуковим окриљем одраслиˮ (Вук и Даничић: чланци и огледи, 1947).
Чувено је јубиларно издање Бранкових песама из 1924. године, са уводном студијом Павла Поповића, који је указао на основне историјске вредности Бранкове појаве: „да је започео нову епоху српске поезије, помогао да Вукове идеје добију књижевни замах, поставио писано пјесништво на темеље народних образацаˮ (в. Д. Иванић, „Пјесничко дјело Бранка Радичевићаˮ, 2011).
У новембарском броју часописа „Књижевностˮ за 1953. годину објављен је чувени есеј Милана Кашанина „Између орла и вукаˮ. Написан поводом стогодишњице смрти Бранка Радичевића, есеј је изазвао праву буру негодовања у књижевној јавности. Особито због разматрања односа између Вука и Бранка (в. Зорица Хаџић, „Између орла и вука – Кашанин о Бранку Радичевићуˮ, 2017). Теза Милана Кашанина о погубном утицају јуначке народне поезије на поезију тананог лирика Бранка Радичевића дуго је тумачена као прави књижевни „атентат на Вукаˮ (Ђуро Гавела).
С друге стране, у есеју „Један век Бранкове лирикеˮ, чији је један део штампан у „НИН-уˮ за 1953. годину под насловом „Угаони каменˮ, Борислав Михајловић Михиз је изнео оцену да, „како год буде посматрана историја нашега песништва, увек ће се у њеном темељу указати Бранков угаони каменˮ (в. Н. Грујичић, Даница Вукове задужбине за 2024).
У српској лингвистици више пута је истицана Даничићева констатација у листу Подунавка за 1847. годину – „да до данас још није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевићˮ, те да је његов песнички језик „као суза – чистˮ. Она је потврђена анализама Јована Живановића (1883) и нарочито Светислава Вуловића (1890: в. Ненад Ивановић, Даница за 2023). На материјалу Бранкових песама Живановић и Вуловић су показали да је Радичевић свој песнички језик формирао у духу лексикографије Вуковог правца, што се доводи у везу са његовим лексикографским ангажманом у раду на другом издању Српског рјечника.О односу Бранка и народне поезије изврсно је писала проф. Марија Клеут („Бранко Радичевић и народна књижевностˮ, 1973).
Шта је Бранко Радичевић добио приступањем Вуковом културном кругу у Бечу?
„Са Вуком и народним песмама он је добио крила: научио је песнички језик народне поезије; остварио амалгам европске поезије са песничком експресијом свога матерњег језика, и постао први велики лирски песник народног правца. Више од тога и боље од тога није му требало, а са тиме је постао култни песник српске романтичарске поезије. ‘Е па, дотле, а куда ћу више!’ – како би сам Бранко рекао.ˮ (Драгиша Живковић, 1997)
„Бесмртни карловачки ђакˮ (Младен Лесковац) и данас живи, млад и расцветан, у новим вредносним и поетичким сагледавањима (в. Ненад Николић, Бранко, романтичарски песник, Београд: СКЗ, 2022).
Бошко Сувајџић
