Један од предвиђених задатака у оквиру пројекта „Нематеријална култура Шумадијеˮ, који финансира Министарство културе и информисања Републике Србије, а реализује се у Вуковој задужбини, био је парцијално теренско истраживање традиционалне народне културе у Шумадији.
Ово истраживање спровели су др Љубинко Раденковић и Драгана Ђурић, сарадници Балканолошког института САНУ у Београду, од 1. до 8. децембра 2018.
Изабрана су села некадашње жупе Белице, која је на истоку окренута Поморављу, на југозападу Левчу и Темнићу, а на западу и северозападу Лепеници и Јасеници. У својој опширној антропогеографској студији о овој области, урађеној између два светска рата, Станоје Мијатовић констатује: „Народ овога краја има многе карактеристичне особине Срба Шумадинаца, али има и особина становништва Левча, Тамнаве и Ресавеˮ (С. Мијатовић Белица, Српски етнографски зборник LVI, Београд 1948, 341). Мијатовић је утврдио да највећи део становништва ове жупе чине досељеници са Косова и Метохије, затим следи вардарско-моравска, а за њом тимочко-браничевска и црногорско-херцеговачка досељеничка струја. Силом прилика, у селима близу Јагодине и данас се досељавају Срби са Косова и Метохије.
Посебан разлог за избор жупе Белице је тај што је у неким њеним селима руководилац овог пројекта спровео краће теренско етнографско-фолклористичко истраживање током 1987. и 1989. године. Део тада записане грађе, која се односи на народна бајања, са коментарима, објављен је у руском часопису „Жива старина“ (Л. Раденкович, „Заговоры сербского Поморавья“, Живая старина, Москва, 1998, № 1, 15-16). Идеја је била да се у породицима некадашњих казивача, њихових потомака, провери колико је у памћењу остало знање предака.
Пронађени су потомци две некадашње казивачице – Радмиле Михајловић (1922-1995) у Драгоцвету и Душанке Алексић (1926-1995) у Доњем Штипљу, као и снахе Радмиле Филиповић (1910-?) у Доњем Штипљу.
Син Радмиле Михајловић – Слободан Михајловић (1943) и снаха Радмиле Филиповић – Даница Филиповић, показали су се као добри казивачи, и њихова казивања се у целини доносе у продужетку овог текста. Ближа традицији је Даница која памти и поједина бајања и предања. Син Душанке Алексић – Момчило Алексић у сећању на своју мајку саопштио је да је она рођена у селу Радошину код Деспотовца, да није била врачка која је ишла по селу и врачала, већ је само бајала код куће деци, коју су доводили родитељи. Како је рекао да му је гостинска соба хладна, разговор с њим је обављен у његовој гаражи.
У Драгоцвету разговор је вођен и са Ангелином Мицић (1931), која је испричала како је своју малу децу везивала канапом да не би правила несташлуке и да се не би повредила, док она храни стоку. Припремљене канапе је држала како у кухињи, тако и у дворишту. Ту праксу потврдио је и њен син. Из њеног оскудног казивања издвојен је фрагмент о начину припреме свадбеног дрвцета – саборњака.
У Доњем Штипљу, осим са Даницом Филиповић, разговор је вођен и са Рајком Ристић, прагматичном и рационалном казивачицом, која је категорично одбила да буде фотографисана. Највећи део њеног казивања такође је забележен и овде презентован.
У селу Мишевић било је три казивача. Са Светиславом Вучковићем, деда Тисом, разговор је вођен у подруму његове куће, поред буради с ракијом. Он је испричао да је у младости био најбољи играорац и да су све девојке хтеле да играју с њим. Одговорио је и на питање како обележава празник Божић, а сетио се и неких прича о ноћним доживљајима својих познаника. У том селу пронађене су изванредне казивачице: Душанка Матић или баба Дуле, и Милица Павловић, које су допуњавале једна другу у казивањима. Оне одлично памте приче из свог окружења, а о тајанственим догађајима из свог живота приповедају живо и уверљиво. Кроз њихова казивања провејавају схватања човека XIX века о свету који их окружује. Њиховим казивањима овде је дат и највећи простор.
Трудом сараднице на овом пројекту, Драгане Ђурић, сва казивања су дословно скинута са носача звука и дата у облику текста. Она пружају могућност да се изучавају и као пример народног говора у селима где су снимљена.
Наставите читање овде.