ГОДИШЊИ ИЗВЕШТАЈ О РАДУ УДРУЖЕЊА „ЧУВАРИ ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋА”

Чачански огранак Вукове задужбине, основан на Савиндан 1999. године, делује под именом Удружење „Чувари дела Вука Караџића”. Пуних двадесет година овај огранак је водила мр Гроздана Комадинић – професор српског језика и књижевности у пензији, магистар филолошких наука, неуморни културни прегалац, завичајни писац, искрено и драго биће које је ведрином пленило и окупљало задужбинаре. Почетком фебруара, Гроздана Комадинић се преселила у вечност, а на задужбинарима је остало да стегну срца и збију редове… На комеморативном скупу одржаном 12. фебруара 2019. године топлим и бираним речима Грозданин животопис су донеле новинар Зорица Лешовић Станојевић и Делфина Рајић, директор Народног музеја у Чачку, обе задужбинари од оснивања Oгранка. Осећајући велику одговорност и потребу да сачувају оно што је деценију брижљиво ткано, чланови Управног одбора – проф. др Драгутин Ђукић, Делфина Рајић, Зорица Лешовић Станојевић, Мила Мутавџић, Милица Баковић, др Оливера Крупеж и Данијела Ковачевић Микић – дефинисали су богат програм за 2019. годину који је успешно и остварен.

Програм су чиниле следеће активности и манифестације:

  1. У Вуковој задужбини у Београду, 3. маја 2019. године одржан је „Спомен-омаж Гроздани Комадинић”. Своја сећања су том приликом поделили: др Миодраг Матицки, проф. др Бошко Сувајџић, Славко Вејиновић, Зорица Лешевић Станојевић, проф. др Драгутин А. Ђукић, Данијела Ковачевић Микић и окупљени задужбинари, уз присуство др Слађане Ранитовић, Грозданине кћерке, и друге чланове породице.
  2. Стручни скуп „Песничке бројанице Добрице Ерића” одржан је 24. маја 2019. у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку.

Скуп је акредитовао Центар за стручно усавршавање у Чачку, а подржали су га ИК „Пчелица” из Чачка, Вукова задужбина из Београда, Друштво за српски језик и књижевност из Београда / Подружница за Моравички округ и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка. Након уводног обраћања Данијеле Ковачевић Микић, новоизабраног председника Удружења, Горана Марковића, директора ИК „Пчелица” из Чачка, Богдана Трифуновића, директора Градске библиотеке и Горице Станојевић, директора Центра за стручно усавршавање из Чачка, своје стручне реферате о опусу Добрице Ерића поднели су следећи учесници скупа:

  • Милица Баковић, библиотекар саветник;
  • др Оливера Крупеж, председник Подружнице Друштва за српски језик за Моравички округ;
  • Мила Мутавџић, наставник српског језика и књижевности, ОШ „Свети ђакон Авакум”, Трнава;
  • Маја Настић, наставник српског језика и књижевности, Школа за образовање одраслих, Чачак;
  • Милица Милошевић, наставник српског језика и књижевности, ОШ „Горачићи”, Горачићи;
  • Бојана Кулиџан Громовић, наставник српског језика и књижевности, ОШ „Академик Миленко Шушић”, Гуча;
  • Александра Мишић, наставник српског језика и књижевности, Гимназија, Чачак;
  • Сања Перовановић, наставник српског језика и књижевности, Медицинска школа, Чачак;
  • Душица Савић, наставник српског језика и књижевности, ОШ „Милинко Кушић”, Ивањица;
  • Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник Школске управе у Чачку.

Скуп је завршен интервјуом који је Зорица Лешовић Станојевић урадила са Добрицом Ерићем и објавила у „Чачанском гласу”.

Ученици који су се одазвали на пратећи ликовни и литерарни конкурс награђени су захваљујући донацији ИК „Пчелица” из Чачка.

  1. Видовдански свет(л)описи – манифестација коју од свог оснивања остварује Удружење одржана је 25. јуна 2019. године у Центру за стручно усавршавање у Чачку. Програм ове манифестације подразумева представљање Српског народног илустрованог календара „Даница” и Школског забавника „Даница за младе”, о којима су говорили Славко Вејиновић и др Бошко Сувајџић, Зорица Лешовић Станојевић, Данијела Ковачевић Микић и Мила Мутавџић, а овог пута у програму је представљена и последња књига мр Гроздане Комадинић „Старине” о којој су говорили рецензент проф. др Бошко Сувајџић и уредник др Оливера Крупеж. У програму су учествовали и проф. др Драгутин Ђукић, проф. Милица Матовић и ученице Вања Гостиљац, Невена Јањић и Ирена Вучковић, a организована је и пратећа изложба примењених уметничких радова др Мине Маричић, аутора илустрације за диплому „Млади чувари српске народне културе”.
  2. У сарадњи са Подружницом ДСЈК, 4. новембра 2019. године, у ОШ „Милица Павловић” у Чачку представљена је књига „Приче из моје учионице” Миле Мутавџић, наставника српског језика и књижевности из Трнаве. У програму су учествовали: аутор Мила Мутавџић, Слађана Парезановић, просветни саветник и руководилац Школске управе у Чачку, Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник и аутор поговора, др Оливера Крупеж један од рецензената књиге (уз Љ. Ћорилића и Р. Ђерговића), проф. Биљана Вуловић и ученици ОШ „Свети ђакон Авакум” и ОШ „Милица Павловић”.
  3. Стручни скуп у надлежности установе за наставнике српског језика и књижевности „Вукова Даница и Даничићи”, одржан је у 12. новембра 2019. године у Центру за стручно усавршавање у Чачку. Стручна излагања су имали чланови Удружења: др Оливера Крупеж (о Вуковом доприносу српској култури) и проф. Сања Перовановић (о мотиву Данице у српској књижевности). На овом скупу је упућен позив за пренумерацију за „Даницу 2020”.
  4. Представљање Школског забавника „Даница за младе” у организацији Миле Мутавџић, и подршку др Оливере Крупеж, за ученике ОШ „Милица Павловић” и ОШ „Филип Филиповић”, а уз учешће ученика ОШ „Свети ђакон Авакум” из Трнаве, одржано је 19. новембра 2019. године.
  5. Стручни скуп у надлежности установе „Вуковим путем / Примери савремене наставе”, одржан је у Народном музеју у Чачку, 25. новембра 2019. године, у организацији председника Удружења Данијеле Ковачевић Микић. На скупу су учествовали:
  • Верица Костић, докторанд: „Живот и обичаји нашег краја – настављачи Вуковог рада”, пример пројектне наставе и теренског истраживања, са ученицима ОШ „Сретен Лазаревић” из Прилика;
  • Милица Матовић: Радионице о два дела Гроздане Комадинић „Варовнице” и „Спомен на јунаке Великог рата”, уз учешће ученика из ОШ „Горачићи” из Горачића и
  • Сања Перованић: Пример пројектне наставе о Вуковом делу из Медицинске школе у Чачку.
  1. Књижевни програм: Речи – сачувана потковица детињства, одржан у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку, 27. новембра 2019. године. У програму су учествовали: песник Живорад Недељковић, Данијела Ковачевић Микић, председник Удружења, као рецензент књиге „Дете”, Тијана Бежанић, водитељ програма, и полазници Центра за таленте Чачак: Невена Јањић, Ирена Вучковић, Лука Дамјановић и Урош Ковачевић.
  2. Књижевни програм: Ћаскање с песником Сашом Јефтићем.

Програм је реализован у сарадњи са Домом културе у Чачку. У програму су учествовали: песник из Београда Саша Јефтић, Милкица Милетић, уредник Књижевног програма Дома културе, и Данијела Ковачевић Микић, као аутор књижевнокритичког приказа збирке „Варсамелеон”. Програм је одражн 5. децембра 2019. године у Малој сали Дома културе у Чачку.

  1. Традиционални програм Удружења Млади чувари српске народне културе одржан је у Великој сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” 11. децембра 2019. Ова манифестација се одржава у склопу свечане прославе Дана града Чачка, под покровитељством Града. У пуној сали, уз свечани програм, уручене су вредне награде ученицима који су победили на Литерарном конкурсу „Млади чувари српске народне културе” , као и награде Задужбинар године, Добротвор и Велики добротвор. Ученици Српске допунске школе из Париског региона послали су на овај конкурс запажен број радова у којима су показали велику бригу за очување српског језика и књижевности захваљујући чему су постали добитници Специјалне награде за очување српског језика и ћирилице у расејању „Млади чувари српске народне културе”. Одлука о победницима конкурса у свим узрасним категоријама објављена је 5. децембра 2019. године на сајту Школске управе Чачак и прослеђена учесницима, а доступна је на линку: http://www.skolskaupravacacak.rs/o-nama/konkursi/2149-pobednici-konkursa-mladi-cuvari.html.

У богатом културно-уметничком програму учествовали су: ученици и наставници ОШ „Вук Караџић” из Чачка, ОШ „Горачићи” из Горачића, ОШ „Свети ђакон Авакум” из Трнаве, ОШ „Милинко Кушић” и ОШ „Сретен Лазаревић” из Ивањице и Медицинске школе из Чачка, уз чланове Удружења. Помоћнику градоначелника г. Владану Милићу и градоначелнику г. Милуну Тодоровићу уручене су захвалнице ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР које се по Статуту Удружења додељују за материјалну подршку програмским активностима Удружења, будући да је Град био покровитељ манифестације (књижни наградни фонд и трошкови организације). Захвалницу ДОБРОТВОР ове године су добили: Славица Кесић Росмајр (Roßmayr) за уметнички рад поклоњен Удружењу, Војкан Митровић, за обезбеђивање превоза уметничког рада из Немачке до Чачка, др Мина Маричић, за осмишљен дизајн награде за младе, Вера Новаковић (LL Pan Profit) за пословну подршку, др Богдан Трифуновић, за подршку раду Удружења, и за медијску подршку: РТВ Галаксија 32, Радио Џенарика и новинар Зорица Лешовић Станојевић („Чачански глас”). Награду ЗАДУЖБИНАР ГОДИНЕ добиле су наставнице: Јасминка Марић Глишовић (ОШ „Вук Караџић”, Чачак), др Оливера Крупеж (ОШ „Милица Павловић”, Чачак), Мила Мутавџић (ОШ „Свети ђакон Авакум”, Трнава) и Сања Перовановић (Медицинска школа, Чачак), за бројне активности које су осмислиле и реализовале током 2019. године.

Програм је одржан пред пуном Великом салом Градске библиотеке, а медијски је веома лепо подржан. Наводимо линкове за прилоге локалних телевизија:

У току је техничка припрема е-публикације – зборника свих радова ученика који су учествовали на конкурсу „Млади чувари српске народне културе” која ће бити објављена најкасније до Видовдана 2020. године, а чији ће уредник бити др Оливера Крупеж, и електронског зборника радова о Добрици Ерићу, чији ће уредник бити Данијела Ковачевић Микић.

На крају календарске године, чланови Удружења су осмислили два пројекта (образовни и културни) која су предата на локалне конкурсе за подршку раду удружења у 2020. г.


Удружење „Чувари дела Вука Караџића” као чачански Огранак Вукове задужбине, објављује победничке радове учесника конкурса „Млади чувари српске народне културе” на сајту Вукове задужбине, будући да је „Даница за младе” у време нашег конкурса већ била припремљена за штампу.

Победници литерарног конкурс за ученике основних и средњих школа „Млади чувари српске народне културе”

ПРВИ ЦИКЛУС – од првог до четвртог разреда ОШ

Теме:

  • Није Чачак рима за облачак
  • Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке
  • Опустела села биће опет весела

ПРВО МЕСТО: Анђела Аврамовић, четврти разред, ОШ „Милинко Кушић”, Ивањица, учитељица Олгица Цветковић

Питали смо баке и деке за старе српске речи неке

Кад бака каже да је нешто било вазда,
Зна се да је дека увек био газда

Кад бака неки абер пронесе,
Ту вест далеко ветар однесе

Да би наш дека сео на басамак,
Тај степеник не сме да је танак

ад бака на уштипке шећер тури,
Очас посла образи су пуни

је дека ономад донео бостан,
Од њега само кора оста

А када дека сабајле устане,
Од посла цео дан не одустане

Па навиљак сена однесе у шталу,
Јер много мари за своју краву

Дека и бака боље познају ситуацију,
Ми смо ту да их питамо и сачувамо традицију.

ДРУГО МЕСТО: Федор Живковић, први разред1, ОШ „Милица Павловић”, Чачак, учитељица Милена Аћимовић

Није Чачак рима за облачак

Чачак је град у ком сам се родио и у коме живим и растем. И Чачак расте. Зидају се нове куће и зграде и реновирају се улице и тргови. Наш град расте и пролепшава се.

Окружен је планинама и кроз њега протиче река Западна Морава. Имам ту срећу да живим близу реке и да свакодневно шетам градским бедемом. Мама каже да је бедем најлепши део града. Ту сам направио прве кораке држећи родитеље за руке и од тада то радимо свакодневно. Пређемо цео бедем, спустимо се до обале реке и дишемо свеж ваздух. Са бедема се спустимо у парк којег посебно волим. Волим његово дрвеће и његове споменике и фонтане, љуљашке и клацкалице. Волим га у пролеће кад сав озелени и у јесен кад је прекривен хиљадама боја.

Из парка ми је тата показао једну стару зграду и каже да је у том улазу рођен Бора Ђорђевић, најпознатији рокер из Чачка. Највише волим да се играм поред фонтане у парку, ту се дружим са децом из различитих делова града и из других школа.

Поред парка се налази велика бела зграда са великим степеништем и стубовима, која изгледа као дворац. Сазнао сам да је то Институт за воћарство и да у њему научници производе нове врсте воћа, посебно јабуке. Док сам ишао у вртић Невен који се налази у близини, маштао сам да за време спавања са другарима пређемо у Институт и да тамо гледамо те научнике. Ја желим да будем научник кад порастем и волео бих да будем биолог.

У близини парка налази се Галерија „Надежда Петровић”. Она је једна од првих српских сликарки и у галерији се налазе многе њене слике, али и слике других уметника. Често маштам да ћу кад порастем и постанем сликар, једна од мојих слика висиће на зиду наше галерије.

Одмах поред галерије налази се црква, која је једна од најстаријих у Србији, Богородица Градачка, и она је свети зрачак који вековима светли мој град Чачак. Вековима стоји на истом месту и памти многе догађаје. Преко пута цркве се налази Чачанска гимназија. Не могу се набројати сви њени ђаци, који су постали уметници и научници познати у целом свету. И моји мама и тата ишли су у ту Гимназију, а мама ми је рекла да је поноснија што је завршила чачанску гимназију него Правни факултет у Београду, и да су чачански гимназијалци одувек били најбољи студенти на факултетима и да су понос и светло нашег града.

Испред Гимназије се налази биста Надежде Петровић коју је извајао познати вајар Иван Мештровић у Америци. Тата каже да је из љубави и поштовања према сликарки, бисту извајао бесплатно и поклонио је нашем граду.

Лети се највише окупљамо на градском тргу кога краси велика фонтана. Кад сам био мали, шетао сам се по њеној ивици и упао у воду и био мокар до голе коже. Око фонтане расту најразличитије биљке, а највише ми се свиђа сребрни бор. У близини трга се налази и најстарији споменик у граду, а то су римске терме које су биле некадашња купалишта, као базени. Тата и мама кажу да, ако су на том месту постојале терме, сигурно су постојали и други римски објекти, храмови и колесеуми, а скоро је направљена прелепа фонтана која је бела и сија у мраку и око ње се лети окупљају и стари и млади да се друже и расхладе и зове се Римска фонтана да нас подсећа на прошлост града. Ту поред је и стари Хотел Београд који је много леп и са чије терасе сам гледао старе терме.

Град не чине само зграде и споменици, највише га чине његови становници. Наш град је изродио много знаменитих људи, по чијим именима се данас називају многе улице, школе и установе по целој Србији. Један од њих је др Драгиша Мишовић поред чије куће често пролазимо. У мом граду има места за све и старе и младе, моја мама зато највише и воли градски парк јер је најсрећнија када види да на једној клупици деке играју шах, на другој тинејџери слушају музику, око фонтане деца трче, а на игралишту младе маме и тате уче децу првим корацима и то се тешко може описати речима колико је лепо.

Мој град је познат и по установи Зрачак за децу којој је потребна мало већа помоћ да уче и да се развијају. Наш град је добар град за све добре људе, и мама често говори да би била најсрећнија када би се у град вратили сви наши Чачани јер их је пуно у целом свету и сви су тамо успешни и замишља како би град процветао ако би се они вратили. Тата је рекао да људи обиђу цео свет како би схватили да им се све лепоте света налазе испред носа, у родном граду. Бранко Коцкица је исто рекао да нема лепшег места од места у коме си рођен и за кога те вежу прве успомене.

Најлепше у граду је када се чују деца око зграда, на игралиштима, на бедему и постоји песма деца су украс света, а ја певам деца су украс Чачка.

Волео бих да моји другари и ја останемо да живимо у нашем граду када порастемо и да мој град остане рајско место да дивније не може бити како су о њему говорили неки историчари.

У граду нас чува бронзана статуа Војводе Степе, и Танаска Рајића као подсећање на светлу прошлост. Чувају нас и наши вредни родитељи који храбро одгајају мале Чачанчиће у будуће полицајце, лекаре, фризере, возаче, научнике у поштене људе који уливају веру да нас чека светла будућност, али другачија него што је била прошлост, јер су се наши преци изборили за нашу слободу и мир па на нама остаје да будућност учинимо блиставом нашим радом, пријатељством, лепотом и знањем, јер домовина се тако брани.

Небом плови бели облачак,
Кроз њега се пробија сунца зрачак.
То представља наде трачак
Да лепши и срећнији буде наш Чачак.
А у центру града, вековима светли свети зрачак,
Богородична црква чија звона склањају облачак.

ТРЕЋЕ МЕСТО: Михајло Козомора, четврти разред, ОШ „Стеван Сремац”, Борча, учитељица Дубравка Мацут

Опустела села биће опет весела

Долазим у мој крај, срце ми јаче лупа. Спуштам се са Скокова а испред мене поље Гламочко. Шири се од истока ка западу, од севера ка југу и делује као да му нема краја.

Чини ми се да га за ових мојих десет година ни зерице нисам преходао, а сваког лета долазим. Кудa год закорачим, увек су ми ноге на Скоковима. Где год да легнем, увек ми је под главом камен на три пиљка. Кад год отворим очи, стално ми у њима горско око, Шаторско језеро.

Мој тата каже да тек кад одеш негде далеко, схватиш да је твој родни крај најлепши на свету. Сунце изнад њега некако дуже и јаче сија, а киша мирише лепше. Људи се смеју искреније. Док је ходао улицом места које је требало да прихвати као свој нови дом, сећао се топлих улица свога града.

,,Има ли ичег љепшег, него кад пожелиш да се вратиш, а заправо схватиш да никада ниси ни отишао? Срећа па нам нико не може успомене узети”, каже тата.

Нисам га баш најбоље разумео док ми је ово причао, али ми је било некако топло око срца. Схватио сам да једва чекам да прође јесен, зима, пролеће и да поново дође лето, како бих отишао у мој родни крај.

ДРУГИ ЦИКЛУС – од петог до осмог разреда ОШ

Теме:

  • Стари предмет са тавана
  • Прича из мог краја
  • Вуче, словима смо твојим повезани са прецима својим

ПРВО МЕСТО – Сузана Радоњић, осми разред, ОШ „Сретен Лазаревић”, Прилике, наставник Верица Костић

Прича из мог краја

(Како је село Прилике добило име)

Кроз предање и легенду

пут нас увек тамо води

где су били наши преци,

тамо где се име роди.

Моје село поред реке

вековима мирно спава.

Памти дане када га је

походио Свети Сава.

Безимено беше некад

Ко сироче једно мало,

ал’ због нашег Светог Саве

име му је засијало.

Причале су наше баке

ову причу кроз времена

да бисмо и ми дечица

знали корен свог имена.

Светитељ је српски Сава

просветитељ некад био

све што је из књига знао

он од људи није крио.

Просвећивао је народ

и ширио вере драж.

Људи беху љубоморни,

па смислише страшну лаж.

У његову торбу

подметнуше певца,

поиграше се са њим

као неваљала деца.

„Он је кривац!”,

углас узвикнуше

и у правцу Светог Саве

срамно прстом показаше.

Сави тешко беше

кад певца у торби нађе,

али мудри светац

убрзо се снађе.

„Прилика је, људи моји,

да сам петла ја украо,

мада нисам, браћо драга,

никад до сад ја варао.

Прилике су чудне,

и нисам и јесам.

Како вам се зове

ово место где сам?”

Постиде се сваки,

који кривац беше,

да истину кажу

они одмах реше.

Велико је срце било

у Светога Саве

да опросте другом

он научи луде главе.

Тога дана наше место

доби име и Прилике поста,

а светитељ српски Сава

наш заштитник навек оста.

ДРУГО МЕСТО – Дуња Крнетић, пети разред, ОШ „Татомир Анђелић”, Мрчајевци, наставник Снежана Симеуновић

Стари предмет са тавана

На брежуљку на средини села, међу шљивама, јабукама, крушкама и дуњама шћућурила се једна лепа жута кућица, окружена цветним двориштем. Она је данас усамљена и тужна. Време јој урезује бразде по зидовима и крову. Нема никога да у њој живи, да јој удахњује живот. То је кућа моје покојне прабаке Вере.

Много волим да завирујем у цветно царство које је прабака створила у дворишту. Mного волим да разгледам њене везене шустикле, нецане завесе од свиле, коју је она сама производила од свилене бубе. Ипак, најдраже ми је када се завучем у две дрвене кућице и претурам по старинским предметима који се ту крију. Једна кућица је стари млекар где су некада чукунбака и прабака разливале млеко. Ту се крију чабрице за сир, мале качице за кајмак, карлице за разливање млека, грудњар за притискање и цеђење груде. Ух, груда, тај млади неслани сир – има ли шта слађе?!

Кад се нађем у том занимљивом кућерку, моја цревца почињу да запевају и да вичу: „Хоћемо кајмака, хоћемо сира, хоћемо млека!” Да избегнем ту халабуку коју производи мој трбух, ја потрчим у другу дрвену кућицу, звану зграда. Док огромним старинским кључем откључавам тешка дрвена врата, чујем добродошлицу. То се брвнара радује мом доласку и обећава ми да ће ми испричати занимљиве приче, само треба да се попнем на њен таван где ме чекају изненађења. Шкрипутавим ходом врата се отвaрaју и испред мене се појављује старински разбој на којем је моја прабака ткала прелепа српска платна и шарене ћилиме. Ту су и преслица, вретено, дружица, мотовило…

Ипак, моја радозналост ме вукла ка тавану. Осећала сам да се изнад тих дрвених шашовака крије неки тајанствени предмет. Успузала сам се преко разбоја до таванског отвора, подигла капак и гле – пред очима се указала гомила старинских предмета од којих за многе нисам знала чему служе. Дограбила сам две огромне четке са краћом дрвеном дршком. Подсетиле су ме на четке – чешљеве. Понела сам их напоље, села у бакин ружичњак и дуго их разгледала. Из дрвене подлоге штрчали су веома чести, дугачки, челични зупци. Била сам сигурна да се тиме нешто чешљало, али шта?

Прабаке нема да ми исприча, па ми остаје да сама мозгам. Онда се сетих да ми је бака Мирјана једном помињала некаква гребена док је објашњавала како су од овчије вуне настајали џемпери. Онда зачух како четке челичним зупцима шкрипнуше једна о другу, а онда једно започе причу: „Да, Дуња, ми смо гребена. Ми смо једна од најважнијих справа за прераду вуне. Када домаћини ошишају овце, на реци оперу вуну, добро је осуше и онда на сцену ступамо ми. На моје зупце домаћица искачи замршену вуну и направи ми бујну рашчупану фризуру. Чврсто ме држи у једној руци, а мог другара држи другом руком и с њим чешља моју вунену косу. Извлачи прамичак по прамичак и за час се пред њом створи растресита гомила мекане рашчешљане вуне, која иде на даљу обраду. Видиш, без наше помоћи овај део посла би било много теже обавити. Још нешто треба да знаш, Дуња. Нас гребена су увек чували на таванима, јер су се плашили неког зла. Ми лично ником не желимо да нанесемо зло, али понекада нас људи забораве у трави, па после нагазе на наше бодље и повреде се. Далеко било од сваког, али десило се да се једно дете из оне мале куће на раскрсници, саплело и пало на грбена остављена тамо где је немарна домаћица вуну гребенала. И ето несреће. Дете оком погодило шиљке и остало слепо. Онда су окривили нас за своје сопствене кривице и немар. Ми не можемо сами да се попнемо негде док нас људска рука не понесе. Зато, мала, видела си нас, испричали смо ти за шта служимо, али нас врати на таван да се не би неко зло десило.”

Занета причом која ми се створила у глави, нисам ни приметила да пада вече. Вратих гребена на место и пожурих кући. Трчим да бих што пре испричала баки шта се десило. Бака ме саслушала са осмехом, рекавши: „Мала моја, видим да си се сетила приче о гребенању вуне кад си видела гребена. Ти сад, кћери моја, напиши причу о корисној страни ових необичних справа, како би и твоји потомци знали како се некада чешљала вуна.”

И, ето, послушала сам баку и написала ове редове. Можда ће некада неком бити помоћ да сазна како се у прошлости живело.

***

Пошто знам да многи моји другари не знају ништа о предметима које сам споменула, ево мојих објашњења (онако како сам ја то видела):

разбој – велика дрвена направа на којој се затежу конци око којих се плету и затежу нити, односно на којој се тка платно

преслица – издужена, пљосната, елипсаста дашчица са дугачком дршком на коју се привезивала кудеља вуне

вретено – танко дрво обликовано и зашиљено са обе стране којим се упреде нит од вуне или тежине

тежина – кудеља која се производи од конопље

дружица – велико вретено којим се упреда неколико вунених нити у једну дебелу нит

мотовило – на дрвеној подлози крст који се окреће; на сваком краку крста држачи око којих се ставља канура вуне – помоћ домаћици да са кануре пређу намота у клупче

чабрице – дрвене, дубоке округле посуде прављене од дрвених дасака које су оковане металним обручевима, а служиле за чување сира

качице – сличне чабрицама, само мање, у њима се чувао стари кајмак за зиму

карлице – елипсасте, од дрвета издубљене посуде у којима се разливало млеко да се кајмак закајмачи

Ако се питате како све ово знам… све имам у прабакиној кући, а бака се потрудила да ми све покаже како се шта ради и да ме врати у прошлост. Штета је заборавити како су наши преци живели. Ако икада будем могла, од тих прабакиних ствари направићу музеј.

ТРЕЋЕ МЕСТО – Богдан Ђокић, 5. разред, ОШ „Милинко Кушић” Ивањица, наставник Светлана Куч

На старом тавану

Причао ми једном стари џепни сат

како је преживео Први светски рат.

Причао ми је како је са прадедом у рату био,

чак и да га је у борбе носио.

Приповедао ми како је видео

битке на Церу и Колубари,

и да сваки пут, кад погледа на њега, лице му се озари.

Причао ми је да је видео како прадеда пише прабаки,

али само зато што је био са њим трен сваки.

Причао ми је да је прешао пут звани Албанска голгота,

где их је пратила глад и зима строга.

Причао ми је како су мртве војнике похранили у море

јер гробнице више нису могли да створе.

Причао ми је како су их савезници на Крфу спасили,

и вољу за живот повратили.

Причао ми је како је било на Солунском фронту,

где си морао дати све од себе да би остао у животу.

Причао ми и описивао, весеље и славље,

када су, враћајући се дому,

дизали увис песнице лавље.

И на крају, пришапну ми зашто је још увек овде:

прадединог сведока глас нек се чује довде.

ТРЕЋЕ МЕСТО – Нина Николија Тимотијевић, 8. разред, ОШ „Вук Караџић” Чачак, наставник Душица Ћурчић

Вуче, словима смо твојим повезани са прецима својим

Ових дана сви смо на мрежи. Као неке лакомислене мушице, ухватили смо се у мрежу сајбер порука.

Мрежа је растегљива, прати наш брзи темпо и сталну журбу. И не примећујемо да смо заробљени, а када и да приметимо од силног посла? Свашта се променило од када смо се заплели у мрежу.

У школи нас уче да богатимо речник, да проширујемо свој речник новим речима, а ми бисмо да скратимо и ово мало речи што користимо. Заборавили смо и које је наше писмо, све је данас на латиници. И српски језик нам измиче, а ми спавамо.

Вук се борио да нам упрости азбуку. Некада је била привилегија бити писмен, а данас је то нешто од чега се бежи. Сада је свима доступно да науче да читају и пишу, али је то, изгледа, изашло из моде. Деца прво науче да користе тастатуру, а онда оловку. Неке нове, Вуку непознате вредности, сада су у моди, а ми смо и заборавили ко смо и одакле смо. Продали смо језик и писмо да бисмо били савремени, али смо изгубили нешто вредније. Данас када имамо све, ипак имамо тако мало. Наши преци су гинули да ослободе Србију, нашу једину земљу. Дали су своје животе, да би наши били лепши. Борили су се за будућност и она је дошла, али да ли смо ми достојни да будемо та будућност? Многи од нас и не знају зашто је наша држава данас слободна и ко је за то заслужан. Ретко кога то и занима, само је битно да ми ту живимо, у Србији. Ако живимо у Србији, треба да будемо Срби.

А ко су то Срби? Као да смо некад знали, ма, на врху језика нам је. Учили су нас то, али смо заборавили.

Срби су један мали народ из мале државе, сетили смо се. Јадни мали Срби, како то тужно звучи. Другачије нас уче данас, рекли су нам да смо мали и прихватили смо да будемо. Срби су поразили два царства у прошлом веку, били су борци за слободу и српство. Тада их нико није сматрао малим. Народ се не мери бројем становника, већ тиме колико воли своју државу. Ако нисмо мали народ, онда смо јако заборавни. Чујемо неко тихо звоно које нас опомиње, али брзо га надјача бука свакодневице. Оно звони све време. Када у ауту пишти да се вежемо, ми то урадимо. Зашто онда не слушамо звоно српства? Вук уздише, али и даље звони. Као када звоно позива вернике на молитву, Вук нас позива на српство. Позива нас књижевним језиком сатканим од народног. Историја се пише делима, али записује словима. Многи Срби данас пишу историју, отргли су се из мреже и покидали њене конце. Ко ће записати њихова дела, ако не ми? Зато нас Вук опомиње, мршти се благо и звони. Оставио нам је прошлост Срба и писмо у аманет, а ми морамо то користити. Не треба ћирилицу чувати на тавану Србије да скупља прашину, већ њом стварати боље данас и боље сутра.

Угасите мобилни накратко и ослушните звоно. Још сте Срби, као и ваши преци, не дајте да вам то отму.

ТРЕЋИ ЦИКЛУС – средња школа

Теме:

  • Једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога.” (Свети ава Јустин Ћелијски / Преподобни отац Јустин Ћелијски, српски светитељ
  • Тешко је стање када је на уснама светост, а у срцу безакоње и злоба.” (Свети Антоније Велики)
  • Минирај реч „издоминирај” – о туђицама у савременом српском језику

ПРВО МЕСТО – Урош Тирнанић2, први разред Савремене гимназије у Београду

Зашто, сине, не говориш српски?

„Шта радиш, дете?” – бака ме пита.

„Атендујем инвентове на фејсу!”

„Је ли то, сине, шала духовита?“

„Ма, није бако, тако ми твита.”

„Шта кажеш, дете?” – бака се чуди.

„Даунлоудујем клипове с нета!”

„Јој, какав ти је то језик луди,

шта ти то значи, заиме света?”

„Ја, бако, не спинујем и нисам трол,

углавном тагујем, хејтујем, лајкујем,

наглас се смејем и кажем лол,

мало атaчујем, мало дилитујем.”

Бака ме слуша, па се крсти:

„Зашто, сине, не говориш српски?

Снађе ме туга и тешка мука

што не разумем свога унука.

Где све то иде? Где ћемо стићи?

Шта ћемо страним речима постићи?

Хоће ли ово неко да спречи?

Да језик сачува од туђих речи?”

ДРУГО МЕСТО – Наталија Божић, четврти разред, Медицинска школа Чачак, наставник Мица Костић

Једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога”

(Свети ава Јустин Ћелијски / Преподобни отац Јустин Ћелијски, српски светитељ)

Вера нам каже да је Бог створио овај свет из љубави. Да је подарио тами Сунце, небу звезде, земљи реку и човеку жену. Сву своју творевину је увезао љубављу. Да није те љубави, не би било ни живота, а то је првенствено божја љубав. Најфинији дар Господ је дао људским бићима. Дао им је да и они стварају нове животе управо из љубави. Љубав нам је дата да је негујемо и бранимо.

Као што Свети ава Јустин каже: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави.“ Да, љубав је благословена и она треба да буде очишћена од ружних идеја и замисли. Она треба да буде лек за душу, а не отров. Она је извор нових спајања и стварања. Зато је не треба ниподаштавати. Треба је неговати и бранити. Нит је која везује два добра; жар који букне у пламен, али и ватра која се претвори у пепео и дим ако се не одржава. Свети Нектарије Егински каже: „Љубите да бисте били љубљени. Примите љубав да бисте љубављу просијали. Дајте Богу све своје срце да бисте остали у љубави, а остајући у љубави божјој и Бог остаје у вама.” Да, љубав ће дати они који умеју да је приме. Они који је виде и осећају око себе. Она јесте нешто апстрактно што не можемо руком додирнути, али баш у томе је њен смисао. Она се не распознаје чулима. Она се једноставно види срцем. Ко је нема у срцу, нема је ни на уснама, ни у погледу, ни у мислима. Можемо рећи да је љубав дата да буде архе, то јест, прапочело за све што настаје, али и што се гаси унутар човека и у природи уопште. Њен сјај и драгоценост је у томе што је нематеријална. Тачно је да је у данашње време тешко наћи и препознати праву љубав. Такав је данашњи свет и данашње време: оно право, оно примарно, исконско, префињено и одрживо, затрпано је свим оним тренутним, лажним, а замаскираним, и не види се од њега. Онај ко је спреман да копа кроз ту гомилу и да је нађе, обично тешко проживи овоземаљски живот. Само што људи нису свесни да је он пролазан, а да, док га живе и док постоје на њему, у ствари само припремају своје душе за онај вечни и узвишени живот, видљив само срцем. Некако је приметно да је постало стид волети и исказивати љубав, неке је чак срамота од оних који им пружају љубав и брину о њима. Данас се све више љубав дефинише као слабост, а она, љубав, привилегија је појединца.

„Васиона је чаробни храм у коме обитава Бог.”

Ако верујеш у ово, ти верујеш у истину. Истину која ти је једноставно дата. Истина је увек истина. Она не може бити релативна. Она је увек јединствена и непроменљива. И најбоља… као вера у Бога. Те тако, када зрело размишљаш, схватићеш да је суштина љубави управо у томе да је сам тражиш и нађеш, да је никад не занемариш, да је другима поклањаш, да је стављаш испред свог живота, као мајка своје дете, јер дете је љубав. Све што потиче из љубави и што се воли – постоји и траје. То има смисла, има вредност и неопходно је. Неопходно и вредно за душу коју треба сачувати, како нас учи светац и мудрац ава Јустин Ћелијски.

ТРЕЋЕ МЕСТО – Анђелија Ђорђевић, први разред, Уметничка школа Ниш, наставник мр Јасмина Станковић

Тешко је стање када је на уснама светост, а у срцу безакоње и злоба.”

(Свети Антоније Велики)

„И гле, устаде један законик и кушајући га рече: Учитељу! Шта ћу чинити да добијем живот вечни? А он му рече: Шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе.” (Јеванђеље по Луки, гл. 10, 25 ) Тако смо мислили некада. И поштовали смо Божје заповести.

Данас, у 21. веку, људи гледају у своје мобилне телефоне, таблете, рачунаре, живе виртуелним животом друштвених мрежа. Показују осећања која немају, смеју се кад им се плаче, радују се туђој невољи. Сведоци су насиља, а ћуте. Завиде другима на скупој одећи, становима, аутомобилима. Теже материјалном, а заборављају духовно. Свакодневно гледам људе који причају о вери, хришћанским етичким принципима, а крсне славе прослављају по кафанама, као изговор за опијање. Причају о религији док им је пиштољ за појасом. Говоре о светости, а спремни су да одузму неком живот. На уснама им је вера док чине прељубу и лажу све око себе. Причају ружно о Богу и куну се његовим именом, ако нешто није по њиховом плану. Поштују пост, а трују их зле мисли. Нико од њих не живи по законима Божјим. Заборављају да за све то постоји казна, не она коју људи одређују, већ она која стиже одозго. Много пута сам видела људе који причају о томе да су верници, позивају се на Божје име, али знам да се ти исти људи много огреше о Бога и не стоје иза онога о чему су причали. Прочитала сам недавно причу о добром Самарјанину, који је пружио безусловну помоћ човеку кога су хајдуци ранили и оставили га полумртвог. Одвео га је својој кући и помогао му да се опорави. Самарјанин је показао великодушност и храброст, што човека чини великим. Ова прича ми се јако свидела, у њој сам пронашла све чему тежим у животу, постала је мој путоказ.

Исус је једном питао зашто је зло у срцима нашим? Да ли је ико икад размишљао о одговору? Зашто бити нечовек према некоме? Зар је тешко понашати се према другима лепо, зар је тешко да и другима желимо оно што желимо и себи? Није, нимало. Нисам сигурна да ли ти људи уопште верују у Бога, верују ли у ишта? Знам само да су многи људи изгубили наду, нису навикли да верују у добро, јер су им путеви кренули низбрдо.

Људима само треба указати да није све тако црно и да се вера не сме лако изгубити. Некад је, чак, боље изгубити па повратити веру, него причати о вери, а чинити зло. У животу сам схватила да се против лоших људи можемо борити само лепим речима, без увреда, и да ће нам људи, од којих ништа не очекујемо, често више помоћи од наших најближих. Као што је помогао добри Самарјанин… Као што кажу Божје заповести.

ПОХВАЛА – Вук Радмиловић, четврти разред, ЕТШ „Михајло Пупин”, Нови Сад, ментор катихета Љиљана Перишић Бурсаћ

Тешко је стање када је на уснама светост, а у срцу безакоње и злоба.”

(Свети Антоније Велики)

Ову мисао изговорио је Свети Антоније Велики пре седамнаест векова. Та мисао ни данас није изгубила на јачини, већ је њена истинитост видљивија него икада.

Ми смо, као цивилизација, прошли кроз разне периоде, разна „једноставна времена“ у којима су потомци живели слично као и њихови преци. Сада живимо у времену у коме је човеку живот постао компликованији упркос технолошком напретку човечанства. Свети Антоније је имао дар од Бога да види оно што други људи нису могли да виде. Он је видео и знао како се велико зло може крити иза слаткоречивих усана. Та злоба слаткоречивог, огорченог и себичног срца, данас је видљива свима који желе да виде истину, управо зато што живимо у „доба информације”. Апсурд је у томешто ту злобу у коју смо уроњени, не видимо на основу истине, већ на основу лажи.

„Доба информације” изгубило је, нажалост, своје право значење и постало је „доба дезинформације”. Данас имамо приступ различитим изворима информација, а опет живимо у времену лажи. Лажи се гурају у први план, почев од новина чије су насловне стране преплављене бесмисленим вестима и примитивним садржајима. Зашто је то тако? Новинари се понашају као да људи воле лажне и обмањујуће вести. Нажалост, некада су и у праву. Уместо да трагају за истином, новинари често користе свој положај и утицај који имају на људе, да продају ону „истину” у коју разни моћници желе да људи верују.

Проблем је тим већи јер често ни ми сами не желимо да сазнамо праву истину. Често највише лажемо сами себе. Кажемо себи да нам је свеједно, кажемо да нисмо могли ништа боље да урадимо, кажемо да ће бити боље иако ништа не предузимамо да би било тако… Са друге стране, некада смо престроги према себи и претерујемо са самокритикама. Иако има више него његови преци, човек нашег доба је несрећнији.

Да бих наставио да пишем о начинима на који лажемо себе, морам прво да укажем на лажи са којима се сви срећемо, а које су типичне за наше доба. Живимо у времену друштвених мрежа, „културе”, „слободних медија”, „демократије”… Другим речима, живимо у времену тоталног неповерења узрокованог свакодневним лажима. Друштвене мреже су измишљене како би људи могли да се повежу са пријатељима које не виђају често и да им омогуће да лако комуницирају.

Те мреже нуде мноштво добрих ствари. Ипак, као и све остало, људи су успели да их покваре. Друштвене мреже се данас своде на то ко ће успети најбоље да „нашминка” свој живот. Нико не живи онако како се представља да живи. Лажемо себе и све остале како нам је одлично, како нам је сваки дан савршен… Показујемо наш изванредан начин живота: прелепа места на која идемо, нове ствари које смо купили, глуме се финоћа и љубазност… Није нам толико битно побољшање нашег живота, колико нам је битно да други буду уверени да ми „цветамо” од среће.

Као што је Свети Антоније Велики рекао, то је стање када показујемо само „добро” и само „светост” излази из наших уста, док нам у срцу обично влада безакоње и злоба. То су лажи које другима свакодневно говоримо и које од других слушамо. Чак и ствари које би требале бити добре, као што је бити „културан”, нажалост, често су веома неискрене и вештачке. Комшије, који живе своје животе завидећи један другом, причају у својим домовима како им је сусед лош, а кад се сретну праве се пристојни и културни, јер то у њиховим очима значи да ће испасти „бољи” од другога.

У чему је смисао тог свакодневног изговарања лепих речи, ако је све то само лаж? Људи често мисле да се у лажи и обмани крије њихов спас. Многи су спремни да искористе своје речи ради манипулације другим људима. Колико пута ћемо чути „извини“, ту реч која је сада потпуно изгубила значење, и служи само како бисмо ми прихватили оно што је неко урадио, а потом наставили са животом као да се ништа није десило? Који је смисао извињавања, ако је оно лажно и ако ћемо исто дело поновити? Уколико је тако, онда реч „извини” нема значење. Научници кажу да, ако довољно пута поновимо неку реч или појам, она за нас може изгубити значење.

Мислим да је то нешто што се дешавало и дешава се. Речи губе сву своју вредност у овом свету лажи.

А шта нам тада једино остаје? Остају нам наша дела. Постоје људи који својим делима доказују колико вреде и тако заслуже наше поверење. А поверење се врло тешко гради, а јако лако губи. Довољна је само једна лаж и оно се руши као кула од карата. Зато треба да престанемо да лажемо и себе и друге. Ако желимо нешто да променимо потребне су истините речи и добра дела. Реч непропраћена делом ствара дуг чија се камата повећава сваки пут када се реч понови, а дело не изврши, што свет само чини лошијим. Треба да престанемо да мислимо како постоји ограничен извор среће или успеха који морамо што пре узети како неко други не би узео наш део. Тако ће сва та бесмислена такмичења нестати, а самим тим и лажи које нас затрпавају и отуђују од ближњих.

Уместо да се такмичи са другима, човек треба да се фокусира на себе и на то да своје срце очисти од лажи и зла, и да га доведе у савршен мир и ред. Наш утицај је ограничен, морамо га добро искористити и проширивати га нашим делима. Циљ је победити јучерашњу, лошију верзију себе, а не нечију данашњу верзију, поготово када је она само лажна слика човека.

Такође, медији треба да се служе истином и човекољубљем како би људи могли да се објективно информишу о дешавањима у земљи и свету, да сазнају нешто ново, прочитају занимљивости… Али медији су често у рукама моћника, који манипулишу људима, њиховим осећањима и потребама, ради својих личних интереса.

Стално нас присиљавају да бирамо стране којима припадамо. А зло се крије и умножава у ситуацијама где је човек, или друштво у целини, уцењено да бира између два зла. То бирање је нешто што уништава људску душу и човечанство. Једина „страна” коју човек треба да заузме је Божја „страна”. Ако се човек ослони на Господа и препусти Њему да Он уреди оно што човек сам не може, али и да сам ради и размишља о стварима које може да уреди и контролише, избориће се да и у оваквом свету буде прави Човек, Човек који је по вољи Божјој.

Специјална похвала: Основна школа за образовање одраслих Чачак.

Носиоци Специјалне дипломе за неговање српског језика и ћирилице у расејању „Млади чувари српске народне културе” су ученици Српске допунске школе у Париском региону. Њихове радове ћемо објавити у посебном чланку.

У току је припрема е-публикације свих радова који су учествовали на конкурсу.

Припремила: др Оливера Крупеж

1 Чланови жирија су посебно већали око овог рада мислећи да рад није могло да напише дете наведеног узраста, све док се и сами нису уверили у изузетне способности ученика.

2 Песма је већ била објављена, али условима конкурса то није било назначено као услов.

2 Песма је већ била објављена, али условима конкурса то није било назначено као услов.

На литерарном конкурсу Удружења „Чувари дела Вука Караџића“ из Чачка (Огранак Вукове задужбине), под називом „Млади чувари српске народне културе” учествовали су и ученици Српске допунске школе из Париског региона, под вођством својих ментора. Они су, с пуним правом, освојили Специјалну награду „Млади чувари српске народне културе” за очување српског језика и ћирилице у расејању.

На сајту Вукове задужбине објављујемо све њихове радове, уз напомену да ће се они наћи и у е-публикацији коју припрема Удружења, а чији је уредник др Оливера Крупеж.

Учесници литерарног конкурс за ученике основних и средњих школа „Млади чувари српске народне културе”

Српска допунска школа у Париском региону

Културни центар Србије у Паризу

Поштовани,

У прилогу се налазе радови Српске допунске школе у Париском региону за конкурс „Млади чувари српске народне културе”.

Допунска настава на српском језику одвија се у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а циљ наставе на српском језику у иностранству је „учење и неговање српског језика као матерњег језика ученика, развијање и јачање свести о свом националном и културном идентитету кроз проучавање највреднијих дела српске културне баштине и одржавање трајних веза с отаџбином“.

Све активности школе можете пронаћи на интернет страници допунске наставе на српском језику у Француској на адреси http://srpskipariz.weebly.com/ и на нашој школској Фејсбук страници Српски Париз.

Напомињем да је настава на српском језику допунског карактера и да је ниво српског језика у средини где је доминантни страни језик другачији у односу на српски језик у матици. Без обзира на све специфичности наше наставе, тема конкурса била је веома подстицајна за ученике, што показује и број радова које смо изабрали да пошаљемо.

Захваљујем се у име наше школе.

Срдачан поздрав!

Блаженка Тривунчић, Координатор допунске наставе у Француској

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Питали смо баке и деке,

за старе српске речи неке.

Кад то чуше баке и деке,

шта то уче бате и секе,

било им је јако драго,

што откривамо старо благо.

А ако су речи из давнина,

доносе нам решења фина.

Традиција српска говори,

шта будућност да ради и збори.

Емилиа Варичак I

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Пре неколико дана ишла сам код моје баке на село. Кад сам стигла пред њене вратнице, ушла сам у авлију. Бака је изашла из штале са пуном дижвом варенике. Скупа смо ушле у кућу. На бакиној сећији, на једној шареници, лежала је маца коју сам ја много волела. На асталу је мирисала врућа погача, а у врчу кисело млеко.

Александра Јовановић I

Школа: Српска допунска школа у Париском региону, Сен Мор де Фосе

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Бакина авлија – одвајкада је најлепша у овом крају.

Вихор благо њише крошње липа.

У баштици има много лепог цвећа.

За баку је то велика срећа.

Емилиа Филиповић II

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди – црква

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Јутром звони веверица, мали стари сат,

мама спрема зајутрак –

у лепињи кајмак.

Облачим се и журимо,

за фртаљ смо у школи –

са другарицом Манон у скамији

причамо о мојој куци Поли.

У кантини волим пасту из ђевђира,

пијем воду из карифа,

додајем уље из карафиндуа,

и прижељкујем да за дезерт имам –

кнедле од шљива!

Жулијет Марвучић II

Српска допунска школа у Париском региону, Париз XX

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Била једна утрина,

плотом беше ограђена,

вратница јој поломљена,

јер су чељад несташна.

Дорис Ђурђевић II

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Има један кафеџија,

Служи рану у авану,

Наплаћује много пара,

Од паора и бећара.

Вук Ђурђевић II

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди – црква

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Било је то у далеком граду, кућа поред пута, у њој живе моји бака и дека. Сваког боговетног јутра бака каже: „Што на џади има толка бука?”

Питам моју баку: „А шта је то џада”, она са осмехом мени одговара: „Чедо моје мило, то је пут где је свако пролазио, а данас кола хукћу као локомотива стара па се за моје уши велика бука ствара!”

Ангелина Стојановић II

Школа: Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Сваког другог августа у мом се крају песма чује,

постоји један разлог за то: празник Светог Илије то је.

Тада мени моја бака вели: „Пашће јака киша,

потопиће улице, њиве и баште”, па се брине за њене руже,

због тих старих веровања која кроз село круже.

Када падне мрак и небо почне да грми,

учини ми се да Свети Илија ватреним кочијама јури,

па затворим очи и пожелим да олује и кише не буде.

Кажу људи да тада цело село

може под невременом да пропадне.

Свети Илија, громовник, зна да заборави свој дан,

па пита за датум сестру, Огњену Марију.

Она га слаже да би он остао насмејан,

али се он сети па се киша слије на наше ципеле и косу,

али се свако дете и даље смеје.

Срећа је што тај догађај траје само један дан,

како народ каже: после Светог Илије сунце је све милије.

Моја мама тада мени мед на образе стави и каже ми:

„Ћерко моја, време је, кад се Свети Илија слави!”

Тијана Радовић III

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Често у Србији на селу чујем бабу и деду како користе чудне речи.

Баба ми каже: „Што се срдиш?” Ја је питам шта то значи. Она одговара да то значи „што се љутиш”.

Често чујем реч „вала” (вала баш, вала јесте…), али не знам шта то значи. То, изгледа, значи „стварно”.

Деда ме увек зове „мој дилбер”, а то значи да сам леп момак по мишљењу мог деде.

Матија Станковић III

Српска допунска школа у Париском региону, Париз XX

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

У селу код деде

има једна стара колиба.

Баба носи нануле

и шета у авлији.

Деца играју жмурке

и трче по сокаку.

Виктор Станојевић III

Српска допунска школа у Париском региону, Париз XX

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Ја сам шмизла, а баба ме некад зове шиндивила.

Сваки распуст проводим у Новом Саду са бабом. Кад сам немирна и кад дођемо у разне ситуације изазване мојим понашањем, чујем речи на ш! Увек се насмејемо, а ја знам да ме баба воли, иако сам несташна.

Реч шмизла се користи за некога ко воли лепо да се облачи и да привуче пажњу где год да се појави. Реч шиндивила се користи у Војводини и има исто значење. Мени се више свиђа реч шиндивила јер је смешна.

Ана Кобиљски III

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Волим да скупљам металне новчиће. Кад некоме у кући остане кусур из продавнице, даје га мени.

Бака Аница ми је прошле године направила црвену кесицу у коју сам стављао тај метални новац. Досетио сам се да кесицу завежем за панталоне и да је тако носим. Док ходам, црвена кесица ме подсећа да је ту док новчићи звецкају. То ми је била веома занимљива игра, док моја бака није рекла да ће доћи сецикеса.

„Сецикеса?! Шта значи та реч?”, питао сам и себе и баку. Она се смејала, а ја сам погађао.

„То би могао бити неко ко сече кесе, ко сецка кесе… неко ко ће одсећи моју кесицу! Ко би то урадио? Само неко ко није добар”, закључили смо.

Бака ми је објаснила да је реч сецикеса стара реч која се више не користи. Кад неко нешто украде, данас кажемо да је лопов или крадљивац.

Андрија Кобиљски III

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Једном ми је бака рекла:

„Море, дете, не лапрдај!”

Питала сам је одакле је реч потекла.

„ То је, дете моје, реч стара,

Ја их чувам од заборава.

За мене је двориште авлија

Гујежина је, душо, змија.

Вазда баба прича теби

Речи које не разумеш,

Негуј, душо, речи старе

Како знаш и како умеш.

Твоја бака адет има

Да те речи прича свима,

Воњало ме добро служи

Да ти бака више не дужи

Запамти речи моје

Па пренеси на дете своје!”

Нева Вулетић III

Српска допунска школа у Париском региону, Пјерфит

Ментор: Катарина Страиловић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Иако живим далеко од своје земље, имам срећу да своје детињство проводим у друштву своје бабе. И деда је повремено ту, али моја баба Љиља је дошла из Србије одмах по мом рођењу.

Бабина брига и жеља да ме чува и буде уз мене пуно ми значе. Свакодневно чујем, кроз причу са њом мени непознате речи, а старе српске речи. Када кренем у школу, каже ми:

„Пожури, одоцнићеш!” А увече, када треба да се раније легне, каже ми: „Немој доцкан да идеш да спаваш.”

Понекад толико желим да се играм са њом, а она ми каже: „Окани ме се, дете.” А када се разболи, каже: „Не могу никуд, нема вајде од мене.”

Оно што највише волим јесте да слушам њено причање како је било и како се живело некад.

Анђелина Полици III

Српска допунска школа у Париском региону, Левалоа Пере

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Ову причу сам чуо од моје баке Славице, а њој је испричала њена мајка Вера Баба-Милкић.

Када је бака Славица била мала, питала је своју маму зашто има смешно презиме. Мама јој је рекла да је некада давно живела једна Милка која је била хајдук a прича о томе како је постала хајдук иде овако.

У 19. веку у Србији су владали Турци. Они су могли да раде шта хоће, а Срби су морали да их слушају. Један Турчин је дошао код Милке и рекао јој да хоће да узме њеног лепог црног коња. Милка је тада извадила своју кубуру и погодила Турчина у чело. Узјахала је свог коња и побегла у шуму да живи са хајдуцима. После неколико година, дошла је у село где су се скривали њен муж и њена два мала сина. Била је срећна што их је пронашла. Једног дана добила је унука који се звао Михајло. Када је Михајло порастао, рекао је да породица треба да се презива Баба-Милкић зато што је његова баба Милка била храбра жена, добра мајка и супер бака.

Михајло Баба-Милкић је све то испричао својој унуци Вери, а она је испричала својој ћерци, мојој баки Славици. Бака Славица је испричала мени. Прича је стара 150 година. Породично стабло:

Баба Милка 1815 –

Син Јилс

Михајло 1867–1950.

Никола 1900–1958.

Вера 1925.

Славица 1953.

Алекса 1989.

Милан

Милан Шафнер (Schaffner) III

Српска допунска школа у Паризу, Vicq d’Azir

Учитељица Тамара Нацик

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

У мом селу у Србији живи моја прабака Живка. Некад је не разумем баш најбоље. Она мени каже:

„Затвори, сине, пенџер, уби ме промаја!”

„Донеси мами лажице седи за софру, време је за обед.”

Кад мама чује да бака тако прича, кришом јој се осмехује, а бака наставља говорећи ми: „Узми ̓артију и плајваз да цртамо заједно.”

Често чујем и од других људи у селу те речи. „Стубе су поред вратнице, зар не видиш?”, комшиница прекорева мужа. Са другог краја дворишта видим куму која позива на светога, говорећи: „Дођите сви, скувала сам велико грне хране.”

То су све чудне и интересантне речи. Касније су ми објаснили да су све ове речи турцизми, који су се задржали до данашњег дана.

Анђела Дувал Лазић IV

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Некоћ сам била до чаршије код драмбасина, онда сам свратила код доста и отишли смо на чаир. Заједно смо сехирили, нисмо ми бркљачили.

Наш теферич је вазда трајао као леп звук егеде.

Катарина Вујанић Ритали IV

Српска допунска школа у Париском региону, Париз XX

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Питала сам своју баку, када као грди бату,

Кад он схвати да је доста, у шали му каже:

„Обрао си зелен бостан!”

„Шта то значи?”, питам ја.

„Кад си у несташлуку ухваћена.”

„А, јел слуша после он?”, кажем ја.

„Вајда је од тога”, одговара бака моја.

„Објасни ми, бако мила, шта је та ̓вајда̓ била.”

„То је корист и награда кад се нешто добро савлада.”

Викториа Стефановић IV

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Није поље

Него чаир

Није двориште

Него авлија

Није бунар

Него ђерам

Није ограда

Него тараба

Није сто

Него астал

Није клупа

Него скамија

Није пчела

Него чела

Није стока

Него марва

Није прут

Него шиба

Није увек

Него вазда

Није корист

Него вајда

Није једном

Него једаред

Тако моја баба каже:

Сине мој, лепо би било

да ове речи још важе.”

Ема Лазић IV

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

Моје баке и деке су користили старе и смешне речи неке. Кад их слушам, ја се смејем, али волим да знам шта те речи значе, тако да су ми баке и деке дале овакво објашњење: масеница је врста јела, чоре је девојчица, а пашче је заправо пас. Још су ми рекли да шегачити значи шалити се, да је посиква лопата, а да вајкати значи жалити се. Било ми је симпатично кад сам чула реч гекнути, али нисам се баш смејала кад сам сазнала да то значи пасти. Лети је јара, а то значи велика врућина. Сви волимо кад се роди макања, а то је заправо беба или детенце. Заденути је реч коју су ми објаснили као закачити нешто, али је најважније бити у винклу, а то значи бити нормалан!

Лана Петровић IV

Школа: Српска допунска школа у Париском региону, Сен Мор де Фосе

Ментор: Милија Јевремовић

Питали смо и баке и деке за старе српске речи неке

У трешњар одем код баке и деке,

прошетамо увек до чаира старог.

Дека у чаиру засадио воће,

најслађе су ми трешње румене,

тако берићетних нигде у свету нема.

Сва су деца срећна у њиховом чаиру,

банбадава једу те трешње румене.

Благодарим и баки и деки за румене трешње,

А и за друго воће.

Теодора Станисављевић IV

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Прича из мог краја

Био је један човек који је био сиромашан, али је ишао по селу и говорио како има два драгуља и да је богат.

Сељаци му нису веровали па су решили да изненада дођу код њега кући да би се уверили. Човек је био збуњен кад их је видео на вратима, али је схватио зашто су сељаци дошли. Сељани су почели да траже драгуље свуда по кући, али их нису нашли. Човек се насмејао и позвао своје две ћерке и рекао сељанима: „Ви заиста ништа не видите, оне су моја два драгуља. Ја сам најбогатији на свету”, рече човек показујући на своје ћерке.

Ева Јовановић II

Српска допунска школа у Париском региону, Париз XX

Ментор: Милија Јевремовић

Прича из мог краја – технологија у селу

Прича ће ми почети овако:

Пошто што мој отац потиче из околине Зрењанина, и ово лето смо провели тамо. Прво што ми је пало на памет да вам испричам је то што ми се десило на реци Тамиш. Отишао сам на Тамиш са сестром, татом и мамом да се купамо. Са нама је још пошао и човек којег зову Ћоса.

Понели смо дрон да снимимо природу, подигли смо га и мало возили. Када смо га спустили да му променимо батерије, Ћоса нам је предложио да обиђемо и једно друго место где кампује неколико људи да се мало забавимо.Дрон је отишао предалеко, изгубио сигнал и, пошто има навигацију у себи, у повратку се заглавио на самом врху тополе. Тата је морао да иде више пута да покуша да га дохвати. Али, пошто је дрон нестао са дрвета, тата је морао да разгласи по целом селу да се загубио дрон, и да га особа која га је нашла врати, јер не може ништа урадити са њим без телекоманде која је код нас. После неког времена је један комшија рекао да га је пронашао његов син.

На крају су нам вратили дрон, а ми смо их почастили пићем у знак захвалности.

Матија Михаљица V

Српска допунска школа у Париском региону, Париски регион

Ментор: Милија Јевремовић

Прича из мог краја

У родном месту моје баке постоји један извор који је лековит. Изнад тог извора је израсло једно стабло које је у току раста формирало прстен у његовом доњем делу. Кроз тај прстен некада давно деца су могла да прођу. Обичај је био да се ова вода дарује, неким ситним новчићем или кончићем отргнутим са одела, понављајући у себи: „Теби, водо, дар, а мени, водо, здравље.”

Помагала је болеснима који су увек долазили поново срећни и захвални што им је помогла. Овај извор је прави дар природе.

Леонтина Стевић V

Српска допунска школа у Париском региону

Прича из мог краја

Моја прича почиње у једном малом селу недалеко од града Параћина. У том селу живе моји баба и деда и скоро сваки свој школски распуст сам провео код њих.

Увек ми се чинило да је на селу јако досадно, тихо и мирно, јер сам одрастао у великом граду. Међутим, деда се увек трудио да мени буде забавно. Сваки пут ми је причао приче о старим временима и томе како су се деца некада забављала. Нарочито ми је једна од тих прича остала у сећању. То је прича о стогодишњем бунару. Шетајући старим путем, деда и ја смо дошли до запуштеног имања на коме се налазио стари бунар озидан каменом. Око њега се налазила иструлела дрвена ограда са малим вратима за затварање. Са стране је имао метални точак са ручком која се окретала и тако се вадила вода из бунара. Деда ми је тада испричао занимљиву причу.

Веровало се да се у старо доба неки младић заљубио у прелепу девојку и желео је да се ожени њоме, али су му њени родитељи поставили услов да мора да ископа бунар на свом имању да би заслужио руку њихове кћери. Младић је захваљујући свом труду успео. Бунар је представљао извор њиховог будућег живота.

Касније су се око бунара окупљала деца и сви су хтели да завире унутра. Мајке су тада плашиле децу да у бунару живи велика жаба која ће да их одвуче на дно.

Нисам желео да завирим у бунар и проверим причу о жаби. Бунар је сада остао усамљен и у корову.

Ђорђе Николић V

Српска допунска школа у Париском региону, Пјерфит

Ментор: Катарина Страиловић

Прича из мог краја

Свака места на овом свету поседују причу која се преносила са генерације на генерацију и свака та прича испричана је на различите начине. Многи људи уче кроз чињенице, али постоје и они који се везују за искуства и емоције. То је оно што ме је деда научио једног летњег дана који сам провео у Србији.

Када сте на распусту, желите авантуру и због тога кад год бисмо пожелели нешто, наши најближи би се потрудили да нам то и испуне. Те летње недеље мој деда је то учинио за мене и испричао ми је причу коју сам проживео као најзанимљивију авантуру и чију ћу суштину памтити заувек.

Деда ме је одвео километрима далеко од куће у намери да ме доведе до места где ће ми испричати причу. После неког времена заиста сам постао исцрпљен и замолио сам деду да се одморимо у хладовини једног великог дрвета. Таман када сам се спустио на земљу, у даљини сам угледао како нешто сија. Уживао сам у том призору и светлост сам замишљао као залазак сунца, а онда ме је прекинуо дедин глас: „Да ли видиш како то место сија?” „Видим”, одговорио сам.

Отишли смо мало ближе до тог места. Ту се налазио мали извор преко ког су порасле дивље руже, а у средини је била икона Свете Петке. Питао сам деду зашто се икона налази у сред шуме и прича је одмах почела.

Годинама пре рођења мога деде постојао је један човек који је јако волео природу. Цео свој живот провео је у природи крај свог села. Једног дана је сањао чудан сан. У сну је видео прелеп предео и осунчану ливаду на којој је доминирало огромно дрво. Од тог дана му се тај сан понављао сваке ноћи, па му је постао напоран и желео је да му изађе из главе. Наредне ноћи је сањао исти сан, али се овога пута у његовом сну појавила Света Петка која му је рекла: „Пронађи ме.”

Након тог сна човек је кренуо на путовање кроз Србију, тражећи ту шуму са ливадом и огромним дрветом. Путовао је по Србији годинама, али шуми ни трага. Човек је решио да се преда и одустане. Вратио се свом селу и старом животу. Пошто годинама није био ту, решио је да оде и обиђе шуму у којој је одрастао. Након дугог пешачења је у даљини угледао огромно дрво и ливаду коју је тражио годинама, а она је била у близини његовог села. Већ следећег дана је уредио извор на ливади поред дрвета и израдио икону Свете Петке. Заузврат је добио здрав и испуњен живот и био је јако поносан што ће се његова прича преносити са колена на колено. Тако је прича дошла и до мене. Емоције су биле јаке, јер сам се налазио баш на том месту одакле је прича потекла.

Ово је прича коју ћу памтити заувек и која поседује велику моћ. Учи нас да наши преци нису имали ништа од онога што ми сада имамо, а уживали су у малим стварима и оставили велики траг.

Лука Радовановић V

Српска допунска школа у Париском региону, Пјерфит

Ментор: Катарина Страиловић

Прича из мог краја

Одувек сам волела родно место своје мајке. Мала места садрже богатство различитих облика, мириса и звукова. Могу да слушам говор лишћа, песму птица, жубор воде, али и приче које ми је прабака Радмила казивала о њиховом месту.

Место се зове Велики Мокри Луг. Удаљено је двадесет километара од центра Београда. Са врха Великог Мокрог Луга поглед досеже до Фрушке горе.

Поред воћњака, којих је све мање, налазе се прелепе цветне алеје, јер су мештани познати цвећари. Са друге стране простире се моје омиљено уточиште, велика шума Лугов гај. Извештила сам се да у мноштву цвркута птица препознам када се огласи препелица, а када славуји и ласте. Нарочито волим да слушам говор лишћа кроз разна годишња доба. Када шетам шумом, имам осећај да газим по дебелом шуштавом тепиху. У близини нема фабрика, па је ваздух чак и лети у јутарњим сатима хладан и оштар, али чист и свеж.

Казивања моје прабаке Радмиле су да је одрастала у време ратова и тешког времена наше земље. Њена породица је била многобројна: отац, мајка, бака, деда и њих петоро деце. Иначе, прабабин отац, који се звао Радомир, био је носилац Солунске споменице и сви смо јако поносни на њега. Као мала девојчица одлазила је са своја четири брата на вашар 6. маја – Ђурђевдан. Вашар би се одржавао у порти већ тада порушеног манастира. Место се зове Јеширова Ливада, равно место у атару села Кумодраж до Великог Мокрог Луга и Лештана.

Прабака ми је причала да је ту имао ливаду у турско време неки Турчин Јемир, па се по њему назвало ово место. У дну овог места је био зидани манастир који је у турско време срушен.

Напоменула ми је и како су њој говорили њени родитељи, у то време сиромаштва, да из светиње никад ништа не смеш узети да се не би затворила врата и не би могао изаћи или која друга невоља.

Водила ме је мама једном да се и ми помолимо и упалимо свеће. Осећај је био неописив и уједно и тужан јер није обновљена тако стара светиња. Али летос, кад сам била на распусту, бака и дека су ме обрадовали вешћу да се скупља прилог за обнову манастира. Тада сазнајем историјске чињенице: манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић (1408–1417). Након више од шестсто година поново се обнавља и успоставља живот у овој старој светињи.

То су предања моје драге прабаке Радмиле која се вијоре увек око мене, стварајући јединствену и тајанствену лепоту. Дођите и посетите дивну светињу!

Милица Марковић VI

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Катарина Страиловић

Прича из мог краја

У време кад јунаци нису мислили на себе, него на народ, десила се битка 1809. године. Испаливши хице, из кубура својих, одјекнула је експлозија у складишту муниције. Било је то у јеку борбе против надмоћних Турака, у боју на Чегру. Те давне, 1809. године, и турски војници изгинуше, али је живот изгубио и наш јунак Стеван Синђелић.

Лука Станисављевић VI

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Прича из мог краја

У мом крају постоје ступчари. Они су посебни јер их има само у Кличевцу за Божић. Увече се иде по кућама. Ступчари су маскирани. Они носе једну посуду и кашику од дрвета (званом ступа) којом лупају како би људи у селу знали да се ступчари приближавају кућама. Када покуцају на врата, укућани треба да препознају ко се крије иза маски. Ступчаре дарују бомбонама и слаткишима. Сви чланови породице који живе у одређеној кући треба да кажу шта су радили целе године. Ако су били лењи, тај који има ступу му истуче прсте, али не стварно.

Овај лепи обичај окупља и весели становнике Кличевца већ годинама. То је крај одакле су моји родитељи и где много волим да идем.

Тиана Максимовић VI

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Прича из мог краја

Потичем из малог града на југу Србије, из Топличког краја. Рођен сам у Прокупљу. У мом крају има пуно прича, претрпео је пуно ратова. Као природна саобраћајница на путу од истока на запад и обрнуто, он је служио за пролаз многим војскама и трговачким караванима.

На југозападној страни уздиже се живописно брдо звано Хисар. Око њега се змијолико обавија река Топлица, а на њему и дан-данас стоје трошни остаци давнашњег града. Све оно што се вековима и добро и зло збивало, дешавало се под стрмим падинама овог брда, па је Хисар вечити симбол Прокупља.

Остатке града на Хисару ми Прокупчани зовемо Југ-Богдановим градом. Међутим, темељи града су много старији. Ту је некада био римски град Хамеум. Овај римски град се вековима одржавао, рушен је у ратовима, а затим дограђиван. Био је у употреби као утврђење у време српске средњовековне државе.

За град на брду се везује једна занимљива прича која потиче из доба владавине Турака. Она говори о томе како је Прокупље пало у руке освајача. Они нису могли лако освојити град, јер су се Срби затворили на Хисару. Султан је слао војску на град, али узалуд. Тада је султан наредио лесковачком Усејин-паши да и он нападне, али ни он није могао продрети у град. Пошто су у биткама код Прокупља погинула три велика везира, три паше послате из Стамбола, султан је одлучио да дође и да види како се то Срби држе у опкољеном граду. Тајна је била у лагумима – подземним ходницима. Цело брдо је у подземним ходницима. Захваљујући њима, Срби су уносили воду и храну у град, а да их Турци не примете. Када је султан дошао у Прокупље, нашао је неку бабу која му је рекла да се град не може заузети док не разбију градска врата. Срби су за то време направили други план. Наместили су на град један гоч, који је лупао и производио толику буку да се могла надалеко чути. Једне вечери, потковали су наопако коње и неопажено изашли из града. Сутрадан су се Турци чудили коњским траговима и питали се одакле су. Кад су Турци ушли у град, нису затекли ни живу душу.

Ову причу сам, поред многих из мог краја, понео у Париз, где сам се преселио ове јесени. Драго ми је што имам коме да је испричам.

Петар Нешић VII

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Прича из мог краја

Моја прича почиње од гласова, а завршава се настанком ћилима. Сви ми који смо рођени у Француској, тешко изговарамо неке гласове српског језика јер их нема у француском. Најтежи су нам: љ, њ, ћ, ч, ђ, џ. Једноставно, не чујемо разлику.

Уз причу о ћилиму могао сам да научим нешто о српској традицији, да чујем старе речи, видим све предмете и вежбам тешке гласове. У стану у Паризу имамо ћилим који је ткала прабаба Златија. Мама је баш поносна на њега, а мени је занимљива прича о томе како се он правио. Моја прабаба Златија имала је овце и од њих је користила вуну. Вуну је прела кудељом и преслицом. Онда је плела вунене чарапе, капе, џемпере и ткала на разбоју ћилиме.

Све предмете (малу преслицу, вретено са кудељом, вунену плетену одећу) показао сам на часу. Тог дана смо гледали изложбу, видели разне предмете, причали о ткању и необичним старим шарама. Уз речи ткаља, кудеља, чарапе и ћилим вежбали смо изговор гласова, а и смејали се уз речи „ђак” и „џак”.

Александар Радовановић VII

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Прича из мог краја

Моја бака ми је често причала о свом детињству. У то време није било струје, телевизора и телефона. Сазнала сам како се тада живело, како су се деца играла и како се проводило време. Моје омиљене приче су оне о авантурама које се данас не могу догодити.

***

Необичне лопте

,,Знаш ли ти шта је клис, шта је паталица, а шта крпењача?”

,,Не знам, бако”, рекла сам размишљајући.

„Некада смо лопте правили од говеђе длаке”, рече бака, „ваљали смо је у рукама и зашивали је крпом, да се не би распала. Играли смо игру између две ватре и игру клиса и паталице. То је игра у којој треба паталицом што више бацити клис у даљину. Ко га највише баци, побеђује.”

,,Бако, причај ми још!”

,,Добро, добро… Ево и друге приче о мојим првим ципелама.”

Моје прве ципеле

„Пуно сам времена проводила напољу, а највише у школи. Једном”, прича ми бака, „када сам се вратила из школе, помислила сам да су мамине ципеле лепше од мојих опанака. Сутрадан, кришом сам узела њене ципеле и пошла у школу. Моја учитељица је то одмах приметила и рекла ми да су велике. Баш сам се постидела! Више никад то нисам поновила.”

Размишљала само о томе како би то било када бих ја обула мамине штикле и кренула у школу…

Застрашујући сусрет

„Често сам чувала овце са мамом. Једног сунчаног дана, све овце су почеле да трче. Изгледале су уплашено. Видела сам да је вук у својим оштрим зубима чврсто држао једно мало јагње…

„Чекај мало”, прекинула сам је, „како то да вас вук није појео?”

„Лепо. У ствари, вук се плаши људи.”

Чини ми се да сам без даха чекала да чујем крај.

„Моја мама је то видела и рекла ми је да одмах поведем овце иза једне стене. Послушала сам је. Викала је на вука, али се он није окретао. Узела је јагње за задње ноге и почела да га вуче. Вук се уплашио, пустио јагње и побегао! Тада сам пожелела да будем као она кад одрастем.”

„Ја хоћу да будем као ти”, узвикнула сам и загрлила је. Учинило ми се да у њеном оку нешто блиста.

***

Чврсто одлучујем да ћу, кад порастем, написати књигу јер све приче из крајева чије је наслеђе део мене – носим у срцу по свету.

Уна Тривунчић VII

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Прича из мог краја

Већина нас је из свог краја запамтила неку причу или анегдоту од старијих. Кад смо мали, сви у то верујемо, али када одрастемо, схватимо да те нестварне приче потичу из давних времена, када наши преци нису могли објаснити многе појаве или догађаје.

У јужној Србији, у Лесковцу, где сам и одрасла, већином сам слушала приче о измишљеним створењима. Прича се да између вароши Вучје и села Накривањ постоји шума око пута која је уклета. Око три ујутру се појављују духови који имају женски лик и који могу контролисати наш ум. Сећам се приче мештана о томе да је страшни дух одвео једну жену до реке и удавио. Кад сам била мала, плашила сам се тог пута и тамне шуме.

Сада схватам да су мештани тражили разлог смрти младе девојке, а да такве чудне појаве не постоје. Ипак, не бих волела да сама ноћу пролазим тим крајем.

Ксенија Лукић VII

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић

Прича из мог краја – прича о животу из давнина

У мојој породици сваки члан има своју причу због које је познат и која се преноси са генерације на генерацију. Иако сваки члан има своју специјалну причу, ја ћу вам испричати једну од најнеобичнијих и описаћу вам лик из те приче, а то је Јово Милић.

Рођен је давне 1879. године у селу Горњи Гучани у Хрватској. Он ми је чукундеда, а у народу је познатији као „ђед бојс”. Да бисте знали одакле тако атипичан надимак за једног деду, требало би да знате његову животну причу која постаје специјална и скоро нереалистична око 1910. године. До тада, он је био најбољи столар у славонско-пожешкој регији. О квалитету његовог рада најбоље говоре врата и прозори које је он направио и који и даље стоје на кућама нетакнути. Тада су домаћинства била састављена од главног дела – једна зидана просторија у којој се кувало и где су се проводили дани. Млађи би увек одлазили са својим породицама да спавају у просторије поред – вајате. У таквој кући породица је увек била сигурна.

Дакле, те давне 1910. године у славонско-пожешкој регији кренула је прича о могућем путовању у Америку као прича о бољем животу. Ту причу највише су подржавали мој чукундеда и његов комшија из другог села. Након неколико месеци, мој чукундеда и његов комшија заједно су се отиснули у потрагу за бољим животом у обећаној земљи, остављајући иза себе своје своје жене и старе животе. Тада је пут до Америке трајао шест месеци и био је јако скуп. Тамо су њих двојица радили на фарми, као и у Славонији, да би отплатили свој пут. Годину дана касније, комшија, коме, на жалост, не знам име, разболео се и решио да се врати за Славонију. Мој чукундеда, због велике љубави према мојој чукунбаби Јелени, а и због великог страха да му комшија не отме љубљену жену, такође одлучи да се врати у Славонију.

Две године касније родила се моја прабаба Марија. Ово је једна велика прича о љубави која је била већа чак и од Америке. Такође, по повратку из Америке, мој чукундеда је звао млађе дечаке „бојс” тако да је због тога и сам добио надимак „ђед бојс”.

Милица Клајић VIII

Српска допунска школа у Париском региону, Бонди

Ментор: Милија Јевремовић

Вуче, словима смо твојим повезани са прецима својим

Натпис са именима добротвора цркве у селу Горња Трешњица у општини Љубовија чини ме поносном. Стојим пред православном грађевином и ћириличним словима уклесаним у камен. Четрнаест имена. Једно од њих је име мог прадеде Рајка Матића.

Удишем ваздух брдско-планинских предела насупрот оном париском, загушљивом, тешком, свакодневном. Сваки удисај је радостан. На овом парчету земље мој је прадеда као дете преживео Велики рат. Учествовао је у Другом светском рату, када је био ухапшен и није одведен у логор јер се правио глувонем. Размишљам о тој ситници – сналажљивом карактеру и стицају околности, захваљујући којима се, у тешким временима, преживљавало. Да није било тог зрна досетљивости, не би се изродило касније ни десеторо деце, не би било ни имена на натпису испред улаза у цркву. Не би било ни мог тате, а ни мене.

Поглед ми лута преко брда по разбациним кућама и зауставља се, захвалан, на оној нашој, од камена. Из ње извиру моји корени, који ме воде до натписа испред мале цркве, па још даље, до Париза у коме, поред француског језика, говорим српским, читам и пишем ћирилицом.

Наташа Радовановић VIII

Српска допунска школа у Париском региону, Културни центар Србије у Паризу

Ментор: Блаженка Тривунчић