ПРЕПИСКА XIII (1863–1864)
Издавањем XIII књиге ПРЕПИСКЕ (1863–1864) у 2014. години заокружен је рад на Сабраним делима
Вука Караџића, најзначајнијем архивском извору за проучавање српске књижевности и културе XIX века.
Књигу су уредили др Миодраг Матицки и проф. др Бошко Сувајџић. У Предговору, на почетку Преписке они наводе да су поводом обележавања 100 година од смрти Вука Стефановића Караџића (1964), Влада Србије и Одбор за обележавање ове велике годишњице именовали 1963. године Уређивачки одбор за издавање Сабраних дела Вука Караџића и да је за извршног издавача одређено ИП „Просвета“. Уређивачки одбор чинили су највећи познаваоци Вуковог дела и већ 1964. године појавиле су се и прве књиге од 45 предвиђених књига Сабраних дела. Како је због осипања редакције рад на овом пројекту крајем XX века знатно успорен, 1987. године, приликом обележавања Два века Вука, одлучено је да се убрза рад на издавању преосталих томова Сабраних дела. Споразум о томе потписали су 1989. године министарства културе, просвете и науке Републике Србије, ИП „Просвета“, САНУ и Вукова задужбина. Међутим, и поред свих настојања, последња књига (О језику и књижевности, 1. том III књиге) објављена је 2001. године, када је и престао рад на Сабраним делима. Последња објављена књига Вукове преписке (Преписка, XII) угледала је светлост дана још 1998. године.
У ситуацији када већ годинама нема никога од живих чланова Уређивачког одбора, а да су од предвиђених 36 књига преостале да се објаве само две: Преписка, књига XIII и 3. том II књиге О језику и књижевности (34. књ. Сабраних дела – Агенда и 35. – Исправке и допуне за сада нису у плану), Вукова задужбина је предузела иницијативу да се рад на овом капиталном пројекту приведе крају. Уређивачки део посла поверен је др Миодрагу Матицком, председнику Вукове задужбине и проф. др Бошку Сувајџићу, председнику Управног одбора Вукове задужбине. Пуну подршку иницијативи Вукове задужбине пружили су Министарство за културу и информисање и Организациони одбор за обележавање 150 година од смрти Вука Стеф. Караџића, који је Министарство основало при Вуковој задужбини. Организациони одбор је заузео став да је окончање пројекта Сабраних дела Вука Караџића, сабирање свих Вукових текстова у једној едицији која ће бити доступна и у електронској форми, један од најбољих начина да се обележи 150 година од Вукове смрти.
Захваљујући овим иницијативама, као и подршци ИП „Просвета“, извршног издавача претходних књига и Љубице Наранџић, дугогодишњег сарадника на Вуковој преписци, Вукова задужбина је успела да оконча рад на овом значајном научном пројекту. Књигу је, као и претходне, приредио Голуб Добрашиновић и стога се, на крају књиге, налази реч Голуба Добрашиновића која симболички заокружује његов животни рад на приређивању Вукове преписке.
Проф. др Александар Милановић прихватио се да приреди за штампу 2. том III књиге Вукових списа О језику и књижевности. Са ове две књиге, нажалост, тек после пола века заокружен je рад на Сабраним делима Вука Караџића.
Министарство културе и информисања Републике Србије обезбедило је средства за припрему и штампање ове књиге. У трошковима припреме овог тома учествовале су и Српска академија наука и уметности и Вукова задужбина.
КОВЧЕЖИЋ
ЗА ИСТОРИЈУ, ЈЕЗИК И ОБИЧАЈЕ СРБА СВА ТРИ ЗАКОНА
Вукова задужбина објавила је 2014. године репринт Ковчежића за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Вука Стефановића Караџића. Ова невелика књига изашла је за Вукова живота и у његовој редакцији, у Бечу 1849. године. Светлост дана угледала је у штампарији јерменскога манастира, као етнолошки часопис. Садржи неколико чланака, од којих су прва два Вукова (Срби сви и свуда, стр. 1-27 и Бока Которска, стр. 27-42), док остали обухватају драгоцену фолклорну грађу коју је Вуку послао његов верни сарадник и сакупљач – поп Вук Поповић (Рисански обичаји: 1. Женидба; 2. Нарицање за мртвима; 3. Српске здравице, од 43 – 128. стране).
Фототипско издање „Ковчежића“ представља само по себи најаутентичнију репродукцију оригинала, који је био готово недоступан. Управо, због своје занимљиве садржине, часопис је заслужио да се објави његова фототипија, из најмање два разлога. Први се тиче потребе да се на прави начин проговори о Вуковом чланку Срби сви и свуда, који је постао нека врста знаковног обележја Ковчежића, а други разлог се односи на важност вредновања Вуковог приказа народног живота Бокеља. Такође, и изузетно богата грађа (записи) обредне лирике Вука Поповића заслужила је да буде доступна читаоцима, свима онима који се баве проучавањем народних обичаја Рисанског краја.
Фототипско издање Ковчежића (1849) за штампу је приредила и поговор написала академик Нада Милошевић-Ђорђевић.
Министарство културе и информисања Републике Србије омогућило је штампање ове вредне фототипије.
Вук Стеф. Караџић 1787-1864-2014,
Mündliches Volksgut der Serben (Српска усмена народна баштина)
(Уредник: проф. др Бошко Сувајџић. Редакција: др Миодраг Матицки и Слободан Грубачић, дописни члан САНУ. Превод: Мина Ђурић и Annetta Ђуровић)
(Српска усмена народна баштина)
Вукова задужбина објавила је 2014. године књигу на немачком језику, са избором текстова из дела Вука Стеф. Караџића: “Вук Стеф. Караџић 1787-1864-2014, Mündliches Volksgut der Serben (Српска усмена народна баштина)”. Садржај обухвата репрезентативни избор текстова из обимног Вуковог дела и научних студија о Вуковом раду објављених током XIX и XX века на немачком језику. Књигу је приредио проф. др Бошко Сувајџић, а објављена је поводом обележавања 150 година од Вукове смрти и 200 година од изласка Мале простонародне славеносрпске пјеснарице и Писменице српскога језика, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, а у окриљу Вукове задужбине и Чигоја штампе.
Намена књиге Mündliches Volksgut der Serben, као научно-популарног дела, како је записала Мина Ђурић, сарадник на њеном издању, јесте да обавести и подучи модерног читаоца германског говорног подручја, заинтересованог за српску усмену књижевност у контексту европске и светске литературе, нудећи му избор из свестраног Вуковог дела и у историјском следу указујући на истраживања и разматрања словенских германиста и германских слависта посвећених Вуку и могућностима рецепцијских пропитивања Вуковог остварења у савременом научном светлу, како то Вуково дело и целокупна српска усмена баштина заслужују, на путу потврђивања самосвести о европски и светски истакнутом идентитету српске културе, што показује и уводна студија ове књиге.
Посебан квалитет књиге чини њена вишеструка намена и прилагођеност различитим нивоима знања и интересовања потенцијалних читалаца: без обзира на то да ли је у питању први сусрет са Вуковим радом и српском усменом баштином или професионално бављење њима. Ово дело се чини пријемчивим и подстицајним попут својеврсне антологије – од Вукових текстова до текстова о Вуку.
Скоро цео избор епских песама (од „Зидања Скадра” до „Боја на Мишару”), као и лирских, дат је у врсном преводу Терезе Албертине Луизе фон Јакоб Робинсон (Талфј), док је „Хасанагиница” пренесена у чувеном Гетеовом преводу. Од народне прозе у оквирима књиге уврштен је пример превода Вилхелмине Караџић („Дјевојка бржа од коња”), као и савремен превод проф. др Анете Ђуровић („Еро с онога свијета”).
Посебно значајан за схватање српско-немачких књижевних и културних посредстава у књизи представља одељак посвећен Вуковим савременицима и белешкама које су Гете, Копитар, Грим и Талфј остављали о Вуку или поводом Вуковог дела. Тако се, на пример, у овом избору чита и Гетеово писмо из 1823. године, у којем се исказује радост поводом примљених превода српских песама, као и Гетеов текст посвећен српској усменој поезији, уз детаљно образложене теме и мотиве. У посебном поглављу се говори о изучавању вуковских сродника, пре свега у смислу балканског контекста српске усмене књижевности и обухвата текстове Герхарда Геземана, Херберта Појкерта, Дагмара Буркхарта и Алојза Шмауса, који се, између осталог, дотичу односа типологија и континуитета усменог стварања у поменутим оквирима.
Може се рећи да је ово нова књига староставна, која својим памћењем сваког оног ко прелиста њене странице претвара у чувара српског усменог стваралаштва. Књига-мисионар која се већ отиснула Вуковим стопама, пошто се, одмах након изласка из штампе и промоције на Београдском сајму, октобра 2014. године, представила и бечкој публици у библиотеци Скупштине Беча, новембра 2014. године. Нека у име наше књижевности и Вука не стане и не нестане.