Часни оци, драги пријатељи, браћо и сестре: добро вам вино, и срећна вам слава!
Михољдан означава јесење обиље. Дан осунчан и благ. Ваздух трудан од плодности. Кућне греде, палице, вретено. Литургију и вино. Чокот и грозд. Михољдан на Косову и Метохији, овде, у Великој Хочи, представља, међутим, много више од тога. То је место српског духовног избора. Тај избор није ништа мање важан од „косовског опредељења“ кнеза Лазара. Данас смо овде да изаберемо. А будући да смо овде, то значи да смо већ изабрали. И да су српски народ, и његова елита, његова права елита, уз српски народ на Косову и Метохији.
Косовска легенда је она велика прича српског народа која културолошки одређује место сусретања идеје идентитета са његовом суштином, а мит о стварању нације са сопственом историјом. И овде смо, данас, у тачки сусретања. У тачки останка. На месту останка. Ту где смо да останемо и опстанемо. Као председник Вукове задужбине, овде сам да вам кажем, на Михољдан, да је једна од најважнијих културних институција српског народа уз свој народ на Косову и Метохији.
Јуче смо, у царском Призрену, у Богословији „Свети Кирило и Методије“, представили најновију Даницу Вукове задужбине. Један од најлепших приноса 31. годишту Данице дали су студенти србистике у Косовској Митровици, чији је теренски рад приредила и презентовала проф. Валентина Питулић, председник огранка Вукове задужбине за Косово и Метохију. Још увек живо фолклорно наслеђе, посведочено на терену, у готово немогућим условима у којима Срби живе, даје наду, и у најмрачнијим временима, да ће наш народ опстати тамо где је рођен и уписан у матичне књиге светске културне баштине, посредством средњовековних манастира који се налазе на Унесковој листи највреднијих добара светског културног и природног наслеђа, као што су Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Црква Богородица Љевишка и др.
Према народним веровањима, Михољдан, односно преподобни Киријак Отшелник, Свети Михољ или свети Архангел Михаило, заштитник је и морепловаца. На овај дан се не испловљава на море. Често се данас, посебно овде, на Косову и Метохији, осећамо као морепловци. Као корабља у бури коју немилосрдни ветрови бацају по таласима неког нама далеког, равнодушног и туђег мора. Али, уздамо се у Бога, буре ће проћи, а људи ће остати. И биће упамћени по ономе што су чинили у овом времену.
Михољско лето је везано и за Бранковину и највећу српску песникињу, Десанку Максимовић. Сваке године се о Михољдану у Бранковини организује традиционална културна манифестација под називом „Михољско лето Десанке Максимовић“. У време јесење плодности, свеопштег природног зрења, сеоског обиља и берићета, у доба дечјег поласка у школу, врши се и једно својеврсно духовно зрење и дечје сабирање у аркадијској Бранковини, духовној и митској постојбини велике српске песникиње. Нека нам љубав наше безлобиве Десанке буде штит. Штит поезије. И нека нам иза тог штита Господ да снаге да истрајемо.
Јуче је била годишњица упокојења моје мајке. У њену славу, и у славу свих наших мајки, ја ћу вам изрећи једну песничку здравицу, испевану посебно за ову прилику, као уздарје за јединствену част, коју сте ми, данас и овде, указали:
МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ
Добро ти вино било у овај час свечани,
благослов даруј чокоту, осунчан и благ,
птице што односе дан у манастир Дечани,
и спуштају, ко јабуку, небо у саркофаг.
Док добује по плеху град за кишних дана,
и анђео, ко миро, сунчевину точи,
у припрати буја мржња Агарјана:
Михољдан је у Великој Хочи.
У цркви, небеској, иза календара,
страшан је Господ и неухватљив.
Он нема браће ни сестара,
само на небу анђела актив.
И Сина у горњим плаветима
да испуни часну жртву, спреман,
веран молитви и заветима,
и природи људској, небески и земан.
Тугу век нам лије по небеској плочи:
Михољдан је у Великој Хочи.
Слеп бејах ко мехур, заточен у виру
док имађах ока земаљско светило,
преко воде пређох, у биљном шимширу,
испред мене моје душе плаветнило.
Сустиже ме смирај, сахну воде,
у телу ми чиле животне течности.
У слободи ропској шта сам без слободе?
У бесмртној души шта сам без вечности?
Невидљиве окове, преслицу, вретено,
раздреши ми, мајко! Очовечи, жено!
Свети краљу Дечански, одечи ми очи!
Михољдан је у Великој Хочи.
Бошко Сувајџић,
Велика Хоча, на Михољдан, 12. 10. 2024.
