Награду Вукове задужбине у области уметности за 2018. годину припала је Огледу проф. др Миливоја Павловића Непрерушена веродостојност књижевне коресподенције, који чини уводни део књиге Миливоја Павловића Писма са двоструким дном – Преписка између Добрице Ћосића и Владе Стругара и друге епистоле.
ОДЛУКЕ ОДБОРА ВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕ ЗА УМЕТНОСТ
На основу Правилника о додељивању награда Вукове задужбине, Одбор за доделу награде у области уметности, на седници одржаној 9. октобра 2018. године, у саставу др Драшко Ређеп, председник, и чланови: академик Светислав Божић, Рада Ђуричин, Милан Стојков,
Мирољуб Тодоровић, др Бранко Златковић, Ђорђе Малавразић, Ђоко Стојичић и Саша Миленић једногласно је донео О д л у к у да се награда Вукове задужбине у области уметности за 2018. годину додели Огледу проф. др Миливоја Павловића Непрерушена веродостојност књижевне коресподенције, који чини уводни део књиге Миливоја
Павловића Писма са двоструким дном – Преписка између Добрице Ћосића и Владе Стругара и друге епистоле.
О б р а з л о ж е њ е
Одбор за уметност Вукове задужбине
Драшко Ређеп, председник, Рада Ђуричин, Светислав Божић, Мирољуб Тодоровић, Ђоко Стојичић, Милан Стојков, Саша Миленић, Бранко Златковић и Ђорђе Малавразић.
Награда за најбоље остварење у уметности за 2018. годину биће проглашена свечано на Скупштини Вукове задужбине, у новембру 2018.
Уручење награда је у Вуковој задужбини, почетком 2019. године.
Имајући на уму имена лауреата Награде за уметност Вукове задужбине од 1990. године до данас, можемо без поговорних напомена али и без приговора да утврдимо како је у најчешћем броју случајева ово високо признање, у нас свакако без премца на укупност стваралачких подухвата, плурализам наших културних центара и вишегенерацијско учешће на турниру, свакако допринело, и још увек доприноси, да наш избор све више постаје неупитан.
Настојећи да овим признањем унеколико препокрива све тако разноврсне области Вуковог интересовања, као и жанрове којима је посвећивао своју конгенијалну радозналост, одлуке нашег Одбора, како ја одавде разазнајем, све више, својом храброшћу и трагању за истиношћу, уочи извесне празнине које су се, ту и тамо, током ових деценија апсолутно самосталног одлучивања јављала. Наиме, без Вуковог превода Новог завјета и Ријечника не би постојао поуздан код нашег језика. Додељивањем ове награде преводиоцу (у питању је била Бисерка Рајчић) за 2016. годину несумњиво је у јавности скренуло пажњу на нашу отвореност и искрену ширину истраживања.
С тим у вези, а посматрајући рад Одбора као будну оптику видиковца у нашој средини, усуђујем се да скренем пажњу на чињеницу да је тринаест обимних томова Вукове преписке, утемељило наше комуникације, стварајући од епистола далеко више од средства обраћања и саобраћаја, у вишевековној традицији наше културе. Срећна је околност да се управо појавио обиман, аналитичан и изузетно инспирисан оглед Миливоја Павловића
Н е п р е с у ш н а в е р о о с т о ј н о с т
к њ и ж е в н е к о р е с п о д е н ц и ј е,
објављено у издању монографије Писма са двоструким дном, у издању Завода за уџбенике и Службеног гласника, Београд, 2018, и то на стр. 9-72, великог формата.
Овај спис, као јединствен стваралачки резултат, у реду наших култних огледа (Исидора Секулић, Његошу, књига дубоке оданости, Душан Матић, Андре Бретон, искоса), са савесношћу конкретног читаоца и хроничара који, ево, већ пуних 85 година разазнаје шта се збива на српској књижевној сцени, без икаквих резерви предлажем за Награду за уметност Вукове задужбине за 2018. годину.
О б р а з л о ж е њ е
Писмо је, у српској књижевности и јуче и данас, сигнал постојања, примишљања, немира. Од Стефана Лазаревића и Доситеја Обрадовића, уз пресудну заступљеност Вука Стефановића Караџића, нема ни једног знаменитог нашег аутора који управо у тој често сажетој, али чешће богато разбокореној поруци и поуци о томе где смо и како смо, нису баш епистолама поверили своје тајне, свој бол, своја немила или срећна искуства. Наши путописи не могу друкчије него најпре да се пронађу у писмима (Љубомир Ненадовић, Вељко Петровић, Јован Дучић, Растко Петровић, Милан Коњовић, Мића Поповић, Момо Капор), а наше „женско питање“ није могуће ситуирати у властиту прошлост без Анке Обреновић, Милице Стојадиновић Српкиње, Исидоре Секулић, Љубице Цуце Сокић, Бисерке Рајчић. У наслову ране књиге Иве Андрића Екс Понто, свакад се подразумева епистола, а по многобројним тумачењима, Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског исто је писмо, несумњиво намењено онима који долазе. Има писаца првога реда који су читаве своје томове организовали као писма (Душан Матић, Мирко Демић), а сигнализам Мирољуба Тодоровића је итекако ствар списточарна, звереничка, антологика узајамности.
Све ово, али и још много шта у меандрима обавештене, стрпљиве и одмерене реченице Миливоја Павловића ваља посматрати као знак опоруке, прву и последњу, потоњу и најважнију (надреалисти би казали: најнајнију, повластицу оних који још могу да се чују, а итекако пристају да буду саслушани.)
Нема богомданог тренутка за писмо које одједном обасјава наш вековни полумрак. Миливоје Павловић то танано, доследно и нимало флегматично показује Писмо иначе дрчног и – како би се рекло – уврнуто бескомпромисног Коче Поповића, написано после смрти Душана Матића, његовог некадашњег надреалистичког саборца, то открива безусловно. Павловићева промишљања су утемељена, никад удварачка, одлучно склоњена из зоне сензанционализма било које врсте. Једноставно, он својим јунацима пружа могућност тзв. одбране, оних пословичних „пет минута“ које маре врсни драматичари. Иако често, права правцата открића у биографском и стваралачком смислу, ова есејска разматрања често имају сумњу у суседству, верујући пре неверницима него поклоницима правца, групе, интелектуалне завере.
Синтетичан дух, који и у такозваним маленим стварима и неважним детаљима мисли на целину проблема, Павловић је и у преписци Добрице Ћосића и Владе Стругара, којој је посветио велику, акрибији најближу пажњу, (п)осматрао окружење, предвиђања, искуства геополитичка. Његови коментари су често прави правцати узор одмерености и поузданог суђења. Свакако, међутим, многозначност списа који је међу многобројним насловима овогодишње одабрано штиво, никако не умањује минуциозност Павловићеве синтаксе када анализира и истовремено танано ослушкује дамаре времена у промишљањима у сећањима двојице бораца и савременика Ћосића и Стругара. Гледано пространије и другачије, тај однос је овде верификован вибрантно и достојанствено као парадигма.
Има тврдњи како нема фотографије и писма који нису изузетно значајни кроз пет година од дана настанка. И има, исто тако, са нешто мањим попустом, уверења да свака књига после педесет година постаје значајна. Не само хартија, прелон, редослед слика и судбина, него и као изузетно сведочанство о давним већ данима. И у том смислу допринос Миливоја Павловића је значајан што за нашу укупну баштину осваја просторе, дилеме и трауме читавих поколења, која смо, на овај или онај начин, срећно или несрећно, тек могли и смели да наслутимо.
Ребус времена овде има своје решење. Или бар једно од могућих.
Миливоја Павловића Непрерушена веродостојност књижевне коресподенције ван сумње заслужује Награду за уметност Вукове задужбине. И тај и такав предлог чиним са уверењем да је неопходност ове књиге, особито после изузетног истраживања живота и рада Данила Киша, мотивисан разлозима колико књижевним толико и културним и историјским.
Драшко РЕЂЕП
Награду Вукове задужбине за науку за 2018. годину припала је Марти Фрајнд за књигу У трагању за Лазом Костиће, издавач Књижевна општина Вршац, 2017.
ОДЛУКЕ ОДБОРА ВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕ ЗА НАУКУ И УМЕТНОСТ
Одбор за науку
На основу Правилника о додељивању награда Вукове задужбине, Одбор за доделу награде за науку, у саставу проф. др Слободан Грубачић, дописни члан САНУ, председник Одбора, и чланови: академик Динко Давидов, академик Нада Милошевић Ђорђевић, проф. др Бошко Сувајџић и др Милоје Васић, на седници одржаној 1. октобра донео је одлуку да се награда Вукове задужбине за науку за 2018. годину додели Марти Фрајнд за књигу У трагању за Лазом Костиће, издавач Књижевна општина Вршац, 2017.
Образложење
Књига Марте Фрајнд У трагању за Лазом Костићем, у изврсној библиотеци „Несаница“ Књижевне општине Вршац, коју уређује др Драшко Ређеп, представља нам једног од најбољих зналаца драме и позоришта у нас, у обради теме којом се Марта Фрајнд бавила током неколико деценија своје каријере.
Попут огледала, књижевноисторијска и књижевнокритичка мисао Марте Фрајнд прелама се у делу Лазе Костића вишеструко. Ерудитни истраживач позоришта и драме, историчар српске књижевности, зналац енглеског ренесансног театра и светске драмске сцене, врсни есејиста и луцидни тумач књижевних дела, шекспиролог. О коме је овде реч: о Лази Костићу или пак о Марти Фрајнд? Још када у хоризонт истраживања уврстимо Винавера и његово бављење Шекспиром, читајмо заносима и пркосима Лазе Костића, те Јована Христића и његово маестрално бављење есејом, светском књижевношћу, драмом и позориштем, оптика се вишеструко изоштрава.
„Реч не може да замени облик“, каже Христић, „али облик постаје стваран тек када је нађена и реч.“ „Зато је једно од вероватно најснажнијих узбуђења које нам књижевност пружа свакако пробијање до вербалне експлицитности, до интелектуалне формулације помоћу које све што јој је претходило добија значење и смисао.“
Нађена је у књизи Марте Фрајнд У трагању за Лазом Костићем и реч. Кључна реч-одгонетка. То је позориште. И Марта Фрајнд, попут Лазе Костића, Винавера и Јована Христића, својим књижевноисторијским и књижевнотеоријским радом одаје безрезервну оданост театру, посвећеност која може проистећи само из дубоког и оданог личног осећања љубави и припадности, које су једнако снажне и непатворено личне и невине и данас, као и на почетку њене каријере, испод свих умних критичарских жаока, оштрих иронијских опсервација те проницљивих књижевнотеоријских конструкција.
Осветљавајући књижевно дело Лазе Костића изнутра, у текстовима који су настајали током више деценија, као и трагичну фигуру „српског Шекспира“ споља, у њеним заносима, трагичким блудњама и непоновљивим песничким укрштајима, Марта Фрајнд испољава све најбоље одлике српског есеја: бриљантан стил и језик, оштроумне опаске и смела критичарска читања, која се обазиру само и искључиво на аналитичку раван књижевног текста. Њена књига, која представља догађај у српској есејистици, указује на најбоље одлике српске есејистике од непоновљивог Лазе Костића преко разбарушеног Винавера, те математички прецизног Јована Христића, до вишеструког нам данас Доктора Драшка Ређепа. У истраживању драмског стваралаштва, и посебно односа Лаза Костић-Виљем Шекспир, Марта Фрајнд посебно прати свежа и надахнута тумачења Зорице Бечановић Николић и Зорице Несторовић, посведочујући још једном да је једна од основних одлика њеног, у суштини, наклоног ума и пера, непоправљива и безнадежна – модерност.
Књига Марте Фрајд У трагању за Лазом Костићем и формално и суштински одговара вуковском правцу у мери у којој и Лаза Костић истрајава на вуковском путу.
У име Одбора за науку Вукове задужбине
Проф. др Бошко Сувајџић
Награде ће бити уручене на свечаности у мају 2019. године.