7. фебруар 2024.

Академско друштво за ширење дела Вука Ст. Караџића, Беч

Година 1987. је не само у Србији била у знаку прославе великог јубилеја – 200 година од рођења једне од најистакнутијих личности српске културе, Вука Стефановића Караџића. Био је то повод да се и у Бечу, некадашњем центру српске културе у Хабзбуршкој монархији, одрже бројне манифестације у част овога великана. Оргнизовани су изложба о Вуку у просторијама Бечке градске већнице, свечана академија у Аустријској академији наука, на програму бечког радија емитовани су бројни прилози о Вуку Стефановићу Караџићу.

Већ у то време се, како у Србији, тако и у Аустрији, интензивно размишљало о оснивању једног посебног удружења чији би задатак био даље унапређивање културне и научне сарадње између Југославије, односно, Србије и Аустрије. Ти напори су конкретизовани крајем 1989. године када је основано „Друштво за ширење дела Вука Стефановића Караџића“, са др. Хајнцом Фишером, тада савезним министром за науку Републике Аустрије, а касније председником аустријског Парламента и председником Републике Аустрије. Потпредседници су били др. Ерхард Бузек, аустријски политичар, и др. Дејан Медаковић, тада генерални секретар, а потом и председнике Српске академије наука и уметности.

Друштво је имало научно веће чији су чланови били угледни слависти и филолози из две земље.

У првој фази рада Друштво је организовало концерте и предавања, а финансиран је и боравак научних радника из Србије који су се у Бечу бавили како делом Вука Караџића тако и културним везама Србије и Аустрије.

Нажалост, санкције, уведене 1993. године СР Југославији, које су се односиле и на научну сарадњу, су значиле и прекид у активностима Друштва. Рад је настављен по укидању санкција.

Међу важнијим догађајима у организацији Друштва у протеклом периоду су били изложба „Беч као српски штампарски центар“ 2002. године у просторијама Националне библиотеке Аустрије, у сарадњи са Вуковом задужбином, Народном библиотеком Републике Србије и библиотеком Матице српске из Новог Сада, као и представљање немачког издања књиге др. Дејана Медаковића „Срби у Бечу“ у просторијама Парламента Аустрије 2001. године.

Од децембра прошле године Друштво има нову управу: лингвисткиња др Гордана Илић Марковић, председница, музиколошкиња др Татјана Марковић, заменица председнице, германиста Горан Новаковић, секретар и германиста мр Борко Иванковић, благајник. Управа Друштва је у непосредном контакту са Вуковом задужбином у Београду и са Институтом за српски језик САНУ и већ се воде конкретни разговори о могућим заједничким пројектима у Бечу и Аустрији.

Први симболични чин у новом саставу представља обележавање 160 година од смрти Вука Караџића. На старом бечком бидермајерском гробљу Светог Марка (St. Marx) у трећем бечком округу, на којем је Вук био настањен и првобитно сахрањен, 7. фебруара у 12:30 је одржан скуп, помен Вуку. Сећање на Вука се чува у граду у којем је живео и стварао преко 50 година. На одсеку за славистику Бечког универзитета се налази његова биста, а у трећем округу у којем је живео са својом супругом Аном Краус и децом, налазе се споменик као и спомен-плоча.

Окупљање је отпочело полагањем цвећа уз звуке композиције Корнелија Станковића, објављене и први пут изведене у Бечу за Вукова живота. Гордана Илић Марковић је у кратком говору подсетила на плодан рад и стваралаштво Вука као филолога, као и на његове савременике: филологе, историчаре, писце, сликаре и композиторе. Двојица, такође првобитно сахрањена на овом гробљу, посебно су истакнута: Бранко Радичевић, чија се 200. годишњица рођења обележава ове године као и Јернеј Копитар, од чије се смрти навршава 180 година.

О раду овог Друштва од оснивања говорио је Борко Иванковић, германиста, који је у саставу Друштва од самих почетака и један од главних иницијатора покретања у новом саставу. Скупу су се преко интернет апликације придружили поштоваоци Вуковог дела из више земаља. Присутнима су се обратили директорица Института за српски језик САНУ, др Софија Милорадовић и председник Вукове задужбине из Београда, др Бошко Сувајџић.

Овим академско Друштво за ширење дела Вука Караџића отпочиње са својим радом у Бечу у новом саставу. Активности ће се концентрисати на интердисциплинарна и интеркултурална истраживања, скупове, округле столове и презентације науке и културе кроз историју и данас. У раду се даје велики значај сарадњи са институцијама и појединицима из културе, образовања и науке других земаља и сарадњи са и ангажовању представника уметности, науке и културе, који су настањени и стварају у Бечу и целој Аустрији. Овог дана својим ангажовањем су се нарочито истакли млади слависти са Бечког универзитета.

Обраћање проф. др Бошка Сувајџића, председника Скупштине Вукове задужбине

Драги пријатељи, уважени професори, студенти, врли вуковци,

Велико ми је задовољство и част да вам се обратим овим свечаним поводом – обнављањем рада академског Друштва за ширење дела Вука Караџића, односно његовим оснивањем у новом саставу, управо овде, на Вуковом првом гробу у Бечу, симболички, на датум његове смрти, 7. фебруара 2024. У години великих јубилеја, 160 година од упокојења Вука Караџића и 180 од смрти Јернеја Копитара, те о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића, овај нас догађај вишеструко обавезује. Најпре, обавезује Вукову задужбину, која негује сећање на велике претходнике, осниваче овог Друштва, господина Хајнца Фишера, почасног председника Друштва, академика Дејана Медаковића, председника Вукове задужбине и потпредседника Друштава, господина Бузека и др. Оснивање Друштва, што је индикативно, било је уприличено 1989. године, две године после другог оснивања Вукове задужбине у Београду (први пут основана 1937; обновљена 1987. године). И, то није нимало случајно. Беч, као место ко­је је представљало позорницу Вуковог живота и рада, али и симболички мост између Ср­­бије и Европе у 19. веку, имао је велики значај за ширење вуковских идеја и за рад Ву­­кове задужбине у време великог Дејана Медаковића, чија је капитална монографија Ср­би у Бечу и представљена у организацији Друштва у Бечу, на највишем могућем ни­воу.

Подестимо се: у недељу, 28. септембра 1897. године, на овом месту, поводом пре­носа посмртних остатака Вука Стефановића Караџића у Београд и Јернеја Копитара у Љубљану, окупили су се великани светске славистике. Бечки универзитет заступао је проф. др Константин Јиречек, Бечку академију наука проф. др В. Јагић, Српску ака­де­ми­ју Стојан Новаковић и др. Свечани говори одржани су на српском, немачком и сло­ве­начком језику. Одржали су их дворски саветник др Фр. Шукља, председник Општине града Беча др Карло Луегер, академик Стојан Новаковић и доцент др Матија Мурко. Ака­демик Стојан Новаковић је свој говор на српском језику одржао у славу Јернеја Копитара, а говор у Вукову част на словеначком језику одржао је ондашњи доцент на Бечком универзитету, др Матија Мурко. Драги студенти, уверен сам да се међу вама налазе достојни наследници ових великих људи.

Отуда овај чин охрабрује и упућује на широке могућности интелектуалне, ин­тер­културалне и академске размене између Србије и Аустрије, али и Европе. Мо­жда већ приликом обележавања великог јубилеја нашег вечито младог Бранка Радичевића.

Овом приликом посебно поздрављам господина Борка Иванковића, који пред­ста­вља спону између ова два времена, медаковићевског и нашег и, наравно, пред­седницу Друштва, проф. др Гор­да­ну Илић Марковић, професорку на Институту за славистику, која ће, уверен сам у то, достојно и посвећено ширити дело Вука Ка­раџића у Бечу.

Драги пријатељи, наша и ваша кућа у Београду, Дом Вукове задужбине, отво­рена је за вас у свако доба. Очекујемо вас да ове године представите своје планове и пројекте у Београду, а и међу корицама наше Данице, часописа Вукове задужбине за 2025. годину.

У Бечу обележено 160 година од смрти Вука Стефановића Караџића