Vuk Stefanović Karadžić – život

 

„Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod; može se među sobom razumijevati i umno sjedinjavati; ne preliva se u drugi, ne propada“.

 

Pre ustanka na početku devetnaestog veka i pre Vuka, u očima Evrope i u sopstvenim očima, bili smo nesrećni buntovnici, tuđi vojnici, hajduci, panduri i čifčije, odmetnuti ili mirni turski podanici, koji su se tužno ponosili nekadašnjim svojim carevima i kraljevima, njihovom slobodom i njihovima zadužbinama-manastirima. Ustanci i Vuk dali su nam ime, svest, samopouzdanje, dostojanstvo i otvorili nam budućnost. Vođeni za svu slobodu, koliko za nacionalnu toliko i za socijalnu, ustanci su neprekidno nadahnjivali protiv svakog porobljavanja – pod Obrenovićima i Karađorđevićima kao i pod ćesarima i sultanima, do naših dana. Utvrdivši našu osobenost u jeziku, umotvorinama, materijalnom i duhovnom životu, Vuk nas je iz tame turske provincije uveo u krug evropskih naroda – osposobljene za preobražavanje ne samo iz drugih nego i iz sebe.

starivuk

Duboka je veza između Vuka i ustanka. Rođen u Tršiću 1787. Vuk je imao sedamnaest godina kad je prvi ustanak počeo (1804) i dvadesetšest kad se završio (1813). Pre ustanka naučio je da čita i piše upotrebljavajući fišeke umesto hartije i barut razmućen u vodi umesto mastila. U toku ustanka izgorelo mu je oko „10 kuća, otac ih je u jesen pravio, a Turci u proleće palili“. Do 1808. bio je pisar kod harambaše Đorđija Ćurčije, đak u Karlovcima, pisar kod vojvode Jakova Nenadovića u Sovjetu, učenik Velike škole u Beogradu. Zatim je bolovao i tražio leka u Tršiću, Novom Sadu i Budimu, odakle se 1810. sa zgrčenom nogom i hodiljom (štulom) vratio u Srbiju. Posle je bio učitelj osnovne škole u Beogradu, carinik u Kladovu, starešina brzopalanačkog sreza. Do godine 1813, kad se Srbija ponovo podala turskoj sablji i kad je on – „negdje oko polovine jeseni“ – došao u Beč, stekao je neveliku školsku spremu (iz slavenskog, latinskog, nemačkog, istorije) i ogromno životno iskustvo. Zapamtio je stanje pre dahija, pod dahijama i za vreme ustanka. „Gotovo sve znatnije poglavare“ – zapisao je u jednom pismu – „poznavao sam lično, a s mnogima sam razgovarao i u društvu jeo i pio“. Video je i velike i male ljude, i velike kao male i male kao velike. A s narodnim običajima, verovanjima, umotvorinama i jezikom bio je tako srastao da ih nije ni osećao kao znanje. No to nesvesno znanje bilo je presudno: iz njega su se rodili jezički spisi, deo srpskog naroda i delo o srpskom narodu.

Drugi presudni činilac koji je Vuku omogućio da postane vožd srpskog kulturnog ustanka bilo je poznanstvo s učenim Slovencem Jernejom Kopitarom krajem 1813. posle Vukovog članka u Srpskim novinama o padu Srbije. „Što se tiče prvoga uzroka i početka moga skupljanja našijeg narodnijeg pjesama, riječi i pravila u jeziku, to je jedina zasluga g. Kopitara“ – zabeležio je Vuk 1842. godine. Kopitzar je uveo Vuka u rad pruživši mu dragocenu stručnu pomoć. Ali i Vuk se odmah pokazao kao „najbolja glava“ među Srbima, „gramatički genije“, veliki ustanički duh. Ustanici su ušli u bunu ne predviđajući njene razmere, Vuk je započeo svoje delo ne shvatajući sav njegov značaj. Ali ubrzo su i oni i on postali svesni veličine poduhvata, i kod njih i kod njega uz nepogrešivu intuiciju ubrzo je stao bistri razum. Vuk je ubrzo razumeo da je pero novo oružje u borbi za oslobođenje naroda, da bez kulture nema ni slobode ni napretka, i da to mora biti nova kultura: na narodnom jeziku i iz evropskih izvora.

Osnovna obeležja nove srpske kulture utvrdio je Dositej Obradović: demokratski duh, kritički princip, usvajanje evropskih tekovina, upotrebu narodnog jezika u književnosti. Ali upotrebu narodnog jezika u književnosti Dositej nije izborio, bez toga sve druge oznake nove kulture ostale bi mrtva slova. Dositej nije video da su narodne umotvorine ne samo jemstvo pobede narodnog jezika i veličanstveni zbornik umetničkih lepota i moralnih propisa i jedino tle na kome strani uticaji mogu da izrastu u nacionalne vrednosti. Vuk je sve to video, i sve izborio, i zato je on pravi vožd srpskog kulturnog ustanka. Bez Vuka, Dositejev rad u kulturi ne bi prevazišao značaj Kočine krajine u borbi za nacionalno oslobođenje. Niti bi bez Vuka bilo čitavog potonjeg razvitka naše kulture.

Osim Dositeja, Vuk je među Srbima imao malo i manje važnih prethodnika: u zalaganju za narodni književni jezik Venclovića i Orfelina, u reformi pravopisa Mrkalja, u obradi istorije Rajića, u sastavljanju gramatike Mrazovića, u skupljanju poslovica Muškatirovića. „Pre Vuka bilo je u istoriji srpskog jezika i rečnika na narodnoj osnovi.“ Ali to su bile više dobre zamisli nego ostvarenja, više podsticaji za delanje nego prilozi gotovi za ugrađivanje u nove radove većeg zamaha. međutim, ni mnogo veći podsticaji ne bi se mogli pretočiti u kulturnu revoluciju kakvu će Vuk izvesti da je on ostao ma u kom srpskom središtu, u turskoj ili austrijskoj provinciji, među nepismenima ili među duhovno pometenima – kakvi su bili, u današnjoj Vojvodini, srpski pisci u drugoj polovini osamnaestog i na početku devetnaestog veka između triju jezika: ruskoslovenskog, slavenosrpskog i narodnog. Za revolucionarni poduhvat bila je neophodna drugačija sredina prosvećena i blagonaklona prema naprednim novinama. Takvu sredinu Vuk je našao u Beču, gde se i oženio (1818) i gde je ostao do kraja života (1864), pošto je jedanput (1828-1831) bez uspeha pokušao da se natani u Srbiji. U Beču je Vuk stvorio i svoje neuporedivo delo ne samo uz stalnu i svestranu pomoć Jerneja Kopitara nego i uz srdačnu podršku mnogih evropskih naučnika i književnika, nemačkih i ruskih u prvom redu, s kojima ga je Kopitar doveo u vezu i među kojima je Jakov Grim, znalac i mitologije pored ostalog, „pored Kopitara najviše učinio da se među Nemcima raširi znanje o Srbima, o srpskom jeziku i o srpskoj literaturi“, a samom Vuku bio bi od neprocenjive koristi u njegovu radu. U takvom krugu, ako ne temeljno i ne uvek neposredno, Vuk je mogao da se upozna dovoljno široko sa savremenom evropskom mišlju o jeziku, književnosti i istoriji, o njihovoj suštini i značaju, o pravcima i metodama njihovog izučavanja, a posebno o vrednosti narodnih umotvorina (ne samo estetskoj nego i zna poznavanje naroda i za pretvaranje narodnog jezika u književni) i o potrebi i načinu njihovog zapisivanja i izdavanja. Samo u takvom krugu, a ponajviše uz Kopitara, Vuk je i sam mogao da nauči da piše čistim narodnim jezikom (bez primena slavenosprkog, kojih ima u njegovim ranijim radovima) i da usavrši pravopis. U Beču, koji je igrom zbivanja postao središte srpske kulturne revolucije, Vuk je – uprkos bedi koja ga je dugo pritiskivala i uprkos smrti koja mu je ugrabila jedaneostoro dece – „svoj život mnogo više podređivao književnom radu nego rad životu“, tako da se njegova biografija, u celom njegovom spisateljskom veku, uglavnom podudara sa njegovom bibliografijom.

Spisak dela Vuka Karadžića